Brat mog druga
18+
Gej porno pripovest
na podlozi psihološke i ljubavne drame.
Sve okolnosti, događaji i likovi su plod mašte. Svaka eventualna sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna i nenamerna.
Autor zadržava sva prava.
1.
Stojeći na pragu sobe, jednom rukom ležerno oslonjen na futer, drugom na boku, posmatrao me je krupnim crnim očima ispod debljih, izvijenih obrva i sa kezom kao onim početnim u vuka. Dugo nije progovorio ni reč ili se meni činilo da je tako: minuti dugi poput večnosti ispunjeni tišinom, stezanjem u mom stomaku od iznenađenja, straha, uzbuđenja. Kada je najzad pustio svoj dubok glas, bilo je to tonom koji ne trpi nikakav prigovor:
- Oduvek sam sumnjao da si peškir. Sada si mi potvrdio da su mi sumnje bile opravdane. Ne pokušavaj da se vadiš. U očima ti se, bre, vidi... Jasno ko dan! ... da voliš kurac. Više nego ‘leba da jedeš.
Pocrveneo sam kao rak i, mada sam od stida spustio oči na pod, na licu sam i dalje osećao njegov razoružavajući pogled. A on mi nije davao vremena da se saberem, da nađem dobar izgovor, da se povučem bez posledica ako je to sada uopšte bilo moguće. Nastavljao je da me sateruje u ćošak jednako odlučno i samouvereno:
- Slušaj, momak... Skapavao sam na terenu tri nedelje i jebe se meni da li bi ti ili ne. Žensko, muško... nevažno! Jaja ce mi pući koliko su puna. Ima da ih iscediš do poslednje kapi, inače... reći cu Marku kako je njegov najbolji prijatelj običan derpe kojeg sam nahvatao kako snifa moju nošenu uniformu!
Stojeći na pragu sobe, jednom rukom ležerno oslonjen na futer, drugom na boku, posmatrao me je krupnim crnim očima ispod debljih, izvijenih obrva i sa kezom kao onim početnim u vuka. Dugo nije progovorio ni reč ili se meni činilo da je tako: minuti dugi poput večnosti ispunjeni tišinom, stezanjem u mom stomaku od iznenađenja, straha, uzbuđenja. Kada je najzad pustio svoj dubok glas, bilo je to tonom koji ne trpi nikakav prigovor:
- Oduvek sam sumnjao da si peškir. Sada si mi potvrdio da su mi sumnje bile opravdane. Ne pokušavaj da se vadiš. U očima ti se, bre, vidi... Jasno ko dan! ... da voliš kurac. Više nego ‘leba da jedeš.
Pocrveneo sam kao rak i, mada sam od stida spustio oči na pod, na licu sam i dalje osećao njegov razoružavajući pogled. A on mi nije davao vremena da se saberem, da nađem dobar izgovor, da se povučem bez posledica ako je to sada uopšte bilo moguće. Nastavljao je da me sateruje u ćošak jednako odlučno i samouvereno:
- Slušaj, momak... Skapavao sam na terenu tri nedelje i jebe se meni da li bi ti ili ne. Žensko, muško... nevažno! Jaja ce mi pući koliko su puna. Ima da ih iscediš do poslednje kapi, inače... reći cu Marku kako je njegov najbolji prijatelj običan derpe kojeg sam nahvatao kako snifa moju nošenu uniformu!
Izdeklamovavši svoju naredbu i ucenu, mrtav hladan raspustio je peškir obmotan oko struka mu i, onako nag i još vlažan od tuširanja, istupio preda mnom. Stajao je i izgledao nadmeno, gordo kao da je Apolon sâm a to mu je, čini mi se, i bila namera. Gledao sam ga kao opčinjen, kao u transu. Desnicom je prihvatio svoju muškost koja je počela da se budi i krenuo da je drka gledajući me pravo u oči izazivački i šeretski se osmehujući.
Matirao me je. Marko je bio moj vršnjak i najbolji drug od detinjstva. Ali, pre će verovati svom starijem bratu, kojeg je obožavao, kome se divio. Kome je težio da bude nalik. A ko i ne bi?! Visok, širokih ramena, crn i tamnije puti. Krupne šake nasađene na teškim radom izvajane ruke. Širokih pleća i ravnog stomaka, snažnih nogu pravih kao strela. Ipak, nije njegovo mišićavo telo bilo ono zbog čega bi ste odmah shvatili da pred sobom imate pravog mužjaka, čist testosteron, ni lepo lice pravilnih crta i jake brade, već njegovo držanje - samouvereno, dostojanstveno i gipko kao u lava. I naravno... njegov dubok, odsečan glas. Ma... sâm Apolon bi pred njim odstupio, posramljeno skinuo lovorike sa glave.
Ooo, i ja sam mu se divio i obožavao ga! Daleko od toga kao Marko - bratski, čedno. Moje divljenje prema njegovom tridesetogodišnjem bratu bilo je drugačije prirode i često bi obilno rezultovalo - u mojoj šaci. I? Šta sam sada mogao da uradim osim onog što sam morao? Osim onog što sam ustvari oduvek želeo?
Pokorno sam se bacio na kolena pred njegovom kitom kao pred nekim idolom. A to i nije bilo daleko od istine... Njegova oficirska kurčina bila mi je pred nosom, sada potpuno tvrda, prava, usađena u dva obla jaja, sa velikim crveno-smeđim glavićem koji je obilato balavio u šaci. Palcem i kažiprstom povukao je kožu preko glave, iscedio predjebni sok i stao nemarno da mi ga razmazuje po usnama i licu. Levicom me je uhvatio za potiljak a desnicom stavio samo glavić sa kapom u usta. Instiktivno sam usnama krenuo da ga svučem a zatim i progutam najdublje što mogu. Ali, ne… on je bilo taj koji je diktirao igru pa se odmah odmakao da mi to i pokaže. Sisao sam mu ono što mi je udelio drčno i nestrpljivo kao lizalicu. Onda je povukao kožu i dao mi da ga okusim kako treba. Njegov muški sok sa vruće glatke glave razlio se u mojim ustima kao najslađi nektar. Sisao sam ga i gutao kao da je melem. Kurac mu je bio čist, sveže opran, ali mirisao je i bio ukusa tako mužjackog. Prebacio je i desnicu na moj potiljak i krenuo da me jebe u usta neobzirno, sebično, do grla, kao da jebe tamo neku razgaženu fufu u pičku. Mumlao sam od zadovoljstva i grcao nagonski u isto vreme, ali njega, očigledno, to uopšte nije bilo briga niti je na to obraćao pažnju.
Kada se nasitio mojih usta i pocenio da sam mu dovoljno zabalavio karinu za kresanje, kratko, spartanski je rekao:
- Na stomak!
Sav u bunilu od naloženosti, sa ukusom njegovog kurca u ustima, bacio sam se na obliznji krevet. Uzeo je jedan veliki jastuk i podmetnuo mi pod bedra a zatim seo na moje butine. Ošamario je dva-tri puta moje jedre, mladićke guzove koji su i onako brideli od očekivanja, rasirio ih svojim šapama i srednjakom poceo da mi maže guzu nečim što nisam ni video da je uzeo. Gladio mi je prstom anus gore-dole, zatim uključio još dva a onda sva tri ufurao unutra. Nije mu dugo trebalo da me opusti, da me pripremi za gaženje. Bio sam ja spreman, zreo za bušenje već kad mi je tutnuo svoju krutu karinu u usta. Instiktivno, moja guza je bila spremna za njegov kolac. Ipak, prvo mi je dobro nadražio prostatu tako da se i moj đogat gubio i balavio negde duboko u jastuku koji mi je podmetnuo.
Najzad, prislonio je glavić na prsten i uterao mi ga nenadano, u jednom dahu. Uh, kako me je zabolelo to iznenađenje! Moj čmar se jadan stegao u žleb podno njegovog glavića. Samo je to mogao da uradi, ne i da ga istisne - njegov kurac je bio kao od kamena, tako tvrd da je jednostavno mogao da me navuče do jaja i da me tako nosi po sobi! Nedrkan, nepraznjen 3 nedelje… Jao, blago meni, pomislio sam a bol je ubrzo zamenilo zadovoljstvo. Krenuo da me kara mm po mm, kurvinski, da gorim od nestrpljenja. A hteo sam ga odmah do jaja! Mrdao sam guzu, pokušavao sam da se sam nataknem odmah, dublje, ali on bi se svaki put odmakao i pritom mi se podsmehivao. U meni se kupilo, i kupilo, i u jajima i u kurcu i u prostati i u kičmi - zbog uskraćivanja zadovoljstva. Tresao sam se kao pod teperaturom i, kada je on stigao u meni tek do pola, sva ta vrelina krenula je iz mene, sklupčala mi se u jajaima pa izletela van i ja sam doživeo neviđenu eksploziju, svoj najzesci, najgay orgazam.
Kada je osetio da sam mu napunio jastuk spermom, kao iz osvete, ufurao mi je momentalno svoj balvan do kraja i stao da me rastura od jebanja, kao ludak. Guza mi se nemoćno grčila na njegovoj neumoljivo tvrdoj kurčini ali on je kao manijak nastavljao da rove u meni. Osećao sam njegovu veliku glavinu ko zna gde tamo duboko u svom stomaku; osećao sam se tako bespomoćno, tako kurvinski, tako razvaljeno a u isto vreme tako dobro! Celo dupe mi je bridelo, a on je nastavljao da me puni snažno, muški, životinjski da sam u svom tom raspaljenom bunilu pomislio kako ce mi guza zjapiti još ko zna koliko dana potom u obliku njegove kite…
U trenutku kada sa pomislio da vapim za milost, izvadio ga je celog i još jednom ga uterao silovito, do jaja, zgrabio me snažno šakama za guzove i krenuo da se prazni duboko u mojoj utrobi. Od same pomisli kako me je razvalio, razjebao, rasturio, napunio, od pomisli kako je seme drugog muškarca sada tamo negde duboko u mojoj guzi, krenuo sam i ja da se praznim ali ovog puta sporo, skroz mlitave kite iz koje je sperma lagano kuljala. To je bio moj prvi, pravi pasivni orgazam. Izasavši iz ekstaze, prevalio se svom svojom vrućom težinom preko mene, sa kitom još uvek u mom dupetu. Obgrlio je svojim rukama moje i moja ramena, duboko uzdahnuo, vlažno i nežno me poljubio u vrat. Bio sam zbunjen i zatečen kao nekih 20 min. ranije. Bili su to tek mali znaci nežnosti, taj zagrljaj, poljubac, ali su se meni učinili tako velikim, značajnim i čak obećavajućim. Jesam li se varao u viđenju svega ovoga što se dogodilo? Jesam li se varao u viđenju njega samog svih ovih godina? Je li njegov nastup bio samo dobra uvertira - predstava za žestoki seks? - razmisljao sam sa rastućom radošću. Sada već ujednačeni otkucaju njegovog srca na mojim plećima kao da su potvrđivali ono šta sam priželjkivao, čemu sam se nadao.
2.
Bilo je kasno popodne kada sam krenuo do Marka da se vidimo nakon posla. Ušao sam u njegovu kuću slobodno kao što sam to i do tada činio onda kada sam znao da me očekuje, da je ulazna vrata ostavio otključanim. Od kada znam za sebe to je bio moj drugi dom. U njemu su do pre par godina živeli i Markovi roditelji. Sada je moj najbolji prijatelj živeo samo sa svojim starijim bratom.
- Markeš, gde si? - pitao sam ušavši u predsoblje.
- Morao je opet do posla. Rekao je da ga sačekas, vratiće se za sat-dva.
Ne bi trebao biti ovde, bar ne još nedelju dana. Sluh me, ipak, nije varao. To je on, mislio sam dok su mi radost i nelagoda poskakivali u stomaku. Poslednjeg - i prvog - puta rastali smo se u žurbi. Škripa kapije koja se otvara prenula nas je iz slatke ljubavničke obamrlosti. Poskočili smo iz postelje i sporazumeli se samo pogledom zaverenika. Već sledećeg trena bio sam “preko puta”, u Markovoj sobi i navlačio bokserice i trenerke. Dok smo ja i friend gledali film on je otisao u provod, sutradan se vratio na teren… nismo razmenili ni reč nakon onog što se dogodilo. Suptilno je nagovestio da se neće na tome zavšiti. I previše ovlaš da bih znao na čemu sam. I tako… sada sam stajao u hodniku i lomio se gde: levo u Markovu ili desno u Nemanjinu sobu?
Bilo je dovoljno njegovo hrapavo i otegnuto:
- Dodji…
…da mom kolebanju učini kraj. Ušao sam i seo u fotelju spram kreveta na kojem je ležao.
- Ma, dodji, bre, ovamo! - rekao je odsečno.
Crne veđe su se strogo, u pravoj liniji nadvile nad krupnim očima još sanjivim od popodnevne dremke. Vuk nije promenio ćud ali je smešak govorio da je bar u krotkom raspoloženju. Naravno da se nisam bunio. Niti sam želeo, niti sam se - što je dodatno ložilo - usuđivao da mu se suprotstavljam. Odmah sam seo kraj njegovog uzglavlja a on se pridigao u struku i obgrlio me levicom. Snažan obruč mišića utisnuo mi se u leđa. Drugom rukom mi je poduhvatio butine i, tako lako, kao da sam jastuk, primakao k sebi. Prekrio je svojim usnama moje i odmah uvalio mi celi svoj mesnati jezik. Ljubio me je sočno, duboko, tempom koji sam jedva uspevao da pratim, ispijao me nezasito. Gubio sam trku, gubio dah, tonuo u polusvesno blaženstvo od njegovog poljupca, od toplote njegovog tela, zbog njegove desnice koja mi je u jednom potezu strgla šorc i veš pa odlučno šljepala, znalači milovala i drčno stezala mi guzu naizmenično. Kada sam već počeo da mumlam od naloženosti, odvojio se i navukao sada širok osmeh. Predvođeni krupnim očnjacima njegovi divni zubi blještali su iako je u sobi bila polutama. Gledao me je ispitivački pravo u oči dok je očnjakom grckao donju usnu. Čovek a vuk.
- Vidi, vidi... kako se momak zapalio... Ti bi sad malo kurca, je li?
- Daaaaa… mnoooogo…
- Ne dam ja ništa na lepe oči. Sledovanje prema zasluzi. Na posao!
Sklonio je pokrivač sa sebe, skinuo majcu, zavalio se sa rukama iznad glave i pogledom pokazao na svoje napete bele slip. Bukvalno - gozba za oči. Sav u 3 boje: crna kosa, oči, kratko paperje pazuha, uzana traka što se od pupka proteže ka bedrima… taman, mrki ten kože… zagasitocrvene usne, bradavice. Samo su beonjace i zubi blesali snežno belo. Kao paklica Davidoff-a. Muževno, vruće, otmeno.
Ooo, i ja sam mu se divio i obožavao ga! Daleko od toga kao Marko - bratski, čedno. Moje divljenje prema njegovom tridesetogodišnjem bratu bilo je drugačije prirode i često bi obilno rezultovalo - u mojoj šaci. I? Šta sam sada mogao da uradim osim onog što sam morao? Osim onog što sam ustvari oduvek želeo?
Pokorno sam se bacio na kolena pred njegovom kitom kao pred nekim idolom. A to i nije bilo daleko od istine... Njegova oficirska kurčina bila mi je pred nosom, sada potpuno tvrda, prava, usađena u dva obla jaja, sa velikim crveno-smeđim glavićem koji je obilato balavio u šaci. Palcem i kažiprstom povukao je kožu preko glave, iscedio predjebni sok i stao nemarno da mi ga razmazuje po usnama i licu. Levicom me je uhvatio za potiljak a desnicom stavio samo glavić sa kapom u usta. Instiktivno sam usnama krenuo da ga svučem a zatim i progutam najdublje što mogu. Ali, ne… on je bilo taj koji je diktirao igru pa se odmah odmakao da mi to i pokaže. Sisao sam mu ono što mi je udelio drčno i nestrpljivo kao lizalicu. Onda je povukao kožu i dao mi da ga okusim kako treba. Njegov muški sok sa vruće glatke glave razlio se u mojim ustima kao najslađi nektar. Sisao sam ga i gutao kao da je melem. Kurac mu je bio čist, sveže opran, ali mirisao je i bio ukusa tako mužjackog. Prebacio je i desnicu na moj potiljak i krenuo da me jebe u usta neobzirno, sebično, do grla, kao da jebe tamo neku razgaženu fufu u pičku. Mumlao sam od zadovoljstva i grcao nagonski u isto vreme, ali njega, očigledno, to uopšte nije bilo briga niti je na to obraćao pažnju.
Kada se nasitio mojih usta i pocenio da sam mu dovoljno zabalavio karinu za kresanje, kratko, spartanski je rekao:
- Na stomak!
Sav u bunilu od naloženosti, sa ukusom njegovog kurca u ustima, bacio sam se na obliznji krevet. Uzeo je jedan veliki jastuk i podmetnuo mi pod bedra a zatim seo na moje butine. Ošamario je dva-tri puta moje jedre, mladićke guzove koji su i onako brideli od očekivanja, rasirio ih svojim šapama i srednjakom poceo da mi maže guzu nečim što nisam ni video da je uzeo. Gladio mi je prstom anus gore-dole, zatim uključio još dva a onda sva tri ufurao unutra. Nije mu dugo trebalo da me opusti, da me pripremi za gaženje. Bio sam ja spreman, zreo za bušenje već kad mi je tutnuo svoju krutu karinu u usta. Instiktivno, moja guza je bila spremna za njegov kolac. Ipak, prvo mi je dobro nadražio prostatu tako da se i moj đogat gubio i balavio negde duboko u jastuku koji mi je podmetnuo.
Najzad, prislonio je glavić na prsten i uterao mi ga nenadano, u jednom dahu. Uh, kako me je zabolelo to iznenađenje! Moj čmar se jadan stegao u žleb podno njegovog glavića. Samo je to mogao da uradi, ne i da ga istisne - njegov kurac je bio kao od kamena, tako tvrd da je jednostavno mogao da me navuče do jaja i da me tako nosi po sobi! Nedrkan, nepraznjen 3 nedelje… Jao, blago meni, pomislio sam a bol je ubrzo zamenilo zadovoljstvo. Krenuo da me kara mm po mm, kurvinski, da gorim od nestrpljenja. A hteo sam ga odmah do jaja! Mrdao sam guzu, pokušavao sam da se sam nataknem odmah, dublje, ali on bi se svaki put odmakao i pritom mi se podsmehivao. U meni se kupilo, i kupilo, i u jajima i u kurcu i u prostati i u kičmi - zbog uskraćivanja zadovoljstva. Tresao sam se kao pod teperaturom i, kada je on stigao u meni tek do pola, sva ta vrelina krenula je iz mene, sklupčala mi se u jajaima pa izletela van i ja sam doživeo neviđenu eksploziju, svoj najzesci, najgay orgazam.
Kada je osetio da sam mu napunio jastuk spermom, kao iz osvete, ufurao mi je momentalno svoj balvan do kraja i stao da me rastura od jebanja, kao ludak. Guza mi se nemoćno grčila na njegovoj neumoljivo tvrdoj kurčini ali on je kao manijak nastavljao da rove u meni. Osećao sam njegovu veliku glavinu ko zna gde tamo duboko u svom stomaku; osećao sam se tako bespomoćno, tako kurvinski, tako razvaljeno a u isto vreme tako dobro! Celo dupe mi je bridelo, a on je nastavljao da me puni snažno, muški, životinjski da sam u svom tom raspaljenom bunilu pomislio kako ce mi guza zjapiti još ko zna koliko dana potom u obliku njegove kite…
U trenutku kada sa pomislio da vapim za milost, izvadio ga je celog i još jednom ga uterao silovito, do jaja, zgrabio me snažno šakama za guzove i krenuo da se prazni duboko u mojoj utrobi. Od same pomisli kako me je razvalio, razjebao, rasturio, napunio, od pomisli kako je seme drugog muškarca sada tamo negde duboko u mojoj guzi, krenuo sam i ja da se praznim ali ovog puta sporo, skroz mlitave kite iz koje je sperma lagano kuljala. To je bio moj prvi, pravi pasivni orgazam. Izasavši iz ekstaze, prevalio se svom svojom vrućom težinom preko mene, sa kitom još uvek u mom dupetu. Obgrlio je svojim rukama moje i moja ramena, duboko uzdahnuo, vlažno i nežno me poljubio u vrat. Bio sam zbunjen i zatečen kao nekih 20 min. ranije. Bili su to tek mali znaci nežnosti, taj zagrljaj, poljubac, ali su se meni učinili tako velikim, značajnim i čak obećavajućim. Jesam li se varao u viđenju svega ovoga što se dogodilo? Jesam li se varao u viđenju njega samog svih ovih godina? Je li njegov nastup bio samo dobra uvertira - predstava za žestoki seks? - razmisljao sam sa rastućom radošću. Sada već ujednačeni otkucaju njegovog srca na mojim plećima kao da su potvrđivali ono šta sam priželjkivao, čemu sam se nadao.
2.
Bilo je kasno popodne kada sam krenuo do Marka da se vidimo nakon posla. Ušao sam u njegovu kuću slobodno kao što sam to i do tada činio onda kada sam znao da me očekuje, da je ulazna vrata ostavio otključanim. Od kada znam za sebe to je bio moj drugi dom. U njemu su do pre par godina živeli i Markovi roditelji. Sada je moj najbolji prijatelj živeo samo sa svojim starijim bratom.
- Markeš, gde si? - pitao sam ušavši u predsoblje.
- Morao je opet do posla. Rekao je da ga sačekas, vratiće se za sat-dva.
Ne bi trebao biti ovde, bar ne još nedelju dana. Sluh me, ipak, nije varao. To je on, mislio sam dok su mi radost i nelagoda poskakivali u stomaku. Poslednjeg - i prvog - puta rastali smo se u žurbi. Škripa kapije koja se otvara prenula nas je iz slatke ljubavničke obamrlosti. Poskočili smo iz postelje i sporazumeli se samo pogledom zaverenika. Već sledećeg trena bio sam “preko puta”, u Markovoj sobi i navlačio bokserice i trenerke. Dok smo ja i friend gledali film on je otisao u provod, sutradan se vratio na teren… nismo razmenili ni reč nakon onog što se dogodilo. Suptilno je nagovestio da se neće na tome zavšiti. I previše ovlaš da bih znao na čemu sam. I tako… sada sam stajao u hodniku i lomio se gde: levo u Markovu ili desno u Nemanjinu sobu?
Bilo je dovoljno njegovo hrapavo i otegnuto:
- Dodji…
…da mom kolebanju učini kraj. Ušao sam i seo u fotelju spram kreveta na kojem je ležao.
- Ma, dodji, bre, ovamo! - rekao je odsečno.
Crne veđe su se strogo, u pravoj liniji nadvile nad krupnim očima još sanjivim od popodnevne dremke. Vuk nije promenio ćud ali je smešak govorio da je bar u krotkom raspoloženju. Naravno da se nisam bunio. Niti sam želeo, niti sam se - što je dodatno ložilo - usuđivao da mu se suprotstavljam. Odmah sam seo kraj njegovog uzglavlja a on se pridigao u struku i obgrlio me levicom. Snažan obruč mišića utisnuo mi se u leđa. Drugom rukom mi je poduhvatio butine i, tako lako, kao da sam jastuk, primakao k sebi. Prekrio je svojim usnama moje i odmah uvalio mi celi svoj mesnati jezik. Ljubio me je sočno, duboko, tempom koji sam jedva uspevao da pratim, ispijao me nezasito. Gubio sam trku, gubio dah, tonuo u polusvesno blaženstvo od njegovog poljupca, od toplote njegovog tela, zbog njegove desnice koja mi je u jednom potezu strgla šorc i veš pa odlučno šljepala, znalači milovala i drčno stezala mi guzu naizmenično. Kada sam već počeo da mumlam od naloženosti, odvojio se i navukao sada širok osmeh. Predvođeni krupnim očnjacima njegovi divni zubi blještali su iako je u sobi bila polutama. Gledao me je ispitivački pravo u oči dok je očnjakom grckao donju usnu. Čovek a vuk.
- Vidi, vidi... kako se momak zapalio... Ti bi sad malo kurca, je li?
- Daaaaa… mnoooogo…
- Ne dam ja ništa na lepe oči. Sledovanje prema zasluzi. Na posao!
Sklonio je pokrivač sa sebe, skinuo majcu, zavalio se sa rukama iznad glave i pogledom pokazao na svoje napete bele slip. Bukvalno - gozba za oči. Sav u 3 boje: crna kosa, oči, kratko paperje pazuha, uzana traka što se od pupka proteže ka bedrima… taman, mrki ten kože… zagasitocrvene usne, bradavice. Samo su beonjace i zubi blesali snežno belo. Kao paklica Davidoff-a. Muževno, vruće, otmeno.
- I budi dobar. Inače, ostaviću te da sam pregoriš. Jasno? - rekao je kroz osmeh.
Moje ruke su već klizile niz pločice njegovog stomaka. Udisao sam duboko mužjački miris njegovih prepona i balavio slip na boku - mestu gde se ocrtavala velika glava. Najzad, skinuo sam ih i oslobodio lepu, debelu kurčinu koja se u blagom luku pružila do iznad pupka. Namestio sam se nad njim klečeći, u pozi 69, dohvatio u korenu taj kolac za Oskara i sa vrha isisao sav muški sok. Onda ga svukao i mahnito krenuo da oblizujem i sisam, da gutam vrelu crvenu glavinu najdublje sto sam mogao. Ooo, kako me je samo zapalio ukus njegovog kurca! Nagonski sam počeo da grčim i opuštam anus, da kao kuja uvijam dupe koje su njegove šake mesilie i - kada bih se u pušenju zagrcnuo - šaljepale. Još kada mi je gurnuo prste u guzu, bio sam i više nego spreman da me natakne, razjebe.
- Rrrrrrr… Dooobar! Hajde sada na ledja da primiš nagradu, momčino.
Nečim iz tube dobro je nauljao kitu i stao glavićem da mi masira prsten da bi ga potom ufurao lagano do pola i prevalio se svom svojom misićavom težinom preko mene. Ma, bolelo je kao i prošlog puta. Nogama se upr'o o jedan, rukama uhvatio za drugi naslon ležaja i stao da me navlači dalje, da nabija kurac još dublje u moje dupe. Sabio me je pod sobom - nisam mogao da mrdnem ni makac - i nastavljao da me gazi žustro sve dok me nije natakao do jaja. Cela guza mi je gorela u bolu i slasti što je nadolazila. Pošto je “prokrčio put”, raširio me, izvadio ga je do ispod glave, naciljao na gore, snažno pritisnuo famoznu mušku G tačku - tako dobro i znalački da mi je došlo da se upišam od golicave, zgrčene slasti - a onda napred, neumoljivo nabijanje na cim sve do kraja i sve iz početka… Trzao sam se od zadovoljstva u preponama, u kiti što su je masirali, svlačili-oblačili naši pripijeni stomaci. Padao sam u trans, maglilo mi se pred očima. Na sve to došao je njegov vreli, vlažni poljubac i ja sam eksplodirao u orgazmu celim telom. Još nekoliko minuta nastavljao je da me buši, da me balavi i krza bradom po vratu, obrazu… a onda se odigao, izvadio ga, zestoko nadrkao 3-4 puta i u snažnim mlazevima zasuo me svojim semenom po grudima i stomaku. Dok je duboko dišuci razmazivao naše seme po mom torzu rekao je:
- Od sada si samo moj. Jasno?
- Rrrrrrr… Dooobar! Hajde sada na ledja da primiš nagradu, momčino.
Nečim iz tube dobro je nauljao kitu i stao glavićem da mi masira prsten da bi ga potom ufurao lagano do pola i prevalio se svom svojom misićavom težinom preko mene. Ma, bolelo je kao i prošlog puta. Nogama se upr'o o jedan, rukama uhvatio za drugi naslon ležaja i stao da me navlači dalje, da nabija kurac još dublje u moje dupe. Sabio me je pod sobom - nisam mogao da mrdnem ni makac - i nastavljao da me gazi žustro sve dok me nije natakao do jaja. Cela guza mi je gorela u bolu i slasti što je nadolazila. Pošto je “prokrčio put”, raširio me, izvadio ga je do ispod glave, naciljao na gore, snažno pritisnuo famoznu mušku G tačku - tako dobro i znalački da mi je došlo da se upišam od golicave, zgrčene slasti - a onda napred, neumoljivo nabijanje na cim sve do kraja i sve iz početka… Trzao sam se od zadovoljstva u preponama, u kiti što su je masirali, svlačili-oblačili naši pripijeni stomaci. Padao sam u trans, maglilo mi se pred očima. Na sve to došao je njegov vreli, vlažni poljubac i ja sam eksplodirao u orgazmu celim telom. Još nekoliko minuta nastavljao je da me buši, da me balavi i krza bradom po vratu, obrazu… a onda se odigao, izvadio ga, zestoko nadrkao 3-4 puta i u snažnim mlazevima zasuo me svojim semenom po grudima i stomaku. Dok je duboko dišuci razmazivao naše seme po mom torzu rekao je:
- Od sada si samo moj. Jasno?
Umesto odgovora prineo sam njegovu šaku svom obrazu, ljubio je i mazio se o njegov dlan. Tvoj, tvoj… Samo tvoj. Učinilo mi se da je to uspeo pročitati u mojim očima pošto je narednog terna legao preko mene, zagrlio me i ljubio polako. Dugo, nežno, ljubavnički.
3.
Trebalo je odmah da shvatim o čemu se radi, toliko dugo sam ga poznavao, ali su moja opčinjenost i uspaljenost učinile da budem nesmotren a potom i slep za ono što se ustvari dešavalo.
Posedovao je izgled, stav i sirovu inteligenciju - tri ključne stavke koje su oko njega stvarale auru neodoljive privlačnosti. Uvek bi dobio ono što je želeo i uzeo kada i koliko mu treba. Jednostavno, nisi mogao da mu kažeš “ne” ili to “ne” ne bi bilo trajno, konačno. Bilo je dovoljno da te pogleda svojim svetački krupnim očima ispod ravnih, debljih obrva pa da se bar polovina tvoje otporne snage, tek tako, rasprši poput dima. Te navodno tako obične, crne oči znale su da budu stroge, blage, bojazne. Već prema potrebi. Bio je alfa predator i to od one, najopasnije vrste.
Znao sam sve to i pre no što sam se poneo neoprezno i završio sa njegovom kitom u guzici. Znao sam i dok me je ljubavnički grlio, ljubio, stavljao mi u izgled ono što je predosetio da priželjkujem. Znao sam a prepustio mu se. Šta me je gurnulo preko ivice, životinjska strast ili ljudska potreba da budem sa nekim, da se najzad sa nekim volim? Tada to nisam znao niti mi je bilo važno.
Mnogo puta prisećao sam se kako je sve počelo… Ulazim kod Mareta u kuću, zovem ga imenom, niko se ne odaziva. Ulazim u njegovu sobu, grickalice i sok stoje na niskom stolu spremni za film koji smo dogovorili da gledamo. (Ne)red stvari govori da je do nedavno bio tu pa otisao u žurbi. Naknadno ću saznati da je odjurio da odveze rođaku na aerodrom. Vrata sobe preko puta su širom otvorena, otkrivaju prizor koji je sniferska zamisao raja: od ulaza pa do kreveta Nemanja je, u želji da ih što pre makne sa sebe i da se rashladi, razbacao stvari onako kako ih je skidao. Čizme, zelene čarape sa reljefnim prugama, opasač, maskirne pantalone, košulja i majica i, na samom krevetu, vojničke bokserice. Sada već u hodniku, čujem šum vode u kupatilu koji me je prenuo ali ne i osvestio. Na trenutak bacam pogled u tom pravcu i odmah ga vraćam na rasuto blago. Kontam da bi trebalo da se priberem, vratim u Markovu sobu i šaltam kanale, blejim na telefonu, šta god, dok ga čekam. U svojoj glavi već sam to uradio, u stvarnosti još uvek stojim na istom mestu. Razum i iskušenje se tuku u meni. Još uvek u stanju neplodne ravnoteže snaga, drže me neodlučnog na neutralnom terenu, u hodniku. Tuš šušti, procenjujem koliko vremena imam, želja odnosi prevagu, razum tone. Već sledećeg trena sam u zabranjenoj odaji, grabim maslinastozelenu majicu, nabijam je u lice. Još uvek je vlažna i topla, miriše na vojsku, na njegovo visoko, plećato telo. Konačno ostvarenje višegodišnje fantazije donosi i potpunu odsutnost. Ne znam za sebe, ne znam za vreme. Koliko je prošlo, pojma nemam. Sledeće čega se sećam je on kako stoji na vratima. Ostatak vam je poznat iz prva dva dela moje priče.
I evo me opet, po treći put kako stojim pred njim sa nesmanjenim divljenjem i željom. Upravo je došao sa terena. Marko je otišao na posao, menja kolegu danas.
- Kad si pre doleteo? Čuli smo se pre 10-15 minuta. Nisam još stigao da se istuširam…
- Odlično.
- … ni da se presvučem.
- Ja ću da te skinem.
Pune, muške usne, uokvirene tamnim prelivom izbrijane brade na preplanulom licu, izvile su se u osmeh i otkrile zdrave, snažne zube. Trebalo je da ga nazovu Vuk. To ime bi mu savršeno odgovaralo.
- Ti si baš zagoreo. - rekao je nastavljajući da se osmehuje.
3.
Trebalo je odmah da shvatim o čemu se radi, toliko dugo sam ga poznavao, ali su moja opčinjenost i uspaljenost učinile da budem nesmotren a potom i slep za ono što se ustvari dešavalo.
Posedovao je izgled, stav i sirovu inteligenciju - tri ključne stavke koje su oko njega stvarale auru neodoljive privlačnosti. Uvek bi dobio ono što je želeo i uzeo kada i koliko mu treba. Jednostavno, nisi mogao da mu kažeš “ne” ili to “ne” ne bi bilo trajno, konačno. Bilo je dovoljno da te pogleda svojim svetački krupnim očima ispod ravnih, debljih obrva pa da se bar polovina tvoje otporne snage, tek tako, rasprši poput dima. Te navodno tako obične, crne oči znale su da budu stroge, blage, bojazne. Već prema potrebi. Bio je alfa predator i to od one, najopasnije vrste.
Znao sam sve to i pre no što sam se poneo neoprezno i završio sa njegovom kitom u guzici. Znao sam i dok me je ljubavnički grlio, ljubio, stavljao mi u izgled ono što je predosetio da priželjkujem. Znao sam a prepustio mu se. Šta me je gurnulo preko ivice, životinjska strast ili ljudska potreba da budem sa nekim, da se najzad sa nekim volim? Tada to nisam znao niti mi je bilo važno.
Mnogo puta prisećao sam se kako je sve počelo… Ulazim kod Mareta u kuću, zovem ga imenom, niko se ne odaziva. Ulazim u njegovu sobu, grickalice i sok stoje na niskom stolu spremni za film koji smo dogovorili da gledamo. (Ne)red stvari govori da je do nedavno bio tu pa otisao u žurbi. Naknadno ću saznati da je odjurio da odveze rođaku na aerodrom. Vrata sobe preko puta su širom otvorena, otkrivaju prizor koji je sniferska zamisao raja: od ulaza pa do kreveta Nemanja je, u želji da ih što pre makne sa sebe i da se rashladi, razbacao stvari onako kako ih je skidao. Čizme, zelene čarape sa reljefnim prugama, opasač, maskirne pantalone, košulja i majica i, na samom krevetu, vojničke bokserice. Sada već u hodniku, čujem šum vode u kupatilu koji me je prenuo ali ne i osvestio. Na trenutak bacam pogled u tom pravcu i odmah ga vraćam na rasuto blago. Kontam da bi trebalo da se priberem, vratim u Markovu sobu i šaltam kanale, blejim na telefonu, šta god, dok ga čekam. U svojoj glavi već sam to uradio, u stvarnosti još uvek stojim na istom mestu. Razum i iskušenje se tuku u meni. Još uvek u stanju neplodne ravnoteže snaga, drže me neodlučnog na neutralnom terenu, u hodniku. Tuš šušti, procenjujem koliko vremena imam, želja odnosi prevagu, razum tone. Već sledećeg trena sam u zabranjenoj odaji, grabim maslinastozelenu majicu, nabijam je u lice. Još uvek je vlažna i topla, miriše na vojsku, na njegovo visoko, plećato telo. Konačno ostvarenje višegodišnje fantazije donosi i potpunu odsutnost. Ne znam za sebe, ne znam za vreme. Koliko je prošlo, pojma nemam. Sledeće čega se sećam je on kako stoji na vratima. Ostatak vam je poznat iz prva dva dela moje priče.
I evo me opet, po treći put kako stojim pred njim sa nesmanjenim divljenjem i željom. Upravo je došao sa terena. Marko je otišao na posao, menja kolegu danas.
- Kad si pre doleteo? Čuli smo se pre 10-15 minuta. Nisam još stigao da se istuširam…
- Odlično.
- … ni da se presvučem.
- Ja ću da te skinem.
Pune, muške usne, uokvirene tamnim prelivom izbrijane brade na preplanulom licu, izvile su se u osmeh i otkrile zdrave, snažne zube. Trebalo je da ga nazovu Vuk. To ime bi mu savršeno odgovaralo.
- Ti si baš zagoreo. - rekao je nastavljajući da se osmehuje.
Prišao je blizu tek dovoljno da me poduhvati za potiljak i ovlaš, vlažno ljubne. Staklasta nit pljuvačke rastegla se između naših usana kada se odmakao i fiksirao me pogledom. Zadrhtao sam, kolena su mi zaklecala, žmarci prošli duž kičme kao mehurići u gaziranom piću. Jedan poljubac, značajan pogled i već sam bio u njegovoj vlasti. Predator prvog reda, jesam li već napomenuo?
- Pa, neka ti bude.
Šljepnuo me je dva-tri puta po obrazu kao da me rasvešćuje pa se zavalio u ležaj, od kolena na gore. Čizme, broj beskonačno, ostale su čvrsto na podu. Prišao sam i kleknuo kao po komandi. Nestrpljivo sam mu razvezao cokule, jedva dočekao da ih smaknem. Odigao je potkolenice, spojio i u poluluku zgrčio stopala taman da cela lepo prionu na moju facu. Obuhvatio sam ih rukama, dodatno pritisnuo na lice, sporo udahnuo kroz nos. Snažan muški miris ispunio mi je nozdrve, zanjihao sam se napred-nazad od novog talasa naloženosti. Kada sam se malo pribrao, skinuo sam mu čarape, i neko vreme divio se mesnatim tabanima, krupnim, zaobljenim prstima sa vojnički pedantno podsečenim noktima.
Nekako sam uspeo da ustanem, nadvio se nad njim, skinuo kaiš i strgao pantalone, zatim košulju i majicu. Ostao je samo u zelenim boksama, tamnijim od znoja na prevojima i sa flekama od predjeba kurca koji se dizao, bio nadrkivan ali ne i isceđen. Više nisam mogao da se suzdržavam, da pojačavam zadovoljstvo time što ga odlažem. Skinuo sam se i sam i bacio se na njegovo krupno, mišićavo telo, preklopio ga svojim i upijao nakupljenu vrelinu koju bi, da sam došao kasnije, tuš oslobodio. Zavukao sam glavu pod njegov pazuh u fino, crno paperje, snifao i lizao jedan a zatim i drugi. Sočno sam mu posisao otvrdle bradavice pa se preko širokih prsa i čvrstog stomaka spustio ka centru zadovoljstva.
Njegove vojničke bokserice bile su uveliko napete. Debela karina rasnog srpskog oficira napinjala je i odizala sam rub gaća. I da ga nisam video (i osetio) mogao bih već po tome da naslutim koliki kurac šeta bez povodca i dozvole. Drčno sam olizao predjeb koji se probio kroz tkaninu veša pa ga svukao i oslobodio krutu, žilama prošaranu karu. Trljao sam nos o meke malje koje su obgrljivale koren kite, jaja i međicu, snifao prepone sporo i duboko kao pre toga stopala i pazuhe. Miris muškarca koji nije karao tri nedelje, nagomilani testosteron koji izbija i preko kože… kakvi jebeni popersi… Svaka pora mi se opustila a kamo li guza. Bio sam obeznanjen koliko napaljujuće dobro muški miriše!
Besramno sam ga zgrabio za naprčeni jarbol, rastegao kožicu koja je i sama bila prožeta napetim žilama, ufurao jezik i muljao između nje i glavića. Usta su mi se momentalno napunila vodom, pljuvačka se slivala iz njih i mešala sa predjebom, njegovim tek da se nasluti slankastim muškim sokom. Toliko se tog koktela nakupilo da je krenulo da mi preliva preko ruke kada sam najzad svukao kožicu, naglo i do kraja, i utrpao glavinu u usta.
- Stani… - najzad se oglasio.
Do tada je ležao sa rukama iznad glave i uživao posmatrajući kako obožavam svaki deo njegovog tela i njega celog. Sada se približio ivici, slatkoj završnici a da nije on taj koji vodi igru. To mu se nije svidelo.
- Hoću da te jebem.
Direktno i jasno. Nema kod njega filozofiranja. Kakav život takav i rečnik. Spartanski.
Bacio sam se na laktove i kolena, koliko sam mogao spustio stomak a odigao guzu. Prava pokorna kuja koja ne pita, smara nego unapred zna šta treba, skoro da sam bio ponosan na sebe. Razdvojio mi je guzove širokim šapama, pljunuo glasno i obilno po rupi, palčevima je čas pritiskao čas kružio po njoj dok je ostatkom šaka divljački gnječio moje oble polutke. Znao je tačno da oceni gde završava užitak a počinje bol, bez greške je išao tik uz granicu ne prelazeći je. Sa licem u prekrivaču ležaja, cvileo sam od zadovoljstva. Kita mi je skroz pala, sva pažnja prešla je “iza”.
Namazao me je kao i predhodna dva puta i, kao balon prstom, napeo mi napupeli prsten kurcem. Tek par sekundi moja se guza opirala da bi potom najednom pukla, otvorila potpuno, navadila se celom svojom dubinom duž njegove natekle kare. Nedovoljno. Bez milosti naterao mi je ostatak. Tri nedelje nije umočio i ako je zbog toga moralo da traje kraće onda će barem biti žestoko. Držeći me za bokove pumpao me je žustro, kao mašina, u najdužem hodu - sve od glave pa do jaja.
U jednom trenutku me je odigao, poduhvatio levom rukom podno stomaka, desnicom oko vrata puštajući da mi se trup izvije unapred u vidu luka. Skroz sam mu naseo na kurčinu, do zadnjeg milimetra. Ćapio me je čeljustima za vrat, kao što lav drži ženku pokornom dok je puni semenom, i nastavio da me rastura k'o poslednju kurvu. Trzao sam se od užitka koji se širio iz bedara celim telom a on bi me na svaki cim još čvršće stegao i uterivao. Kada je dohvatio svoje bokse i naturio mi ih na facu, da se podsetim kako miriše kurac koji mi upravo razvaljuje bulju, bio sam gotov. Zgrčio sam se celim telom, presavio se unapred pa ispružio rukama i torzom koliko sam dug. Dok sam se trzao u slasti orgazma, sperma je samo iscurila iz skroz mlitave kite. Prevalio se preko mene i on, obgrlio me i nakon još nekoliko udaraca istresao gustu spermu mučenicu duboko u mojoj utrobi.
Kada sam se osvestio, bilo je dovoljno da podignem pogled te da sva preostala vatra u meni momentalno zgasne. Na vratima, ukočenog pogleda, poluotvorenih usta i sa rukama koje kao da su prišivene visile sa tela, stajao je Marko.
4.
Kao lopov finih, tihih pokreta i plitkog daha, ušunjao sam se u sopstveni dom ne bi li ukućani koji su, čuo sam, čavrljali u dnevnoj sobi, primetili da sam došao. Sada mi je koliko i vazduh bila potrebna samo samoća, ta moja tamnica i pribežište, najljuća rana i najblaži melem, bezdušna pomajka i brižna mati istovremeno. Popeo sam se uz stepenice sporo, došao do sobe i tek nakon što sam zatvorio vrata duboko uzdahnuo. U spokojnom polumraku svoje sigurne kule najzad sam, eto, mogao da se slomim. Noge su me izdale, kolena pala na debeo, vuneni tepih; stomak jako stegao, privio se uz kičmu, primorao me da se poput prepodobnog monaha u molitvenom transu povijem unapred. Ali, moje ruke nisu molile pripijene pred telom jedna uz drugu. Pritiskale su lice da priguše jecaje za slučaj da se koji izdajnički otrgne. Suze su mogle slobodno da teku između prstiju sve do korena šaka i dalje, nečujne, nebitne. Takav je kamen nas ne svojom voljom drugačijih - kada najdublje patiš činiš to, jer moraš, u još dubljoj tišini.
Isplakao sam najkrupnije suze do tada, nekako se odvukao do kreveta kada sam se dovoljno primirio i opružio na leđa kao oduzet, nesvestan svog tela. Prvi, udarni talas oluje se stišao ostavljajući za sobom pustoš u duši i prazninu u glavi. Gledao sam odsutno u plafon koji je tonuo i na kraju se potpuno izgubio u tami, još poneka okasnela suza skliznula bi sa strane, poneki dublji uzdah zatalasao baršun mraka. Zašto je moralo tako da bude…
Marko je bio skroz izgubljen kada nas je zatekao. Njegovo iznenađenje bilo je potpuno, u to nije bilo sumnje. Šta ga je najviše i šta sve šokiralo nije se moglo pročitati na skamenjenom licu. Stajao je neko vreme na vratima ukočen i bled a zatim se samo okrenuo i otišao u svoju sobu.
Nemanja se najzad digao sa mene, nonšalantno obrisao sada mlitavu kitu majicom i bez da navuče bilo šta, onako go krenuo podjednako ležerno da kopa za čistim stvarima po ormaru.
- Nemanja…
- Idem da se okupam. Pričaj sa njim. Smiri ga.
Dobacio mi je tek tri kratke i krenuo ka kupatilu. Ipak, zastao je u hodniku na tren, kao da osluškuje, pa ušao u bratovljevu sobu. Oba vrata su ostala otvorena, mogao sam da čujem Marka kada je nešto rekao ali tišim i tako bezbojnim glasom da nisam razumeo ni reč. Nemanju sam, naravno, čuo. Njega čovek i čuje i razume makar bio udaljen ko zna koliko.
- Jesi li se ti to zaplakao ili mi se čini? Šta koj’ kurac dramiš?! Odrasli smo ljudi a oni TO rade. Ko šta voli, njegova stvar. Ovo ništa ne menja. Družite se kao i do sada.
- …
- Ma… Ti kako želiš a ja ću da jebem kog hoću i kad hoću! Moj život, moja stvar.
- …
- Odrasti, bre, već jednom! Ja odoh pod tuš a vi sedite i razgovarajte.
Mare je pošao za njim i zavario vrata koliko ih je snažno zalupio. Podjednako silovito Nemanja je zatvorio vrata kupatila.
Oklevao sam ne znajući šta da radim i šta bi uopšte trebalo, bilo potrebno, pametno reći, učiniti. Najradije bih otišao kod Mareta, objasnio mu da to nije stvar izbora već sudbine, da je između mene i Nemanje bilo… seksa i tako… da nikako, ukoliko je to moguće, ne želim da ga izgubim kao prijatelja… Toliko stvari željne da se objasne, toliko želja međusobno neuskladivih i u meni samom i između nas, sada trojice. Dve osobe u koje je imao najviše poverenja, njegov bata i najbolji prijatelj su bar biseksualci, jebavaju mu se iza leđa ko zna od kada… Šta li je sve u glavi iza vrata koja gledam otupelog pogleda, pitam se a ne znam ni šta je sve u mojoj.
Obukao sam se, izašao u hodnik, stao pred za mene zatvorenom kapijom ispovesti i pokajanja, savijenih krila i pogleda prosutog na pod dok su mi stid i neizvesnost rastrzali utrobu tako da je malo falilo da povratim.
- Marko… - pozvao sam ga najravnijim tonom koji sam uspeo da ispeglam u grlu.
Tišina koja kaže sve i ne kaže ništa. Čula se jedino voda što klizi preko kamena nazvanog Nemanja. Zašto ja nisam takav, samouveren i bezbrižan?
- Markeš… - pozvao sam opet a glas se bolno izvio, skoro da sam jauknuo kada sam ga oslovio onako kako ga samo ja zovem.
Na to, vrata su se naglo otvorila. Zgrabio me je za majicu na grudima i zalepio na naspramni zid, pritisnuo silovito da sam skroz ostao bez vazduha i bez mogućnosti da ponovo udahnem. Vatra je buknula na njegovom do tada beskrvnom licu, toliko je isprva bio bled, sve žile na vratu iskočile, oči se zastaklile dok je siktao kroz zube.
- Gubi se! Neću više da te vidim ovde! Nikad! Ne želim više da te vidim uopšte! Gubi se… dok ti nisam sve kosti polomio!
Odbacio me je prema ulaznim vratima na cim i bezobzirno kao stari panj. Zateturao sam se, okrenuo oko sebe i levicom se oslonivši na zid uspeo u nastojanju da ostanem na nogama njemu, sada, okrenut leđima.
- Marko… stani da… ne razumeš... - hvatao sam dah.
U tek jednom koraku, skoku stvorio se iza mene, nabio u zid licem, isukao pendrek i krvnički me tri-četiri puta odvalio po debelom mesu. Sav sam se ukočio i stegao pa je i sperma koju je Nemanja malopre istresao u meni, sada rastopljena, razvodnjena krenula da curi iz moje izgnječene, razvaljene pa namlaćene guze. Fleka na svetlosivim trenerkama se bez sumnje brzo širila i bila lako uočljiva.
- Vidi, vidi… Šta li je ovo… - podsmehnuo se kao kroz čuđenje.
Naravno da je znao šta je a i već je počelo da se oseća na spermu i seks. Onda je, u danu već prepunom iznenađenja, uradio nešto za mene skroz neočekivano, nezamislivo. Dok me je jednom podlakticom, preko pleća, držao prikovanog za zid, drugom rukom mi je strgao trene i gaće i nakrkao hladni pendrek u još neohlađeno, rovito dupe. Onaj najnoviji model, da budem precizniji.
- ‘Alo, balavci! Šta radite to, jeste li normalni!?
- Sad ja jebem kurvu! - zarežao je na brata ni ne pogledavši ga.
Pre nego što je Nemanja skontao šta se dešava, prišao i odmakao ga, još četiri-pet puta mi je brzo i snažno ugurao “blaže sredstvo prinude”, svaki naredni sve dublje. Od šoka i bola nisam znao gde sam, jedva sam se držao na nogama.
Nakon što ga je brat otrgao od mene, nije se opirao. Pogledao sam ga pravo u oči, zamućenog pogleda i slobodno kao čovek koji je prošao određen mu Put srama, kroz najgore poniženje - silovanje - iskupljen se za greh zbog kojeg je kažnjen.
- Šta me gledaš!? M'rš napolje, sve ti jebem ped… pe… - reč mu je zapela u grlu, glas pukao.
Zagrcnuo se, zaplakao nevino kao dečkić od pre dve decenije kakvog ga takođe pamtim, onda kada se izduvao, kada je bol najzad odbacila ogrtač besa pod kojim se, prirodno, u prvi mah skrila. Kada je shvatio šta je u afektu uradio. Šmrcnuo je, prkosno odigao ramena da sa njih odbaci bratovljeve ruke i otišao u sobu. I Nemanja je otišao do svoje, vratio se sa parom trenerki, tutnuo mi ih u ruke.
- Idi sad. Navuci to i idi.
I otišao sam. Uličicama, da umanjim šansu da nekog sretnem, žurio sam kući ne bih li se što pre osamio. Trauma, poricanje, priznanje, depresija, ozdravljenje. Pamtite, drugari. Bio sam u drugoj fazi a treću držao na vratima dok se ne dokopam svoje sigurne tvrđave da tu pokleknem, da sve nakupljeno izlijem iz sebe.
Sa tim da sam gej, da je moj put već po rođenju drugačuji i teži, već sam se pomirio ili bar većim, dovoljnim delom. Ono što me je u stvari najviše pritiskalo, i pored užasne stvari koju je uradio, bilo je Markovo razočarenje i posledice istog. Pomisao da ću ga izgubiti ni najmanje mi nije prijala. Štaviše, još uvek sam odbijao da prihvatim tu užasavajuću izvesnost. Tek sada sam uviđao koliko mi je u stvari stalo do njega kao prijatelja, ma… kao do brata rođenog. I u toj misli mi nešto nije štimalo, nije mi se svidelo. Za Nemanju nisam, čudno, osećao baš ništa. Ta vatra koju je u me' zapalio, sjajna i snažna, zgasla je kao što je i buknula, bučno i brzo; vulkan koji je eksplodirao da bi potom zanavek zasp'o; ogoljena strast koja za sobom ostavlja samo vlažne čaršave i rupu u grudima. Nije on bio loš, pokvaren, zao. Jednostavno - takav je. Više mašina nego čovek, sirovo racionalan tip karaktera koji retko kada pati a i kada je to slučaj, kratko i površno. Neko ko se previše ne vezuje za druge i niti će. Znao sam to oduvek a nisam želeo da vidim onda kada mi je odgovaralo da budem slep. Za Nemanju nisam brinuo. I nakon svega, Mare emotivac je bio taj koji mi je na pameti.
Javio sam se svojima, objasnio da me je užasno bolela glava te da sam zato odmah otišao na sprat, da što pre popijem lek i odležim. Ne, ne mogu da večeram - dodao sam sa vrha stepenica. Kakvo crno jelo… Još malo pa ponoć. Istuširao sam se, zavukao u postelju. iscrpljen fizički i psihički, željan da naužasniji dan u životu što pre ostavim za sobom, da sebi dam bar pristojan komad sna pre no sutra, prekosutra… nekad već, neizbežno je… mora da se razreši… rešiće se, mora… pa kako god… već sam tonuo u san totalno ispijen, istanjen kada me je prenuo signal prispele sms poruke. Nakon što sam uspeo da nađem telefon i priviknem se na blještavilo ekrana, na istom sam mogao da pročitam:
1 new message from Markeš
5.
- Sreća tvoja da danas i ja rano idem na posao inače bi se uspavao.
Sporo i sa uživanjem uvlači u pluća onu gadost dok me promatra ljubopitljivo, pokušava da me oraspoloži.
- Je l’ ti bolje od juče? Izgledaš grozno, gore nego inače.
Lice mi je kao od gume, sa naporom rastežem osmeh, sa naporom ga zadržavam. Ne želim da budem nezahvalan, da nipodaštavam nečiju brigu i trud.
- Ko te ne zna rekao bi da si plakao i to celu noć, toliko su ti oči crvene.
- Zacrvenele su se od tog otrova kojim truješ i sebe i druge, stvore sebični.
- Aha.
- Od te zavisnosti koja smrdi mozda je gora jedino kafa koju kuvaš.
Mašem rukom da rasteram plavičasti dim i mislim se koliko se kao brat i sestra razlikujemo po karakteru. Ništa neobično, bez da pitaju nadovezuju se misli dalje, jer nisu li Nemanja i Marko, dva brata rođena dva različita sveta i psihom i pojavom? Daleko od toga da je Mare spram brata bio neugledne spoljašnosti. Niži je rastom i nabijene muskulature pa bi se stekao prvi, pogrešan utisak da je bucko, to da. Ali, ako kod Nemanje priroda nije štedela na materijalu, kod Mareta nije na vremenu da ono što mu je već odredila pažljivo i oblikuje. Crte lica i linije tela ovlaš zaobljene, dovoljno da budu lepe a muževne, ne i sirovo mužjačke; pogled ne zapinje ni o šta, ne zastaje već preko istih klizi lako kao potok preko glatkih oblutaka. Mlađi i stariji, kao David i Golijat, najkraće rečeno.
Pa, je l’ Mare, na svoj način, privlačan koliko i brat? Ne znam… Posmatrao ga jesam ali samo sa estetske strane. Da, samo tako. Toliko toga sam vam rekao do sada pa zašto onda ne bih priznao i taj jedan u poređenju sa ostalima tako neznatan greh, to, da sam se oblizivao i na najboljeg prijatelja? Njegova pojava u meni nije budila ništa požudno možda i zato što je za razliku od brata bio nenametljiv kao osoba. Nemanja je bio energičan i bistar, Marko suzdržan i mudar. Hajde da se ne lažemo. Pored glasnih, izglednih i sa stavom ko stigne da primeti, da razmišlja o onima ne tako bučnim ili u ne tolikoj meri i to još u godinama kada više misliš onom donjom glavom? Plazio sam na Nemanju kao umoran pas koji skapava od zeđi, gledao u njega kao u Sunce i - logično - bio zaslepljen za sve ostale u njegovoj blizini po principu - što njemu bliži to meni bleđi.
Možda jedino što je kod braće bilo isto su tamniji, orijentalni ten i krupne, mrke oči ali - i tu je suština nadvladavala formu, sadržaj oblik, pozadina pročelje - dok je Nemanjin pogled hipnotisao, pritiskao ili mrvio već zavisno od toga na koliki bi otpor naišao, Maretov je umirivao, ulivao poverenje, razoružavao tako da sam bacaš štit u stranu bez da oklevaš. Pogleda te i odmah znaš da pred sobom imaš nepopravljivu poštenjačinu, osobu koju brzo poželiš za bliskog prijatelja. Nasmeje se i ti se osmehuješ a da nisi svestan…
- Šta se smeškaš? Zamišljen, namršten a sada prvi, pravi osmeh od jutros. Da se nisi ti zaljubio?
Markeš, drug moj… Jedna pomisao probila je zid od oblaka nada mnom, propustila zrak Sunca da me na tren ogreje da bi se potom pukotina u sivilu ponovo zatvorila vraćajući me pod tminu što pritiska. Zgorčalo mi se najednom u ustima.
- Nisi mi stavila dovoljno šećera.
- Uvek ti stavim isto. Batali kafu ako je dosad nisi popio, vreme je da krenemo. Ja te vozim danas, ti si sav odsutan.
Na putu do posla, Olivija i Enes sa radia se blesave kao i uvek ali čak ni oni ne uspevaju da me razvedre.
- Carevi! Ha, ha, ha…
Sestra vrišti od smeha, lupa o volan a već sledećeg trena gore nego kamiondžija psuje vozača ispred.
- Ana, molim te…
- Mrgude! Ti si se zaljubio, naleteo na zid, patiš. Ženska intuicija ne vara. Priznaj seji svojoj.
Da samo znaš koliko si blizu… Naleteo na zid jesam i to više puta, izbegao batine pa potom dobio jednu. Koliko ironije u samo jednoj rečenici! Mozda bi bilo bolje da smo se potukli ili da sam dobio batine nego… nego ono. Kako da joj se požalim? Volela je ona Mareta skoro koliko i mene. I ja sam ga… Zar si morao ono da uradiš?! Počinjao sam i da se ljutim. Da, ja sam gej. Objasniću ako pitaš, zatražiću razumevanje ali neću moliti oproštaj za ono što nisam birao, za ono što pored ostalog jesam ja i što je moja najveća intima. Da, jebao sa se sa tvojim rođenim bratom. Za mene, ta priča je ispisana i završana a ja se kajem i kajaću se još bezbroj praznih stranica potom. Da li bih ja pobesneo da sam te nahvatao sa sestrom, to ne znam ali siguran jesam da ti ne bih, u tom slučaju, nabijao pendrek u dupe. Šta je onda problem, to što sam gej ili što sam se trošio sa tvojim batom? I jedno i drugo? Nešto treće što se valja iza horizonta, daleko van mog vidokruga? Dakle, ŠTA? Gleda me kao model za portret, bez ikakvog izraza, bez i jedne reči. Mrzim te, Markeš, mrzim! Kao da je zaista preda mnom, okrećem glavu u stranu, ne dopuštam da me topla tamna čokolada njegovih očiju smekša. Da sestra vidi moje…
- Halo… Zemlja zove Aleksandra. Stigli smo.
- Pokupiš me u povratku?
- Uzmi taksi, ne znam kada ću da završim danas. Večeras idem za Niš, nećemo se videti nedelju dana, zaboravio si?
- Nisam. Vidimo se poslepodne.
Možda je dobro što se tako poklopilo. Saletala bi me brižna da sazna šta me muči.
- Gledaj da i danas zbrišeš u sobu a da se ne javiš, da se ne vidimo pre no odem. Dodji seka da ga ljubi.
- Beži, bre.
Zgrabila me je, poljubila u obraz pa pustila da izađem iz auta.
- Faliću ti, znaaam…
I jeste mi nedostajala, sa sestrom sam bio jako blizak. Znala je mnoge moje tajne… Falila mi je i sutradan i narednih dana utoliko više jer sam bio lišen svog drugog snažnog stuba potpore. Ma, falio mi je i on… Sem one poruke, ni na koji način se nije oglašavao. Pročitao sam je ne znam koliko puta i baš svaki pitao se šta mu je sve bilo u glavi dok ju je tipkao. Šta mu je uopšte u glavi?
“Molim te, oprosti mi. Kadgod, ikad. Samo bih da znam da ces to nekad uciniti.”
Dakle, želiš da znaš da ću ti oprostiti, kad god to bilo, ne bi li mogao da nastaviš sa svojim životom? A šta je sa mnom, sa mojim životom? Pitaš li se kako je meni, druže moj? Nema ga ni na društvenim mrežama, ni jedna objava, komentar, reakcija. Nemanjine profile nisam ni gledao. Ne zanima me. I na najtežu bolest, kada je jednom preležiš, postaješ imun. Postao je samo Nemanja, brat mog druga. Tek naslov neke nenapisane priče.
Dani prolaze tek tako, jedan nalik drugom kao jaje jajetu. Idem i vraćam se sa posla peške, prija mi ta aktivnost jer drugih trenutno nemam. Teretana mi je bila zdrava navika ali zajednička sa Maretom. Izbegavam druge koliko mogu, čitam, surfujem, spavam, mnogo razmišljam, pomalo plačem. Da pišem dnevnik, tih bi dana bio krajnje jednoličan, predvidiv, dosadan.
U četvrtak uveče još jedna poruka. Nakon prilično naporanog dan na poslu i pešačenja, mrtav sam od umora pa sam ranije krenuo na spavanje. Već sam u krevetu, lebdim u polusnu dok čitam:
“Dodji da pricamo.”
A, ne, prijatelju moj… ti ćeš meni doći u Kanosu… na tebe je red… nije to prostodušna tvrdoglavost, promišljeni inat, milo za drago, jebeš li ga šta već… nego osnovno samopoštovanje… inače, doleteo bih i za manje od 10-15 minuta i ovakav od iscrpljenosti skoro pa beživotan, k'o prebijena mačka… - pola mislim, pola već sanjam. Vrata se polako otvaraju, vazduh u talasu postaje vruć i zasićen vlagom. Ustajem iz kreveta zatečen, preznojen i potpuno go. Jednom rukom krijem prepone, drugom nikako da napipam prekrivač kojim bih da zaklonim stid. Ti? Otkud ti ovde… sada? Pogled mu je usplamteo dok mi prilazi, po prvi put vidim taj ugljen od očiju zažaren požudom. Bez reči me hvata za ramena, onako bunovnog i zbunjenog prislanja uz zid licem, odiže mi ruke uz isti, spliće prste s mojim i steže ih u pesnice. Nag, vrele kože, vlažan od znoja i jako uspaljen, osećam sve to dok se celim telom naslanja na moje. Sa iznenađenjem spoznajem da je jašta i seksualno biće, na psihičku bliskost najzad je legla njena telesna polovina. Putena slabost me obuzima, predajem se bez otpora i s uživanjem. Ulazi do kraja, mog ne njegovog. Dublje nikako ne ide i to ga razdražuje. Kreće nemarno i divljački da nabija. Otimam se bezuspešno, vičem promuklo: Marko, stani, prekini… Ništa ne vredi.
Ništa i nije vredelo dok se nisam prenuo, seo u krevetu, uverio sebe da je to samo san. Sa užasom i stidom konstatujem da sam se uzbudio i to jako: kita ko kamen, skoro cela leva polovina slipa ulepljena, vlažna od staklaste, prozirne sluzi.
Sutradan popodne, na kraju radne nedelje, dok se vraćam sa posla i ne olako, bez snebivanja i srama razmišljam o snu, o tome šta mi to podsvest šapuće, srećem Maretovog kolegu. Inače, njega je onog dana menjao pola a ne celu smenu. Tvoj drug je uzeo bolovanje, već je peti dan kako ga nema na poslu, ali kako da ti to ne znaš - čudi se. Smišljam najjednostavniju a time i najprijemčiviju laž, pozdravljam se i nastavljam dalje otežalog koraka. Marko nikada nije uzimao bolovanje. I najgori grip je znao da iznese na nogama. Zabrinuo sam se ozbiljno. Da nisam ipak previše odugovlačio? Ne… ovo više ne može ovako. Dosta je. Idem, pa kud puklo da puklo. Idem, da sve odmah i o jednom trošku isteramo na čistac.
…za sve što je bilo, daj se potrudi, bar da se rastanemo kao ljudi… - čuje se Vana iz auta u prolazu.
Hvala. Samo napred, dotuci me, nisi mi dovoljan kamen stavio na leđa već po rođenju. Gledam u nebesa pa spuštam pogled na telefon. Klik na avionče!
“Kuci? Dosao bih sada.”
- Pa, neka ti bude.
Šljepnuo me je dva-tri puta po obrazu kao da me rasvešćuje pa se zavalio u ležaj, od kolena na gore. Čizme, broj beskonačno, ostale su čvrsto na podu. Prišao sam i kleknuo kao po komandi. Nestrpljivo sam mu razvezao cokule, jedva dočekao da ih smaknem. Odigao je potkolenice, spojio i u poluluku zgrčio stopala taman da cela lepo prionu na moju facu. Obuhvatio sam ih rukama, dodatno pritisnuo na lice, sporo udahnuo kroz nos. Snažan muški miris ispunio mi je nozdrve, zanjihao sam se napred-nazad od novog talasa naloženosti. Kada sam se malo pribrao, skinuo sam mu čarape, i neko vreme divio se mesnatim tabanima, krupnim, zaobljenim prstima sa vojnički pedantno podsečenim noktima.
Nekako sam uspeo da ustanem, nadvio se nad njim, skinuo kaiš i strgao pantalone, zatim košulju i majicu. Ostao je samo u zelenim boksama, tamnijim od znoja na prevojima i sa flekama od predjeba kurca koji se dizao, bio nadrkivan ali ne i isceđen. Više nisam mogao da se suzdržavam, da pojačavam zadovoljstvo time što ga odlažem. Skinuo sam se i sam i bacio se na njegovo krupno, mišićavo telo, preklopio ga svojim i upijao nakupljenu vrelinu koju bi, da sam došao kasnije, tuš oslobodio. Zavukao sam glavu pod njegov pazuh u fino, crno paperje, snifao i lizao jedan a zatim i drugi. Sočno sam mu posisao otvrdle bradavice pa se preko širokih prsa i čvrstog stomaka spustio ka centru zadovoljstva.
Njegove vojničke bokserice bile su uveliko napete. Debela karina rasnog srpskog oficira napinjala je i odizala sam rub gaća. I da ga nisam video (i osetio) mogao bih već po tome da naslutim koliki kurac šeta bez povodca i dozvole. Drčno sam olizao predjeb koji se probio kroz tkaninu veša pa ga svukao i oslobodio krutu, žilama prošaranu karu. Trljao sam nos o meke malje koje su obgrljivale koren kite, jaja i međicu, snifao prepone sporo i duboko kao pre toga stopala i pazuhe. Miris muškarca koji nije karao tri nedelje, nagomilani testosteron koji izbija i preko kože… kakvi jebeni popersi… Svaka pora mi se opustila a kamo li guza. Bio sam obeznanjen koliko napaljujuće dobro muški miriše!
Besramno sam ga zgrabio za naprčeni jarbol, rastegao kožicu koja je i sama bila prožeta napetim žilama, ufurao jezik i muljao između nje i glavića. Usta su mi se momentalno napunila vodom, pljuvačka se slivala iz njih i mešala sa predjebom, njegovim tek da se nasluti slankastim muškim sokom. Toliko se tog koktela nakupilo da je krenulo da mi preliva preko ruke kada sam najzad svukao kožicu, naglo i do kraja, i utrpao glavinu u usta.
- Stani… - najzad se oglasio.
Do tada je ležao sa rukama iznad glave i uživao posmatrajući kako obožavam svaki deo njegovog tela i njega celog. Sada se približio ivici, slatkoj završnici a da nije on taj koji vodi igru. To mu se nije svidelo.
- Hoću da te jebem.
Direktno i jasno. Nema kod njega filozofiranja. Kakav život takav i rečnik. Spartanski.
Bacio sam se na laktove i kolena, koliko sam mogao spustio stomak a odigao guzu. Prava pokorna kuja koja ne pita, smara nego unapred zna šta treba, skoro da sam bio ponosan na sebe. Razdvojio mi je guzove širokim šapama, pljunuo glasno i obilno po rupi, palčevima je čas pritiskao čas kružio po njoj dok je ostatkom šaka divljački gnječio moje oble polutke. Znao je tačno da oceni gde završava užitak a počinje bol, bez greške je išao tik uz granicu ne prelazeći je. Sa licem u prekrivaču ležaja, cvileo sam od zadovoljstva. Kita mi je skroz pala, sva pažnja prešla je “iza”.
Namazao me je kao i predhodna dva puta i, kao balon prstom, napeo mi napupeli prsten kurcem. Tek par sekundi moja se guza opirala da bi potom najednom pukla, otvorila potpuno, navadila se celom svojom dubinom duž njegove natekle kare. Nedovoljno. Bez milosti naterao mi je ostatak. Tri nedelje nije umočio i ako je zbog toga moralo da traje kraće onda će barem biti žestoko. Držeći me za bokove pumpao me je žustro, kao mašina, u najdužem hodu - sve od glave pa do jaja.
U jednom trenutku me je odigao, poduhvatio levom rukom podno stomaka, desnicom oko vrata puštajući da mi se trup izvije unapred u vidu luka. Skroz sam mu naseo na kurčinu, do zadnjeg milimetra. Ćapio me je čeljustima za vrat, kao što lav drži ženku pokornom dok je puni semenom, i nastavio da me rastura k'o poslednju kurvu. Trzao sam se od užitka koji se širio iz bedara celim telom a on bi me na svaki cim još čvršće stegao i uterivao. Kada je dohvatio svoje bokse i naturio mi ih na facu, da se podsetim kako miriše kurac koji mi upravo razvaljuje bulju, bio sam gotov. Zgrčio sam se celim telom, presavio se unapred pa ispružio rukama i torzom koliko sam dug. Dok sam se trzao u slasti orgazma, sperma je samo iscurila iz skroz mlitave kite. Prevalio se preko mene i on, obgrlio me i nakon još nekoliko udaraca istresao gustu spermu mučenicu duboko u mojoj utrobi.
Kada sam se osvestio, bilo je dovoljno da podignem pogled te da sva preostala vatra u meni momentalno zgasne. Na vratima, ukočenog pogleda, poluotvorenih usta i sa rukama koje kao da su prišivene visile sa tela, stajao je Marko.
4.
Kao lopov finih, tihih pokreta i plitkog daha, ušunjao sam se u sopstveni dom ne bi li ukućani koji su, čuo sam, čavrljali u dnevnoj sobi, primetili da sam došao. Sada mi je koliko i vazduh bila potrebna samo samoća, ta moja tamnica i pribežište, najljuća rana i najblaži melem, bezdušna pomajka i brižna mati istovremeno. Popeo sam se uz stepenice sporo, došao do sobe i tek nakon što sam zatvorio vrata duboko uzdahnuo. U spokojnom polumraku svoje sigurne kule najzad sam, eto, mogao da se slomim. Noge su me izdale, kolena pala na debeo, vuneni tepih; stomak jako stegao, privio se uz kičmu, primorao me da se poput prepodobnog monaha u molitvenom transu povijem unapred. Ali, moje ruke nisu molile pripijene pred telom jedna uz drugu. Pritiskale su lice da priguše jecaje za slučaj da se koji izdajnički otrgne. Suze su mogle slobodno da teku između prstiju sve do korena šaka i dalje, nečujne, nebitne. Takav je kamen nas ne svojom voljom drugačijih - kada najdublje patiš činiš to, jer moraš, u još dubljoj tišini.
Isplakao sam najkrupnije suze do tada, nekako se odvukao do kreveta kada sam se dovoljno primirio i opružio na leđa kao oduzet, nesvestan svog tela. Prvi, udarni talas oluje se stišao ostavljajući za sobom pustoš u duši i prazninu u glavi. Gledao sam odsutno u plafon koji je tonuo i na kraju se potpuno izgubio u tami, još poneka okasnela suza skliznula bi sa strane, poneki dublji uzdah zatalasao baršun mraka. Zašto je moralo tako da bude…
Marko je bio skroz izgubljen kada nas je zatekao. Njegovo iznenađenje bilo je potpuno, u to nije bilo sumnje. Šta ga je najviše i šta sve šokiralo nije se moglo pročitati na skamenjenom licu. Stajao je neko vreme na vratima ukočen i bled a zatim se samo okrenuo i otišao u svoju sobu.
Nemanja se najzad digao sa mene, nonšalantno obrisao sada mlitavu kitu majicom i bez da navuče bilo šta, onako go krenuo podjednako ležerno da kopa za čistim stvarima po ormaru.
- Nemanja…
- Idem da se okupam. Pričaj sa njim. Smiri ga.
Dobacio mi je tek tri kratke i krenuo ka kupatilu. Ipak, zastao je u hodniku na tren, kao da osluškuje, pa ušao u bratovljevu sobu. Oba vrata su ostala otvorena, mogao sam da čujem Marka kada je nešto rekao ali tišim i tako bezbojnim glasom da nisam razumeo ni reč. Nemanju sam, naravno, čuo. Njega čovek i čuje i razume makar bio udaljen ko zna koliko.
- Jesi li se ti to zaplakao ili mi se čini? Šta koj’ kurac dramiš?! Odrasli smo ljudi a oni TO rade. Ko šta voli, njegova stvar. Ovo ništa ne menja. Družite se kao i do sada.
- …
- Ma… Ti kako želiš a ja ću da jebem kog hoću i kad hoću! Moj život, moja stvar.
- …
- Odrasti, bre, već jednom! Ja odoh pod tuš a vi sedite i razgovarajte.
Mare je pošao za njim i zavario vrata koliko ih je snažno zalupio. Podjednako silovito Nemanja je zatvorio vrata kupatila.
Oklevao sam ne znajući šta da radim i šta bi uopšte trebalo, bilo potrebno, pametno reći, učiniti. Najradije bih otišao kod Mareta, objasnio mu da to nije stvar izbora već sudbine, da je između mene i Nemanje bilo… seksa i tako… da nikako, ukoliko je to moguće, ne želim da ga izgubim kao prijatelja… Toliko stvari željne da se objasne, toliko želja međusobno neuskladivih i u meni samom i između nas, sada trojice. Dve osobe u koje je imao najviše poverenja, njegov bata i najbolji prijatelj su bar biseksualci, jebavaju mu se iza leđa ko zna od kada… Šta li je sve u glavi iza vrata koja gledam otupelog pogleda, pitam se a ne znam ni šta je sve u mojoj.
Obukao sam se, izašao u hodnik, stao pred za mene zatvorenom kapijom ispovesti i pokajanja, savijenih krila i pogleda prosutog na pod dok su mi stid i neizvesnost rastrzali utrobu tako da je malo falilo da povratim.
- Marko… - pozvao sam ga najravnijim tonom koji sam uspeo da ispeglam u grlu.
Tišina koja kaže sve i ne kaže ništa. Čula se jedino voda što klizi preko kamena nazvanog Nemanja. Zašto ja nisam takav, samouveren i bezbrižan?
- Markeš… - pozvao sam opet a glas se bolno izvio, skoro da sam jauknuo kada sam ga oslovio onako kako ga samo ja zovem.
Na to, vrata su se naglo otvorila. Zgrabio me je za majicu na grudima i zalepio na naspramni zid, pritisnuo silovito da sam skroz ostao bez vazduha i bez mogućnosti da ponovo udahnem. Vatra je buknula na njegovom do tada beskrvnom licu, toliko je isprva bio bled, sve žile na vratu iskočile, oči se zastaklile dok je siktao kroz zube.
- Gubi se! Neću više da te vidim ovde! Nikad! Ne želim više da te vidim uopšte! Gubi se… dok ti nisam sve kosti polomio!
Odbacio me je prema ulaznim vratima na cim i bezobzirno kao stari panj. Zateturao sam se, okrenuo oko sebe i levicom se oslonivši na zid uspeo u nastojanju da ostanem na nogama njemu, sada, okrenut leđima.
- Marko… stani da… ne razumeš... - hvatao sam dah.
U tek jednom koraku, skoku stvorio se iza mene, nabio u zid licem, isukao pendrek i krvnički me tri-četiri puta odvalio po debelom mesu. Sav sam se ukočio i stegao pa je i sperma koju je Nemanja malopre istresao u meni, sada rastopljena, razvodnjena krenula da curi iz moje izgnječene, razvaljene pa namlaćene guze. Fleka na svetlosivim trenerkama se bez sumnje brzo širila i bila lako uočljiva.
- Vidi, vidi… Šta li je ovo… - podsmehnuo se kao kroz čuđenje.
Naravno da je znao šta je a i već je počelo da se oseća na spermu i seks. Onda je, u danu već prepunom iznenađenja, uradio nešto za mene skroz neočekivano, nezamislivo. Dok me je jednom podlakticom, preko pleća, držao prikovanog za zid, drugom rukom mi je strgao trene i gaće i nakrkao hladni pendrek u još neohlađeno, rovito dupe. Onaj najnoviji model, da budem precizniji.
- ‘Alo, balavci! Šta radite to, jeste li normalni!?
- Sad ja jebem kurvu! - zarežao je na brata ni ne pogledavši ga.
Pre nego što je Nemanja skontao šta se dešava, prišao i odmakao ga, još četiri-pet puta mi je brzo i snažno ugurao “blaže sredstvo prinude”, svaki naredni sve dublje. Od šoka i bola nisam znao gde sam, jedva sam se držao na nogama.
Nakon što ga je brat otrgao od mene, nije se opirao. Pogledao sam ga pravo u oči, zamućenog pogleda i slobodno kao čovek koji je prošao određen mu Put srama, kroz najgore poniženje - silovanje - iskupljen se za greh zbog kojeg je kažnjen.
- Šta me gledaš!? M'rš napolje, sve ti jebem ped… pe… - reč mu je zapela u grlu, glas pukao.
Zagrcnuo se, zaplakao nevino kao dečkić od pre dve decenije kakvog ga takođe pamtim, onda kada se izduvao, kada je bol najzad odbacila ogrtač besa pod kojim se, prirodno, u prvi mah skrila. Kada je shvatio šta je u afektu uradio. Šmrcnuo je, prkosno odigao ramena da sa njih odbaci bratovljeve ruke i otišao u sobu. I Nemanja je otišao do svoje, vratio se sa parom trenerki, tutnuo mi ih u ruke.
- Idi sad. Navuci to i idi.
I otišao sam. Uličicama, da umanjim šansu da nekog sretnem, žurio sam kući ne bih li se što pre osamio. Trauma, poricanje, priznanje, depresija, ozdravljenje. Pamtite, drugari. Bio sam u drugoj fazi a treću držao na vratima dok se ne dokopam svoje sigurne tvrđave da tu pokleknem, da sve nakupljeno izlijem iz sebe.
Sa tim da sam gej, da je moj put već po rođenju drugačuji i teži, već sam se pomirio ili bar većim, dovoljnim delom. Ono što me je u stvari najviše pritiskalo, i pored užasne stvari koju je uradio, bilo je Markovo razočarenje i posledice istog. Pomisao da ću ga izgubiti ni najmanje mi nije prijala. Štaviše, još uvek sam odbijao da prihvatim tu užasavajuću izvesnost. Tek sada sam uviđao koliko mi je u stvari stalo do njega kao prijatelja, ma… kao do brata rođenog. I u toj misli mi nešto nije štimalo, nije mi se svidelo. Za Nemanju nisam, čudno, osećao baš ništa. Ta vatra koju je u me' zapalio, sjajna i snažna, zgasla je kao što je i buknula, bučno i brzo; vulkan koji je eksplodirao da bi potom zanavek zasp'o; ogoljena strast koja za sobom ostavlja samo vlažne čaršave i rupu u grudima. Nije on bio loš, pokvaren, zao. Jednostavno - takav je. Više mašina nego čovek, sirovo racionalan tip karaktera koji retko kada pati a i kada je to slučaj, kratko i površno. Neko ko se previše ne vezuje za druge i niti će. Znao sam to oduvek a nisam želeo da vidim onda kada mi je odgovaralo da budem slep. Za Nemanju nisam brinuo. I nakon svega, Mare emotivac je bio taj koji mi je na pameti.
Javio sam se svojima, objasnio da me je užasno bolela glava te da sam zato odmah otišao na sprat, da što pre popijem lek i odležim. Ne, ne mogu da večeram - dodao sam sa vrha stepenica. Kakvo crno jelo… Još malo pa ponoć. Istuširao sam se, zavukao u postelju. iscrpljen fizički i psihički, željan da naužasniji dan u životu što pre ostavim za sobom, da sebi dam bar pristojan komad sna pre no sutra, prekosutra… nekad već, neizbežno je… mora da se razreši… rešiće se, mora… pa kako god… već sam tonuo u san totalno ispijen, istanjen kada me je prenuo signal prispele sms poruke. Nakon što sam uspeo da nađem telefon i priviknem se na blještavilo ekrana, na istom sam mogao da pročitam:
1 new message from Markeš
5.
- Sreća tvoja da danas i ja rano idem na posao inače bi se uspavao.
Sporo i sa uživanjem uvlači u pluća onu gadost dok me promatra ljubopitljivo, pokušava da me oraspoloži.
- Je l’ ti bolje od juče? Izgledaš grozno, gore nego inače.
Lice mi je kao od gume, sa naporom rastežem osmeh, sa naporom ga zadržavam. Ne želim da budem nezahvalan, da nipodaštavam nečiju brigu i trud.
- Ko te ne zna rekao bi da si plakao i to celu noć, toliko su ti oči crvene.
- Zacrvenele su se od tog otrova kojim truješ i sebe i druge, stvore sebični.
- Aha.
- Od te zavisnosti koja smrdi mozda je gora jedino kafa koju kuvaš.
Mašem rukom da rasteram plavičasti dim i mislim se koliko se kao brat i sestra razlikujemo po karakteru. Ništa neobično, bez da pitaju nadovezuju se misli dalje, jer nisu li Nemanja i Marko, dva brata rođena dva različita sveta i psihom i pojavom? Daleko od toga da je Mare spram brata bio neugledne spoljašnosti. Niži je rastom i nabijene muskulature pa bi se stekao prvi, pogrešan utisak da je bucko, to da. Ali, ako kod Nemanje priroda nije štedela na materijalu, kod Mareta nije na vremenu da ono što mu je već odredila pažljivo i oblikuje. Crte lica i linije tela ovlaš zaobljene, dovoljno da budu lepe a muževne, ne i sirovo mužjačke; pogled ne zapinje ni o šta, ne zastaje već preko istih klizi lako kao potok preko glatkih oblutaka. Mlađi i stariji, kao David i Golijat, najkraće rečeno.
Pa, je l’ Mare, na svoj način, privlačan koliko i brat? Ne znam… Posmatrao ga jesam ali samo sa estetske strane. Da, samo tako. Toliko toga sam vam rekao do sada pa zašto onda ne bih priznao i taj jedan u poređenju sa ostalima tako neznatan greh, to, da sam se oblizivao i na najboljeg prijatelja? Njegova pojava u meni nije budila ništa požudno možda i zato što je za razliku od brata bio nenametljiv kao osoba. Nemanja je bio energičan i bistar, Marko suzdržan i mudar. Hajde da se ne lažemo. Pored glasnih, izglednih i sa stavom ko stigne da primeti, da razmišlja o onima ne tako bučnim ili u ne tolikoj meri i to još u godinama kada više misliš onom donjom glavom? Plazio sam na Nemanju kao umoran pas koji skapava od zeđi, gledao u njega kao u Sunce i - logično - bio zaslepljen za sve ostale u njegovoj blizini po principu - što njemu bliži to meni bleđi.
Možda jedino što je kod braće bilo isto su tamniji, orijentalni ten i krupne, mrke oči ali - i tu je suština nadvladavala formu, sadržaj oblik, pozadina pročelje - dok je Nemanjin pogled hipnotisao, pritiskao ili mrvio već zavisno od toga na koliki bi otpor naišao, Maretov je umirivao, ulivao poverenje, razoružavao tako da sam bacaš štit u stranu bez da oklevaš. Pogleda te i odmah znaš da pred sobom imaš nepopravljivu poštenjačinu, osobu koju brzo poželiš za bliskog prijatelja. Nasmeje se i ti se osmehuješ a da nisi svestan…
- Šta se smeškaš? Zamišljen, namršten a sada prvi, pravi osmeh od jutros. Da se nisi ti zaljubio?
Markeš, drug moj… Jedna pomisao probila je zid od oblaka nada mnom, propustila zrak Sunca da me na tren ogreje da bi se potom pukotina u sivilu ponovo zatvorila vraćajući me pod tminu što pritiska. Zgorčalo mi se najednom u ustima.
- Nisi mi stavila dovoljno šećera.
- Uvek ti stavim isto. Batali kafu ako je dosad nisi popio, vreme je da krenemo. Ja te vozim danas, ti si sav odsutan.
Na putu do posla, Olivija i Enes sa radia se blesave kao i uvek ali čak ni oni ne uspevaju da me razvedre.
- Carevi! Ha, ha, ha…
Sestra vrišti od smeha, lupa o volan a već sledećeg trena gore nego kamiondžija psuje vozača ispred.
- Ana, molim te…
- Mrgude! Ti si se zaljubio, naleteo na zid, patiš. Ženska intuicija ne vara. Priznaj seji svojoj.
Da samo znaš koliko si blizu… Naleteo na zid jesam i to više puta, izbegao batine pa potom dobio jednu. Koliko ironije u samo jednoj rečenici! Mozda bi bilo bolje da smo se potukli ili da sam dobio batine nego… nego ono. Kako da joj se požalim? Volela je ona Mareta skoro koliko i mene. I ja sam ga… Zar si morao ono da uradiš?! Počinjao sam i da se ljutim. Da, ja sam gej. Objasniću ako pitaš, zatražiću razumevanje ali neću moliti oproštaj za ono što nisam birao, za ono što pored ostalog jesam ja i što je moja najveća intima. Da, jebao sa se sa tvojim rođenim bratom. Za mene, ta priča je ispisana i završana a ja se kajem i kajaću se još bezbroj praznih stranica potom. Da li bih ja pobesneo da sam te nahvatao sa sestrom, to ne znam ali siguran jesam da ti ne bih, u tom slučaju, nabijao pendrek u dupe. Šta je onda problem, to što sam gej ili što sam se trošio sa tvojim batom? I jedno i drugo? Nešto treće što se valja iza horizonta, daleko van mog vidokruga? Dakle, ŠTA? Gleda me kao model za portret, bez ikakvog izraza, bez i jedne reči. Mrzim te, Markeš, mrzim! Kao da je zaista preda mnom, okrećem glavu u stranu, ne dopuštam da me topla tamna čokolada njegovih očiju smekša. Da sestra vidi moje…
- Halo… Zemlja zove Aleksandra. Stigli smo.
- Pokupiš me u povratku?
- Uzmi taksi, ne znam kada ću da završim danas. Večeras idem za Niš, nećemo se videti nedelju dana, zaboravio si?
- Nisam. Vidimo se poslepodne.
Možda je dobro što se tako poklopilo. Saletala bi me brižna da sazna šta me muči.
- Gledaj da i danas zbrišeš u sobu a da se ne javiš, da se ne vidimo pre no odem. Dodji seka da ga ljubi.
- Beži, bre.
Zgrabila me je, poljubila u obraz pa pustila da izađem iz auta.
- Faliću ti, znaaam…
I jeste mi nedostajala, sa sestrom sam bio jako blizak. Znala je mnoge moje tajne… Falila mi je i sutradan i narednih dana utoliko više jer sam bio lišen svog drugog snažnog stuba potpore. Ma, falio mi je i on… Sem one poruke, ni na koji način se nije oglašavao. Pročitao sam je ne znam koliko puta i baš svaki pitao se šta mu je sve bilo u glavi dok ju je tipkao. Šta mu je uopšte u glavi?
“Molim te, oprosti mi. Kadgod, ikad. Samo bih da znam da ces to nekad uciniti.”
Dakle, želiš da znaš da ću ti oprostiti, kad god to bilo, ne bi li mogao da nastaviš sa svojim životom? A šta je sa mnom, sa mojim životom? Pitaš li se kako je meni, druže moj? Nema ga ni na društvenim mrežama, ni jedna objava, komentar, reakcija. Nemanjine profile nisam ni gledao. Ne zanima me. I na najtežu bolest, kada je jednom preležiš, postaješ imun. Postao je samo Nemanja, brat mog druga. Tek naslov neke nenapisane priče.
Dani prolaze tek tako, jedan nalik drugom kao jaje jajetu. Idem i vraćam se sa posla peške, prija mi ta aktivnost jer drugih trenutno nemam. Teretana mi je bila zdrava navika ali zajednička sa Maretom. Izbegavam druge koliko mogu, čitam, surfujem, spavam, mnogo razmišljam, pomalo plačem. Da pišem dnevnik, tih bi dana bio krajnje jednoličan, predvidiv, dosadan.
U četvrtak uveče još jedna poruka. Nakon prilično naporanog dan na poslu i pešačenja, mrtav sam od umora pa sam ranije krenuo na spavanje. Već sam u krevetu, lebdim u polusnu dok čitam:
“Dodji da pricamo.”
A, ne, prijatelju moj… ti ćeš meni doći u Kanosu… na tebe je red… nije to prostodušna tvrdoglavost, promišljeni inat, milo za drago, jebeš li ga šta već… nego osnovno samopoštovanje… inače, doleteo bih i za manje od 10-15 minuta i ovakav od iscrpljenosti skoro pa beživotan, k'o prebijena mačka… - pola mislim, pola već sanjam. Vrata se polako otvaraju, vazduh u talasu postaje vruć i zasićen vlagom. Ustajem iz kreveta zatečen, preznojen i potpuno go. Jednom rukom krijem prepone, drugom nikako da napipam prekrivač kojim bih da zaklonim stid. Ti? Otkud ti ovde… sada? Pogled mu je usplamteo dok mi prilazi, po prvi put vidim taj ugljen od očiju zažaren požudom. Bez reči me hvata za ramena, onako bunovnog i zbunjenog prislanja uz zid licem, odiže mi ruke uz isti, spliće prste s mojim i steže ih u pesnice. Nag, vrele kože, vlažan od znoja i jako uspaljen, osećam sve to dok se celim telom naslanja na moje. Sa iznenađenjem spoznajem da je jašta i seksualno biće, na psihičku bliskost najzad je legla njena telesna polovina. Putena slabost me obuzima, predajem se bez otpora i s uživanjem. Ulazi do kraja, mog ne njegovog. Dublje nikako ne ide i to ga razdražuje. Kreće nemarno i divljački da nabija. Otimam se bezuspešno, vičem promuklo: Marko, stani, prekini… Ništa ne vredi.
Ništa i nije vredelo dok se nisam prenuo, seo u krevetu, uverio sebe da je to samo san. Sa užasom i stidom konstatujem da sam se uzbudio i to jako: kita ko kamen, skoro cela leva polovina slipa ulepljena, vlažna od staklaste, prozirne sluzi.
Sutradan popodne, na kraju radne nedelje, dok se vraćam sa posla i ne olako, bez snebivanja i srama razmišljam o snu, o tome šta mi to podsvest šapuće, srećem Maretovog kolegu. Inače, njega je onog dana menjao pola a ne celu smenu. Tvoj drug je uzeo bolovanje, već je peti dan kako ga nema na poslu, ali kako da ti to ne znaš - čudi se. Smišljam najjednostavniju a time i najprijemčiviju laž, pozdravljam se i nastavljam dalje otežalog koraka. Marko nikada nije uzimao bolovanje. I najgori grip je znao da iznese na nogama. Zabrinuo sam se ozbiljno. Da nisam ipak previše odugovlačio? Ne… ovo više ne može ovako. Dosta je. Idem, pa kud puklo da puklo. Idem, da sve odmah i o jednom trošku isteramo na čistac.
…za sve što je bilo, daj se potrudi, bar da se rastanemo kao ljudi… - čuje se Vana iz auta u prolazu.
Hvala. Samo napred, dotuci me, nisi mi dovoljan kamen stavio na leđa već po rođenju. Gledam u nebesa pa spuštam pogled na telefon. Klik na avionče!
“Kuci? Dosao bih sada.”
6.
- Dobro je da si se smilovao da dođeš. Pa, gde si ti do sada, čoveče Božji? Ko u crnu zemlju da si propao.
Za njega, neobično duga izjava. Makar i jedna reč preko od potrebne, to je beskorisna zanimacija dokonih filozofa.
- Hoćeš li me pustiti da uđem ili ću još večnost i po da stojim ovde pred vratima ko Jehovin svedok?
Dok se sklanja u stranu da me propusti dodajem:
- Ako ništa drugo, ja sam i nakon… nakon svega došao a od tebe ni reč. Da budem iskren, nisam ni očekivao da se javiš.
Niti mi je, oprosti, bilo važno, potrebno - nastavljam u sebi.
Već sam na pola hodnika, uputio sam se direktno u Markovu sobu. Želim da ga vidim što pre, čujem sam i sve, iz njegovih usta. Nemanja mi nije bitan. Biće on ok. Već sada je s obema nogama na čvrstom i, ako se još uvek klati, brzo će se vratiti u normalu. Verujte, znam čoveka.
- Čemu priča? Posle onog, jasno je da ja i ti… Razumeš? Tu je još jedna stvar… Bitna. Marko…
Po prvi put, stariji brat zvuči nesigurno a to nikako nije za zanemariti. Zastajem. Pogled mu nije fiksiran, oči šetaju, izbegavaju da odaju i neku naročito veliku neprijatnost, rekao bih. Je l’ mu to masnica iznad leve obrve?
- To za mene i tebe je jasno. Šta je bilo, bilo je i kraj. Je l’ Mare kući? Pitao sam da dodjem, nije mi odgovorio na poruku.
- Jeste. Spava kao komiran.
- U pet popodne?
- Zamenio dan za noć. Otvorio je bolovanje…
- Znam. Sreo sam Iliju malopre, rekao mi je. Šta mu je?
Uzdahno je duboko, gricnuo se za donju usnu pre no je opet progovorio.
- Kada si otišao, posvađali smo se. Ono... Baš. Mislio sam da se izduvao ali… Ponovo je podivljao. Nikada ga nisam video tako rastrojenog, razjarenog.
Nesvesno je i na trenutak hitnuo pogled gore ulevo, tamo gde mi se činilo da ima ljubičastog preliva nad veđom, pa ga brzo, kao posramljen, spustio na pod. Je li to isti onaj Nemanja?
- Ni ja. Ni video a ni osetio toliki bes kod njega. Za ova pet dana mozgao sam više nego za prethodna pet meseca… Ok, video nas je, šokirao se, razljutio jako ali… ono… pa ta - pogled mi se zaputio ka njegovom levom oku - … svađa sa tobom. Takav uragan, toliko burna reakcija. Ne kapiram. Ti?
- Kada se smirio, došao je. Izvinio se. Da, okrznuo me je pesnicom pre toga, nema potrebe da se pravimo ludi. Pričali smo otvoreno.
- O čemu, šta je sve rekao?
Sav sam se pretvori u uvo ali Nemanja je nastavljao da deklamuje raport.
- Sada smo ok. Suzdržan je i dalje. Za sada je to dovoljno. Brine me što ne spava, ne jede kako treba. Po ceo dan ne izlazi iz sobe. Kad dođu ovi iz vašeg društva, lažem da nije kući. Moram. Tako mi je rekao. Čude se, uopšte se ne javlja.
- Aman, čoveče! Šta ste pričali, šta kaže?!
- Ja i on smo objasnili naše. Vaše, kad se vidite. Tako je odlučio. Čekao je da se javiš, da dođeš. Tebe nema nikako. Zato je pao u… u…
- Depresiju.
- Da, u to.
- Nećeš da mi kažeš zašto je onoliko poludeo?
- Hteo bih ali ne mogu. Obećao sam. Pričaćete.
Ipak ti jesi za dve noge, Nemanja. Slab empata, psiholog ali ipak čovek.
- Ok, idem kod njega u sobu. Sačekaću da se probudi pa da razgovaramo.
- Sedećeš i čekati dok se sam od sebe probudi?
- Da.
Nakon što je Nemanja za mnom tiho zatvorio vrata, seo sam u dvosed naspram kreveta na kojem je Mare ležao. Tamni kolutovi oko očiju potvrđivali su da je mučno provodio predhodne dane, sporo i duboko disanje da mu je san bio jedino vreme spokoja. Spavao je sa jednom rukom iznad glave, pola na desnom boku pola na donjim leđima okrenut licem k meni, u beloj, jednostavnoj potkošulji i isto takvim slip-boksama. Prekrivač, odgurnut, svio se uz samu ivicu ležaja. San mu je bio dubok pa je Sunce moglo slobodno da lije zlato dijagonalom njegovog tela, od glave pa sve do kolena, da ga miluje bez ometanja. Nestašni zraci su odskakali, blesali na belini veša, plesali na tamnoj kosi, nešto svetlijoj bradi, svetlosmeđem paperju pazuha i skoro pa plavim, svilenkastim maljama nogu. Ujednačeno zagasitog tena od poda do svoda, posutog muževnim maljama neobično a skladno toniranim u obrnutom smeru, njegovo sabito, mišićavo telo kao da je lebdelo nad snežnobelom posteljinom. Kakve li je nijanse onaj muški, nalepši, najtopliji prekrivač od malja koji se skriva ispod veša i obujima napeta prsa i prepone?
Gde su mi bile oči? Lep si… kao da u snu može da čuje moju misao, priznao sam mu čeznutljivu i bolnu spoznaju. Ono što je duši drago, to je očima lepo a ti si i jedno i drugo, i jednom i drugom. Divan si mi… Jedna suza skliznula je do usana i skrila se pod njihov rub, slana, čak i gorka kao pomisao da sam možda zakasnio.
- Lep si mi, moj druže, moj… Markeššš…
Tek nakon poslednje reči, onom kojom sam ga oslovio, pošto je i poslednje "š" utihnulo, postao sam svestan da sam to izgovorio naglas. Ne dovoljno glasno da nekoga probudi ali to jedinstveno dozivanje njega jeste. Otvorio je oči polako, nekoliko sekundi nastavio da leži kao i do tada da bi se najednim trgao u neverici. Gibak i jak, odigao se lako i seo, sa onim njegovim lepim, egipatskim stopalima na podu i sa šakama na postelji kao da uzima ravnotežu dok još razdvaja san i javu.
7.
- Ipak si došao.
Rekao je to bez ironije, prebacivanja, bilo čega negativnog.
- Jesam, kao što vidiš.
Uzvratio sam na isti način.
Nadlaktio se na kolena, provukao prste kroz kosu, obuhvatio i položio glavu na šake, zagledao se u pod. Od olakšanja nekoliko puta udahnuo je čujno, duboko i isprekidano. Deo tereta koji ga danima pritiska najzad je skliznuo sa leđa, jedna od loših slutnji nije se obistinila.
- Brate, izvini, oprosti… Šta drugo da kažem?
Ruke su skliznule preko očiju i obraza, usne stegle i izvile na dole, brada postala saborište muških suza, nemih i teških. Ređih, težih.
- Oprosti…
Steglo me je grlu, pogled mi se razvodnio iako sam mislio da sam već isplakao sve raspoložive zalihe. Zaboravio sam koliko sam i sam propatio, došlo mi je da sednem pored njega, prebacim mu ruku preko ramena, utešim ga bez reči. Bilo je već takvih situacija za ovih dvadeset i nešto godina pravog prijateljstva. Ovog puta to nisam učinio. Posebnost i osetljivost situacije zadržale su me u mestu.
Neka se isplače. Sačekaću da ga izdrma taj prvi talas rasterećenja. Mnogo toga preostalo je da odbacim i ja ali, eto, prepustio sam mu prvenstvo osećajući se manje načetim i bremenitim od njega.
- Oprostiću ti. Ne znam kad. Ne mogu da znam. Istinski oprost nije tek odluka, trenutak već proces. Oprosti i ti meni nekad.
- Hoću. Moram i da oprostim i da zaboravim inače… Inače ću da skrenem!
Sa rukama i dalje preko gornjeg dela lica, zajecao je snažno, sav se zatresao. Prsten koji je na lancu nosio oko vrata iskočio je iz mrke udoline koju su, napinjujući potkošulju, stvarala prsa. Identičan takav nosio je na kažiprstu desne ruke. Na oba, sa unutrašnje strane, diskretnim fontom bilo je ugravirano: A&M. Inicijali imena njegovih roditelja. Dva, jer oba voli podjednako. Meni, zbunjenom, to lakonsko objašnjenje svojevremeno je bilo sasvim dovoljno. Probaj, kazao je, da osetiš kako platina ugodno paše na koži. Prsti su nam, naime, bili istog obima. Zaista, primetio sam, možda i ja sebi uzmem jedan. Više ništa nije rekao. Sada se taj isti prefinjeni metal prstenova i lanca trzao na njemu i caklio na Suncu odbijajući tračak svetlosti i ka mom umu. Ma, da li je moguće?! Ne, nema šanse! Nema teorije da sam toliko… Ja sam debil.
Skamenio sam se, glava mi je najednom postala prazna kada se ta misao, ta mogućnost iskristalisala u njoj, istisnula sve ostale. Kako je jebeno moguće da mi to nikada, ali nikada nije palo na pamet?! Motao sam unazad, sve brže, reči, postupanja, situacije, neke manje neke više na prvu loptu zbunjujuće dvosmislene ali posle Maretovih kratkih pojašnjenja ili sopstvenog promišljanja ocenjene kao jasne i gurnute u stranu, ne toliko ili ne uopšte bitne pohranjene u arhivu. Nije ih bio mali broj, naprotiv, koliko sam njih za ovo vreme stigao, setio ih se, da stavim na preispitivanje. Prstenje je tek jedna među pričama. O, koliko se trudio da mi diskretno skrene pažnju na sebe!
Nije istina da, kao u slučaju Nemanje, nisam želeo nego zaista nisam video, kunem se! Mare je za mene bio najbolji prijatelj, brat suštinski, poštenjačina, dobrica, emotivac, simpa batica ne bez duha i energije ali spram njegovog starijeg buraza - koji je pucao od poslednje navedenog, sirove muškarčine - tek prosečan. Normalan, u stvari. Nedovoljan da mi skrene pogled, pokrene razmišljanja, probudi i ne tako čedne porive. Da li je moralo ono da se desi da bih spoznao da u njemu itekako ima muškarca pa otkrio da je i izgledom podjednak?
Sada su mi se, mislim, sve kockice posložile i to tako lepo da bih čak i priču o tome mogao da napišem.
Ko zna koliko dugo se trudi da postanemo i više od prijatelja da bi jednog dana došavši sa posla video kako je sve bilo uzalud. Njegov brat, u čijoj senci oduvek živi, uzima mu i ono jedino što je želeo samo za sebe a njegov ortak, kojeg želi i najbliže, utažuje sirovu požudu sa drugim makar to bio - u stvari, još gore - baš sa njegovim batom. Dva snažna udarca istovremeno. Ne verujem da i on sam zna čiju je izdaju teže doživeo, moju ili Nemanjinu. U takvim situacijama zna da radi ne samo pendrek nego i pištolj. Dobro smo prošli. Ko zna šta bi se tek dogodilo da je na Maretovom mestu bio neko psihički labilan. Bio sam povređen, ponižen ali koliko bola sam ja njemu naneo...
Neću odmah otvoriti sve karte. Taktiziraću, podsticati i sačekati neku nesumljivu potvrdu onoga što sam zaključio. Ne mogu da priuštim ni najmanji rizik, situacija je delikatna, ulog prevelik utoliko više jer će se Mare, bez sumnje, i dalje ustezati da nedvosmisleno prizna šta zaista oseća i želi.
- Hvala što si došao da se razjasnimo… a i zbog…
Sada sa rukama koje su podupirale bradu, još uvek vlažnih očiju ali primiren, cimnuo je glavu ka vratima ne skidajući pogled sa mene. Bilo mi je jasno šta ga kopka.
- Hajde… Drago mi je što jesam. Čuj, jasno je da sam gej a što se tiče mene i Nemanje, ta stvar je gotova.
- Zašto? Uživajte. Ko sam ja da stajem na putu nečijeg zadovoljstva i sreće-e?
Lecnuo je na tren pa brzo povratio kontrolu.
- To je bila velika greška. Kažem ti, ta priča je završena.
- Zašto ako se volite? Ljubav nije greška.
- Nije, ako je prava i obostrana. Ono između nas dvojice je bila samo strast. Seksali smo se i to je…
- VI ste se seksali? Niste se VI seksali, druže moj, nego je on tebe rastresao kao stari tepih koji će već na proleće put deponije!
- Marko…
- Brat mi je, znam ga a i pričali smo. Vi se družite, Alek i ja uživamo dok traje, rekao je. E, pa, ne može tako, dragi bato! Mislio sam da si pametan, Aleksandre.
- Nema to veze sa pameću.
- Kako nema? Kao da ga ne znaš. Nemanja bi danas da uživa - pa dok traje, sutra da se ženi i da natepa bar dva mala svetosavca. A šta je sa ostalima, sa tim šta oni žele?
- Šta ti želiš?
- Jesi li ti zaljubljen u njega ili, još gore, voliš ga?
- Već sam rekao, to je bila greška, samo strast i ništa više. Još koliko puta treba da ponovim da bi ti ušlo u glavu? Šta treba da kažem, uradim da te uverim da je to istina? Šta TI želiš?
- Zar je bitno? Od kada je postalo važno šta JA želim? Koga uopšte boli kurac za to?!
- Mene, recimo. Koliko god se trudio da razumeš šta neko želi, nećeš uvek uspeti. Taj neko ponekad mora i da kaže. Nagoveštaji nisu dovoljni. Potrebne su reči pa kakve god a ti kao i uvek ćutiš. Šta ti želiš?
Gledao me je nemo i ukočeno, lomio se u sebi kao nikada u životu. Došlo mi je žao, poželeo sam da skočim, da se bacim na njega, da ga zgrabim, izgnjavim, izljubim. Da mu kažem da znam šta on želi, da mi je sve jasno, da sam najzad i sam progledao. Da ga volim ludački! Cupkao sam na dvosedu od želje a morao da sačekam da sam prelomi, da kaže bilo šta, bilo kako u tom smuslu. Hajde, Mare, reci nešto! Gukni, čoveče!
Tišina između nas tako gusta da može nožem da se seče. Gledamo se, ja njega sa ohrabrenjem, isčekivanjem on mene sa neodlučnošću i strahom. Prošlo je i više nego dovoljno. Mare, oprosti mi, mora ovako inače ćemo do večnosti samo da sedimo. Sklonio sam pogled, dlanove spustio na kolena i blago se nagnuo unapred kao da ću ustati i otići.
Tada je brana konačno pukla.
8.
I danas mu je u sećanju živa ta maltene filmska scena u kojoj dva krupna crna oka od bojažljivih i kolebljivih u trenu postaju samouverena i odlučna te za sekundu ili dve bivaju neuporedivo krupnija zaustavivši se tek na nekih desetak centimetara od mojih. Nakon svega što se izdešavalo više nisam znao šta da očekujem pa sam se i zaista, instinktivno podigao na noge kada je ustao i krenuo ka meni. Zbog posla vazda uvežban telom i hitar mišlju, tek u dva koraka ili skoka kojim kao da nije ni dotakao pod, prekratio je prazan prostor između ležaja i dvoseda koji nas je delio. Zgrabio me je preko nadlaktica, obgrlio kao snop koji preti da se rasuje pa se blago zavalio unazad da bi li anulirao impulse svog zaleta i našeg sudara. Toliko brzo se sve odigralo da sam onoga što se dogodilo postao svestan tek kada je spretno uspeo da nas zadrži na nogama.
- Stoj… gde si krenuo… ne idi, druže…
Prva reč oštra, poslednje skoro pa molećljive.
Hvatao je dah istreniranim tempom, hvatao i istim milovao mi bradu, usne, nos. Topao, neutralan dašak čoveka u najboljim godinama koji nikada nije pušio, koji puca od zdravlja.
- Ne idem… i… ne želim… - uspeo sam da se oglasim.
To ga je umirilo. Snažan obruč popustio je u prijatan obgrljaj, fokusirani pogled profesionalca zamenio je onaj dobro znani i topli, pomalo i postiđen. Skrenuo ga je u stranu i, kao pas na koleno voljenog vlasnika koji se konačno pojavio, poližio bradu na moje rame. Čuo sam kako duboko diše od olakšanja i dragosti jer ne samo da neću nego i ne želim da odem, jer konačno je prelomio i nije pogrešio, zažalio. Naprotiv. Sada je sve bilo jasno. Reči nisu bile potrebne.
Još jednom me je stegao snažno, utopio u oble mišice ruku i grudi da se i na taj način, telom a ne samo očima i ušima, uveri da sam zaista tu, stvaran a ne željena prikaza uma koji se u čežnji samoobmanjuje. Pošto nisam mogao da mu uzvratim zagrljaj i budući nešto viši od njega, samo sam spustio glavu na prevoj njegovog vrata i ramena. Ušne školjke su nam se okrzule pa delom prelopile, na svojoj sam osetio nežnost i glatkoću njegove. Nisam mogao a da ne primetim kako miriše muževno, jednostavno i čisto, kao na klasičan sapun, baš onako kakav je iznutra ispod sve te čvrste mase mesa - neuklaljano, neiskvareno. Um i telo muškarca, duša zauvek dečaka. Nakon što me je najzad pustio, nije prošao ni tren, zagrili smo se ortački, unakrsno sa rukom preko ramena i drugom ispod ruke drugog.
- Druže… - prošaptao je meko dok je gladio svoj obraz uz moj.
- Drugari teško da se grle ovako. - rekao sam vragolasto.
- Čak ni najbolji prijatelji?
- Čak ni oni. Makar olešeni od alkohola.
- Zbunjen sam sada. Ko se onda ovako grli?
- Oni više od prijatelja.
- Sada mi tek ništa nije jasno. Zašto me mučiš? Objasni mi. Zaboravljaš da sam pandur.
- Teško. Evo, i sada me podsećaš na to. Baš sam se pitao gde si sakrio pendrek.
Najprisniji zagrljaj je i kod njega i kod mene činio svoje… Klatili smo se pripijeni, okretali se i odizali jedan drugog od ushićenja, radosti, šetali polako od dvoseda ka ležaju.
- Je l’ to znači da smo mi i više od prijatelja?
- Je l’ to ono što TI želiš?
- Nije dovoljno samo ja da želim da bi mi se želja ispunila.
- Sve za tebe. Kako da pomognem?
- Kada bi znao koliko dugo čekam to pitanje… Poželi isto a onda daj mi neko vreme da se uverim da je i tvoja želja iskrena.
Zatvorio sam oči, blesavio se grčeći ih, mrdajući glavom kao dete kada zamišlja novogodišnju želju - ako je ne zamisli dovoljno jako, neće mu se ostvariti.
- Poželeo sam. I?
- Sve si, bre, blesav. Derište jedno.
Osmehnuo se kako samo on ume, celim licem i glasom. Osmehnuo sam se i ja dok smo se milovali pogledima, sada već došavši do ležaja.
Mora da sam se dovoljno potrudio jer se Maretova i moja želja ispunila. Ne znam ko je prvi krenuo jer, prirodno, zatvorio sam oči opet pre no što su nam se usne konačno spojile. Jedna, dve, pet… čednih, ovlaš pusa pre no što smo se zagrljeni bacili na ležaj i poljubili onako kako kako to čine odrasli muškarci u vrtlogu strasti - odmah duboko, najdublje, najsočnije, isprepletanih jezika i usana tako da u jednom trenutku više i ne znaš šta je čije, ko koga tu ispija a ko se podaje, ko je kome više zabalavio usne, oko usana, bradu. Dva smo mužjaka koji se širom otvorenih čeljusti međusobno proždiru od požude. Tek su joj otvorili vrata a ona ih već spliće, sažima, rastapa u jedno. Poljubac je sladak kao voda u pustinji, nismo se još dovoljno nasitili ukusa onog drugog a već treperimo od nestrpljenja za onim što tek sledi, istovremeno gorimo i znojimo se od želje što plamsa sve višim plamenovima.
Okrenuvši ga na leđa nekako sam uspeo da se isčupam iz njegovog poljupca i zagrljaja, sa još većim naporom da skinem mu, prevučem potkošulju preko spleta sabijenih, zaobljenih mišića stomaka, grudi, ramena. Svilenkasti veo od malja, finih i tankih, skroz prijanja uz kožu da čini se tek kao senka, od prsa pa preko trbuha sve do ruba bokserica postepeno sve svetliji, zlaćaniji. Naginjem se, šaram nosom i usnama taj meki, muški prekrivač, grickam bradavice, podižem njegove teške ruke. Mare se nije osećao nego je mirisao muški nenametljivo i raspaljujuće omamljivo jer snifam i celom širinom jezika mu ližem udoline pazuha a nikako da se nasitim. Odiže se i, dok mu sedim na bedrima koja pucaju od napetosti, raskopčava mi, skida košulju, majicu, baca me na leđa, ustaje te strže mi pantalone, mokre slip, čarape. Po prvi put za dvadeset i nešto godina potpuno sam go pred njim i to sa kurcem koji para oblake, vlaži ko letnji pljusak, treperi od napetosti kao list. Koliko neobičan, jedinstven toliko i naloživ je taj osećaj koji me usled toga prožima. Tako nešto nisam doživeo još od petog osnovne kada sam prvi put u snu napunio gaće nečim beličastim, gustim i otkrio da piša izleda nije tu samo za - pišanje.
Skinuo je i svoje slip-bokse, preko stamenih butina i listova srozao ih na pod pa odbacio stopalom, osetio kao i ja - video sam mu u pogledu što je zatitrao - onu istu, naročitu vrstu uzbuđenja a ja… ja sam shvatio da mlađi brat nije nužno manji. Blago meni i teško meni, mislio sam nakon što je Maretova mesina, oslobođena iz gaća, najpre pljesnula po stomaku pa stala da se klati u sve manjem luku zabacujući, kao mamac, dugu vrpcu predjeba.
Ako sad ne budem razjeban, nikad neću.
9.
Znate onaj osećaj, koliko uzbuđenja i zadovoljstva donosi kada nešto što želite najzad probate, radite po prvi put? Još i ako je nenadano a tako slasno i vruće kao što je seks sa najboljim prijateljem? I svaki naredni biće dobar ali taj prvi je jednom i jedinstven. Do juče mi je bio maltene brat, ni na koji drugi način ga nisam pogledao. Negova intima za mene nije bila tabu nego nešto o čemu i ne razmišljam, ne pada mi na pamet, ne pokrećem priču jer za istu nemam ni interesovanja ni sagovornika. Ja sam bio daleko slobodniji ali u razgovoru o "onim temama" nikada nisam išao predaleko osećajući da bi Maretu bilo neprijatno. Budući ortaci, pričali jesmo i o tim stvarima ali samo uopšteno. Čak i u pubertetu, kada te sperma toliko napinje da ti od silnog drkanja maltene natekne kurac, osećas se i preko gaća, šorca jer dok dođe veče i vreme za kupanje ti si ga već pet puta namlatio i ulepio, cela soba ti miriše na svrš i znoj, mama se čudi, tata smeška… čak ni tada nismo pričali o tome sem da, eto, dešava se nešto, postajemo muškarci. Ne, nikada ga nismo drkali zajedno, čak ni merili ko ima veći. Nisam mogao ni da pretpostavim da dobri Mare, moj najbolji prijatelj, ima kiturinu iz premijum pornjave.
Kada si gej, vidiš, čuješ i ono što većina ne primećuje kod drugih. Tek jedan u hiljadu pokreta, nijansa u nečem tako slojevitom kao što je boja glasa, gest brižan i saosećajan da ga teško može imati neko ko je “običan”… sve ti to kaže da pred sobom imaš nekog s kim bi možda mogao da deliš osećanja i postelju. Jednostavno, znaš da vam je određena ona ista, teža staza i nadaš se da si naišao na saputnika s kim će u društvu sve na pomenutoj biti lakše. Mare je kod mene video, čuo, osetio to nešto. Ja, kada je on u pitanju, nisam ni gledao. Neko drugi je bio Sunce moga neba. Ustezao se da se dovoljno otvori, plašio da se ne oda a greši u proceni. Istovremeno, jako je želeo da mi se otkrije i nadao se da se ne vara. Trudio se i čekao da i ja vidim njega, da ga to ohrabri, osmeli ili da njegov slobodniji ortak načini prvi korak. Mare… izgledom nafuran, nazidan specijalac a u duši dečkonja, emotivan i stidljiv.
Ili, ne baš tako sramežljiv i fin?
Već sam osetio njegovu sirovu snagu kada se otrgne kontroli a zatim i čvrstinu sa kojom grli, nezasitost sa kojom ljubi. Što je neko uzdržaniji i pristojniji u javnosti to je više u krevetu raspusniji i razvratniji. Nepisano pravilo, živa istina, uveravam se i sada. Dok klečim na ivici ležaja on uz istu stoji, štipa mi vrške nakupelih, otvrdlih bradavica, zatim cele stiska dok se osmehuje jednim krajem usana. Razvukao sam i raširio kožicu, komotna je za moj glavić ali ne i za njegovu glavinu koju mi je navukao u istu. Još i manje za dva komada istovremeno. Glavići se sudaraju, njihove usnice i vezice međusobno nabiru i natežu. Kao da me nije već dovoljno napeo, kaže mi da celom šakom držim prevoj dok pokušava da nagura svoj glavić preko mog. Predjeb, uz šljapanje, vrca iz tesnog spoja praveći mehuriće. Dok mi bukvalno jebe kurac, uvrće bradavice, pričinjava spram uživanja ništavan, blagi bol ne skidajući poluosmeh i pogled direktno u oči, ja slutim kako u Maretu definitivno ima nečeg zločesto perverznog. Želja da me konačno raskomada kurcem nakon toliko godina čekanja i suzdržavanja, iz osvete jer me je njegov brat prvi imao, sklonost ka grubom seksu, nešto četvrto? Sve zajedno? Nevažno jer i ja želim isto. Sebično muško karanje bez nežnosti, obzira i poštede, znoj, pljuvačku, kurčev nektar, spermu na sve strane i u velikim količinama. Zversko rasturanje do iznemoglosti a onda nek’ bude šta bude.
Bacili smo se opet na krevet zajedno, ja na leđima, on preko mene, sočno se ljubili dok su nam se kite rvale i balavile među stomacima. Okrenuo se u 69, očekivao sam da mi nakrka nabreklu karu u usta ali umesto toga on mi je doslovno seo na facu i krenuo lagano da voza vrh mog nosa, usana, brade. Obujmio me je blag i primamljiv miris muških prepona, feromoni od kojih ti momentalno zabridi čmar, poželiš da te njihov vlasnik navuče na kurac odmah i do jaja ali i da i ti njemu nabušiš dupe. Morao sam da se potrudim da dovoljno razdvojim njegove sabijene, mišićave polulopte ne bih li jezikom došao do prstena i bezuspešno pokušao da ga ufuram. Mora da sam prvi koji mu dolazi u goste sa zadnjeg ulaza. Kada mi se, oslonivši se na kolena, odigao s lica, video sam da mu je rupica, neočekivano spram zagasitog tena, ružičasta baš kao i glavić, bradavice, vrhovi lakata. I nevina, blago meni. Zapljuvao sam je, palčevima gladio i pokušao da je razvučem, rastvorim makar malo ali se ružičasta svila pod prstima vešto izvlačila, frustrirala me i mamila. Kako onda da ne poželim da ga nabijem u taj pupoljak obgrljen zlatnosmeđim paperjem utoliko više jer se ortak moj željno okomio na kurac moj?
Da, definitivno po prvi put nadrkava kurac koji nije njegov, siše glavić drčno, kruti jezik da bi vršak nabijao u rupicu pa opušta da nežno obliže žleb koji ga razdvaja od stabla. Pandur Marko P. cuca mi karinu halapljivo kao lizalicu, oblizuje ga posvećeno kao po službenoj dužnosti, sisa svaku kap koja izbije. U nekoliko navrata pokušava da ga proguta do jaja, grca, davi se, guste bale se sa njegove brade slivaju se niz moju kitu i jaja. Zasmejao bih se na to da mi nije i sam u međuvremenu uvalio tvrdu policijsku kurčinu u ždelo i kovao duboko koliko je moglo, skroz nezainteresovan mogu li da dišem. Gušio sam se, suze su mi tekle, pljuvačka kiptala iz usta oko njegove debele, nadrvljene mesine. Sigurno nije imao volje ni da ga pipne prethodnih dana pa je ionako golem sada dodatno nabrekao, miriše i ukusa je dugo nepražnjenog kurca. Obla jaja, klate se i poskakuju dok me jebe u usta, puna guste, sazrele sperme. Osećaće se na kilometar unaokolo kada najzad bude istresena van. Kao u ostalom i moja, već peti dan u skladištu.
Sav van sebe od naloženosti obilno mi je zapljuvao rupu, pa se oznojenog tela prevalio preko mene. Stara, provereno dobra misionarka. Glavinu, koju sam mu dobrano zabalavio, ugurao mi je nestrpljivo, najednom a potom krenuo da mi navlači debelu karu plavca specijalca polako ali bez zastajanja. Da me nije pritisnuo svom svojom vrućom težinom i pritegao za krevet podlakticama preko ramena, sigirno bih pokušao da se izmigoljim. Njegova kiturina bila je i previše za mene, rastezala me je i punila sve više. Imao sam utisak da mi se guza skroz raspukla, noge su mi se oduzele kao da me nabijaju na kolac. Nisam ni znao da ovako nešto uopšte može da uđe u mene i to tako duboko da mi se dupe nabire i samo u sebe uvlači. Naravno da nije uspeo da ga uvali do jaja i to kao da ga je dodatno razdraživalo. Sve vreme dok mi je rastezao crevo, kovao glavinom u utrobu, drsko i kao sa besom gledao me je pravo u oči, tu i tamo proprativši poneku moju grimasu prožetu trpnjom i uživanjem. Jebao me je u kratkom hodu i na cim ne želeći previše da vadi ono što je sa teškom mukom uterao, ne dozvoljavajući da se povratim i stegnem, onemogućim ga da nabije bar još koji milimetar kurca preko, kada već ovaj, prvi put ne može celu.
Odigao sam glavu, olizao mu napet, znojav vrat pa jezikom pokupio balu koja mu je visila, klatila se sa donje usne i ugrizao ga za istu. Dovukao sam ga do samog zenita strasti, pogled mu je ztitrao, treptaj prošao celim telom, ukočio se u naporu da istog trena ne ispiša seme u moje razvaljeno dupe.
- Brate mili, koja si ti kurva!
- Tvoja kurva.
- Samo moja. Inače, nećeš biti ni kurva. Bićeš ništa!
Sa podsmehom mi je pljunuo pravo u usta, zažvalio me, poduhvatio bradom za vrat kao da njegove tvrde ruke na mojim ramenima nisu dovoljne pa krenuo da nabija kao divljak, snažnije i bezobzirnije nego i do tada. Nisam znao gde sam kako me je animalno karao a ipak nisam mogao a da u jednom trenutku ne pomislim: to je Srbin! Jebač! Srpski kurac, brale moj!
Uz duboko i otegnuto: uhhhhhhhh… ster'o ga je poslednji put, zgrčio se pa trzao sa svakim mlazom sperme kojom je filovao moje razjebano dupe. Bar jedno deset - dvanaest mlaza gustog svrša istresao je u mojoj razmrdanoj utrobi. Onda se zavalio pored mene na bok i dok me je pusao po vratu, licu, usnama, drkao mi mlitav kurac. Nakon takve jebačine nije bilo šanse da mi se digne uskoro ali to me nije sprečilo da svršim meke kite iz koje je sperma samo iscurila preko Maretove šake.
- Vratiću ti, znaj.
- Šta?
- Jebaću te žešće nego ti mene.
- Ooo... pa ne znam…
Kao nećkao se a zajedno sa mnom osmehivao.
10.
- Snežni ten, plave oke, zlatna kosa. Lice anđela, telo đavola. Rođen za blud.
- Tvoja poetska strana za mene je istinsko otkrovenje. Zaista. Možda Zemlja ipak nije ravna ploča.
- Iz tvojih usta reči liju lako i slatko kao med niz saće.
- Ne prestaješ da me iznenađuješ. Nastavi. Baš me zanima kuda vodi tvoje pojanje.
- Plus, odličan akrobata. Za samo pet dana skočio iz jednog kreveta u drugi. Sa jednog brata na drugog. Svaka čast. Priznajem da sam te potcenio… i precenio.
- Ako čekaš da se pravdam, čekaš uzalud. Šta ustvari hoćeš?
- Da i ja uskočim u igru. Uživamo sva trojica, ti najviše. Duplo više.
- Ako je to bilo pitanje, moj odgovor je ne. Čekaj… Kategorično - NE.
- Hajde… Nismo curice da se stidimo i nećkamo. Šta će da ti fali? Od kurca su bolja jedino dva.
- Tebi su sinoć nešto ubacilu u piće. Nema drugog objašnjenja.
- I to te rođena braća karaju. Jedan pa drugi. Dele te bratski. Samo pređeš iz jedne sobe u drugu. Može i istovremeno. Sigurno si maštao da primiš dva odjednom i do jaja.
- Izvini samo za to što ću u tvojoj kući ovo da ti kažem: Gubi se iz sobe!
- Ne izvinjavaj se, ti si ovde sada kao domaći. Imaš i prava i obaveza.
- Prema tebi ja nemam nikakvih posebnih obaveza. Šta je bilo, bilo je i kraj. Sećaš se? Opet si samo brat mog… Maretov brat. Od mene prema tebi, obziri samo u tom smislu.
- Obziri? Ti ćeš da pričaš o obzirima? Kako te nije sram?! Nije prošlo ni nedelju dana a ti već naseo na drugi kurac. Ni manje ni više nego mom bratu u krilo! Postoji reč za one nalik tebi ali za tebe je preblaga. K-u-r-v-a.
- Umem i ja da vređam. Ipak, kad nisam siguran da li nešto dovoljno razumem i kako treba, suzdržim se pa razmislim još jednom.
- Šta je tu nejasno? Izgledaš super, zvučiš isto, milina za telo i dušu. Svestan si toga i to koristiš. Ti si zlo! I meni si zavrteo pamet ali tek…
- Mare je možda jedini zbog kojeg bi se ti nečeg odrekao pa makar to bila i najlepša igračka. Da, tako si me želeo. Da se poigraš, zabaviš pa - dok traje. I na moje zadovoljstvo, razume se, ali meni to nije dovoljno.
- A šta si očekivao? Da te oženim to jest omužim sutra? U kojoj bajci živiš?
- Seks je bitan, potreban ali ne i dostatan. Kako godine idu, to postaje sve izraženije i jasnije. Sa svakim narednim danom sve ti teže pada što ležeš i budiš se sam - svaki dan. Što pre to skapiraš, bolje za tebe. Pre ćeš da nađeš nekog s kim ćeš da budeš i ljubavnik i drug. Nećeš da ostariš sam, izdovoljenog tela a prazne duše kao istrošena spolja, odavno zgasla iznutra, istinski usamljena olupina od čoveka kojeg u životu drže samo sve bleđa sećanja na mlade dane. Šta se mrštiš? Previše filozofiram?
- Ti ne planiraš da imaš porodicu, ženu, decu?
- Ne mogu da planiram nešto za šta nisam rođen. Ne želim da se ženim pa da sutra nezadovoljan, nesrećan, isfrustriran… sebi, supruzi, deci… svima nama upropastim živote na neki način. Neopreznim vanbračnim izletom sa muškarcem, na primer.
- Ni Mare ne misli da se ženi… Ufff, ovo mi je izletelo. Nije trebalo da ti kažem. Dao sam reč. Bože, šta će biti s njim…
- Načeo si priču o sto stvari, skačeš sa jedne na drugu. Premotaj unazad naš razgovor. Raspravljamo se ko dvojica gluvih. Šta želiš da čuješ, Nemanja?
- Ne znam. Nikada mi nije bila ovakva zbrka u glavi. Možda nešto što će da me smiri.
- Šta te brine? Ukratko, po redu, po važnosti, po stavkama, kao da predaješ raport.
- Je l’ ti zaista ozbiljno misliš sa Maretom?
- Najozbiljnije.
- Siguran si? Nakon pola dana i jedne noći sa njim?
- Zajedno smo ja i on već dvadeset godina. Osećao sam za njega puno ali nisam bio toga svestan, nisam video. On se nije osmelio da mi kaže. Baš ništa direktnije. Trebalo je sve ovo da se desi pa da shvatim koliko mi je i kako sve stalo do njega. Koliko ne mogu bez Markeša.
- Nakon pet dana pošto si bio sa drugim? Zaboravimo na trenutak da sam poslednji ja.
- To je bila samo strast. Oprosti, ali tako je. Za pet dana preležao sam ono što se boluje bar mesec - toliko puno stvari trebalo je prožvakati u glavi. Još toliko je na čekanju.
- I, šta planirate?
- Nećemo da se zanosimo, da zaboravljamo gde i kada živimo. Za svet sve ostaje kao i do sada. Otvorenu borbu za onaj razumniji prepuštamo najhrabrijima. Bar za sada, u početku, ostajemo u našoj maloj tvrđavi. Za kasnije, ko zna.
- Voliš ga?
- Puno.
- Ni ovo ne bi trebalo da kažem ali moram… I on tebe. Isto toliko. Inače, ne bio on batu svog opalio pesnicom nakon što te je nazvao kurvom. Sorry... za oba puta.
- U redu je. Reči ponekad iskazuju misli a ponekad su tek izraz bola, besa, očaja ili onih lepih osećaja. Idi sad. Već bi trebalo da izađe iz kupatila. Prerano je da nas zatekne nasamo. Ne bih da se jedi bez razloga.
- Kaži mu da sam otišao na bazen i da ću kasno doći.
- Lepo se provedi.
Nakon što je Nemanja izašao, ponovo sam se iz sedećeg izvalio u krevet, zatvorio oči i uživao u toplini pod pokrivačem. Bilo je već deset i nešto a ja sam, sveže istuširan, mogao još da dremam. Mare i ja smo baš zakovali od spavanja, obojica iscrpljeni od teskobe prehodnih dana i razvaljivanja od juče. Nakon seksa proćaskali smo kratko pa zaspali momentalno, zagrljeni i goli, ulepljeni sokovima, obavijeni mirisima muškog karanja. Nikad čvršće i slađe nisam spavao. Nikada se bolje nisam osećao. Ni traga od onog tupog utiska ispraznosti koji bi me pritisnuo nakon što bih se trošio sa drugim muškarcem tek da utažim požudu. Sa Maretom je sve bilo posve drugačije.
- Je l’ to Nemanja bio ovde?
- Jeste.
- Šta je hteo?
Pitao je to onako, kao usput, nezainteresovano a znao sam da nije tako. Neću da ga lažem, ni sada ni ubuduće. Čak ni da bih ga zaštitio. Reći ću istinu i, kada je potrebno, pružiti mu oslonac i utehu a ne obmane. Kakva će to kuća koju želiš da sagradiš biti ako već u sam početak, temelje uzidavaš laži?
- Da ispita kakve su moje namere prema tebi i uveri se u iskrenost istih. Razgovor je bio konstruktivan i koristan.
- Kako ti to lepo znaš da upakuješ. Nisi na poslu, možeš na srpskom.
Prepričao sam mu kako je i bilo, najbolje što sam mogao da se prisetim celog dijaloga, najpre oštre i uvredljive rasprave potom i pristojnog, ljudskog razgovora.
- Nudio se za trojku, nazvao te kurvom, kazao i ono što se obavezao da neće! Konstruktivno, nema šta!
- Došao je da ugrize još jednom, poslednji put, kad već makar i svojom voljom prepušta plen, da svojoj povređenoj sujeti dâ bar taj odušak. To je Nemanja. Ipak, najviše da me izaziva postepeno, sve više i više, da bi me proverio. Zbog tebe. To je tvoj stariji bata.
- Trebaće mi vremena da mi neke stvari postanu nevažne.
- Znam. I meni, za neke druge. Hoćemo li ga dati jedan drugom?
- Zašto me kinjiš? Kakvo je to pitanje?
Rekao je rastuženo i razneženo pa legao uz mene položivši mi glavu na grudi i levicu preko stomaka. Njegova poluvlažna kosa mirisala je na slatki badem. Duboko sam udisao taj umirujući miris i kontao kako nikada u životu nisam bio srećniji. Našao sam prijatelja i ljubavnika za ceo život.
- Srce ti je zalupalo.
- Od sreće, srndaću moj.
- I ja sam srećan beskrajno da mi je neverica!
Umilio mi se o prsa, ljubnuo ih pa stegao me svojom prijatno teškom levicom za bok da se uveri da sam zaista tu, da sam njegov a on moj.
- Toliko toga želim da ti kažem. O mnogo čemu želim da pričamo. - rekao je.
- Toliko dugo smo bili odvojeni, tako blizu a tako daleko. Toliko dugo smo čekali. Neka sada priča malo sačeka.
Odigao je glavu, pogledao me svojim toplim, krupnim očima boje tamne čokolade pa spustio poljubac na moje usne.
- Hoće li naša priča imati srećan kraj?
- Priče koje su srećne ponajviše su takve jer nemaju kraj. Ova naša će biti srećna bez kraja.
1. i 2.deo - 2009. 3.-10.deo - 2017.
- Dobro je da si se smilovao da dođeš. Pa, gde si ti do sada, čoveče Božji? Ko u crnu zemlju da si propao.
Za njega, neobično duga izjava. Makar i jedna reč preko od potrebne, to je beskorisna zanimacija dokonih filozofa.
- Hoćeš li me pustiti da uđem ili ću još večnost i po da stojim ovde pred vratima ko Jehovin svedok?
Dok se sklanja u stranu da me propusti dodajem:
- Ako ništa drugo, ja sam i nakon… nakon svega došao a od tebe ni reč. Da budem iskren, nisam ni očekivao da se javiš.
Niti mi je, oprosti, bilo važno, potrebno - nastavljam u sebi.
Već sam na pola hodnika, uputio sam se direktno u Markovu sobu. Želim da ga vidim što pre, čujem sam i sve, iz njegovih usta. Nemanja mi nije bitan. Biće on ok. Već sada je s obema nogama na čvrstom i, ako se još uvek klati, brzo će se vratiti u normalu. Verujte, znam čoveka.
- Čemu priča? Posle onog, jasno je da ja i ti… Razumeš? Tu je još jedna stvar… Bitna. Marko…
Po prvi put, stariji brat zvuči nesigurno a to nikako nije za zanemariti. Zastajem. Pogled mu nije fiksiran, oči šetaju, izbegavaju da odaju i neku naročito veliku neprijatnost, rekao bih. Je l’ mu to masnica iznad leve obrve?
- To za mene i tebe je jasno. Šta je bilo, bilo je i kraj. Je l’ Mare kući? Pitao sam da dodjem, nije mi odgovorio na poruku.
- Jeste. Spava kao komiran.
- U pet popodne?
- Zamenio dan za noć. Otvorio je bolovanje…
- Znam. Sreo sam Iliju malopre, rekao mi je. Šta mu je?
Uzdahno je duboko, gricnuo se za donju usnu pre no je opet progovorio.
- Kada si otišao, posvađali smo se. Ono... Baš. Mislio sam da se izduvao ali… Ponovo je podivljao. Nikada ga nisam video tako rastrojenog, razjarenog.
Nesvesno je i na trenutak hitnuo pogled gore ulevo, tamo gde mi se činilo da ima ljubičastog preliva nad veđom, pa ga brzo, kao posramljen, spustio na pod. Je li to isti onaj Nemanja?
- Ni ja. Ni video a ni osetio toliki bes kod njega. Za ova pet dana mozgao sam više nego za prethodna pet meseca… Ok, video nas je, šokirao se, razljutio jako ali… ono… pa ta - pogled mi se zaputio ka njegovom levom oku - … svađa sa tobom. Takav uragan, toliko burna reakcija. Ne kapiram. Ti?
- Kada se smirio, došao je. Izvinio se. Da, okrznuo me je pesnicom pre toga, nema potrebe da se pravimo ludi. Pričali smo otvoreno.
- O čemu, šta je sve rekao?
Sav sam se pretvori u uvo ali Nemanja je nastavljao da deklamuje raport.
- Sada smo ok. Suzdržan je i dalje. Za sada je to dovoljno. Brine me što ne spava, ne jede kako treba. Po ceo dan ne izlazi iz sobe. Kad dođu ovi iz vašeg društva, lažem da nije kući. Moram. Tako mi je rekao. Čude se, uopšte se ne javlja.
- Aman, čoveče! Šta ste pričali, šta kaže?!
- Ja i on smo objasnili naše. Vaše, kad se vidite. Tako je odlučio. Čekao je da se javiš, da dođeš. Tebe nema nikako. Zato je pao u… u…
- Depresiju.
- Da, u to.
- Nećeš da mi kažeš zašto je onoliko poludeo?
- Hteo bih ali ne mogu. Obećao sam. Pričaćete.
Ipak ti jesi za dve noge, Nemanja. Slab empata, psiholog ali ipak čovek.
- Ok, idem kod njega u sobu. Sačekaću da se probudi pa da razgovaramo.
- Sedećeš i čekati dok se sam od sebe probudi?
- Da.
Nakon što je Nemanja za mnom tiho zatvorio vrata, seo sam u dvosed naspram kreveta na kojem je Mare ležao. Tamni kolutovi oko očiju potvrđivali su da je mučno provodio predhodne dane, sporo i duboko disanje da mu je san bio jedino vreme spokoja. Spavao je sa jednom rukom iznad glave, pola na desnom boku pola na donjim leđima okrenut licem k meni, u beloj, jednostavnoj potkošulji i isto takvim slip-boksama. Prekrivač, odgurnut, svio se uz samu ivicu ležaja. San mu je bio dubok pa je Sunce moglo slobodno da lije zlato dijagonalom njegovog tela, od glave pa sve do kolena, da ga miluje bez ometanja. Nestašni zraci su odskakali, blesali na belini veša, plesali na tamnoj kosi, nešto svetlijoj bradi, svetlosmeđem paperju pazuha i skoro pa plavim, svilenkastim maljama nogu. Ujednačeno zagasitog tena od poda do svoda, posutog muževnim maljama neobično a skladno toniranim u obrnutom smeru, njegovo sabito, mišićavo telo kao da je lebdelo nad snežnobelom posteljinom. Kakve li je nijanse onaj muški, nalepši, najtopliji prekrivač od malja koji se skriva ispod veša i obujima napeta prsa i prepone?
Gde su mi bile oči? Lep si… kao da u snu može da čuje moju misao, priznao sam mu čeznutljivu i bolnu spoznaju. Ono što je duši drago, to je očima lepo a ti si i jedno i drugo, i jednom i drugom. Divan si mi… Jedna suza skliznula je do usana i skrila se pod njihov rub, slana, čak i gorka kao pomisao da sam možda zakasnio.
- Lep si mi, moj druže, moj… Markeššš…
Tek nakon poslednje reči, onom kojom sam ga oslovio, pošto je i poslednje "š" utihnulo, postao sam svestan da sam to izgovorio naglas. Ne dovoljno glasno da nekoga probudi ali to jedinstveno dozivanje njega jeste. Otvorio je oči polako, nekoliko sekundi nastavio da leži kao i do tada da bi se najednim trgao u neverici. Gibak i jak, odigao se lako i seo, sa onim njegovim lepim, egipatskim stopalima na podu i sa šakama na postelji kao da uzima ravnotežu dok još razdvaja san i javu.
7.
- Ipak si došao.
Rekao je to bez ironije, prebacivanja, bilo čega negativnog.
- Jesam, kao što vidiš.
Uzvratio sam na isti način.
Nadlaktio se na kolena, provukao prste kroz kosu, obuhvatio i položio glavu na šake, zagledao se u pod. Od olakšanja nekoliko puta udahnuo je čujno, duboko i isprekidano. Deo tereta koji ga danima pritiska najzad je skliznuo sa leđa, jedna od loših slutnji nije se obistinila.
- Brate, izvini, oprosti… Šta drugo da kažem?
Ruke su skliznule preko očiju i obraza, usne stegle i izvile na dole, brada postala saborište muških suza, nemih i teških. Ređih, težih.
- Oprosti…
Steglo me je grlu, pogled mi se razvodnio iako sam mislio da sam već isplakao sve raspoložive zalihe. Zaboravio sam koliko sam i sam propatio, došlo mi je da sednem pored njega, prebacim mu ruku preko ramena, utešim ga bez reči. Bilo je već takvih situacija za ovih dvadeset i nešto godina pravog prijateljstva. Ovog puta to nisam učinio. Posebnost i osetljivost situacije zadržale su me u mestu.
Neka se isplače. Sačekaću da ga izdrma taj prvi talas rasterećenja. Mnogo toga preostalo je da odbacim i ja ali, eto, prepustio sam mu prvenstvo osećajući se manje načetim i bremenitim od njega.
- Oprostiću ti. Ne znam kad. Ne mogu da znam. Istinski oprost nije tek odluka, trenutak već proces. Oprosti i ti meni nekad.
- Hoću. Moram i da oprostim i da zaboravim inače… Inače ću da skrenem!
Sa rukama i dalje preko gornjeg dela lica, zajecao je snažno, sav se zatresao. Prsten koji je na lancu nosio oko vrata iskočio je iz mrke udoline koju su, napinjujući potkošulju, stvarala prsa. Identičan takav nosio je na kažiprstu desne ruke. Na oba, sa unutrašnje strane, diskretnim fontom bilo je ugravirano: A&M. Inicijali imena njegovih roditelja. Dva, jer oba voli podjednako. Meni, zbunjenom, to lakonsko objašnjenje svojevremeno je bilo sasvim dovoljno. Probaj, kazao je, da osetiš kako platina ugodno paše na koži. Prsti su nam, naime, bili istog obima. Zaista, primetio sam, možda i ja sebi uzmem jedan. Više ništa nije rekao. Sada se taj isti prefinjeni metal prstenova i lanca trzao na njemu i caklio na Suncu odbijajući tračak svetlosti i ka mom umu. Ma, da li je moguće?! Ne, nema šanse! Nema teorije da sam toliko… Ja sam debil.
Skamenio sam se, glava mi je najednom postala prazna kada se ta misao, ta mogućnost iskristalisala u njoj, istisnula sve ostale. Kako je jebeno moguće da mi to nikada, ali nikada nije palo na pamet?! Motao sam unazad, sve brže, reči, postupanja, situacije, neke manje neke više na prvu loptu zbunjujuće dvosmislene ali posle Maretovih kratkih pojašnjenja ili sopstvenog promišljanja ocenjene kao jasne i gurnute u stranu, ne toliko ili ne uopšte bitne pohranjene u arhivu. Nije ih bio mali broj, naprotiv, koliko sam njih za ovo vreme stigao, setio ih se, da stavim na preispitivanje. Prstenje je tek jedna među pričama. O, koliko se trudio da mi diskretno skrene pažnju na sebe!
Nije istina da, kao u slučaju Nemanje, nisam želeo nego zaista nisam video, kunem se! Mare je za mene bio najbolji prijatelj, brat suštinski, poštenjačina, dobrica, emotivac, simpa batica ne bez duha i energije ali spram njegovog starijeg buraza - koji je pucao od poslednje navedenog, sirove muškarčine - tek prosečan. Normalan, u stvari. Nedovoljan da mi skrene pogled, pokrene razmišljanja, probudi i ne tako čedne porive. Da li je moralo ono da se desi da bih spoznao da u njemu itekako ima muškarca pa otkrio da je i izgledom podjednak?
Sada su mi se, mislim, sve kockice posložile i to tako lepo da bih čak i priču o tome mogao da napišem.
Ko zna koliko dugo se trudi da postanemo i više od prijatelja da bi jednog dana došavši sa posla video kako je sve bilo uzalud. Njegov brat, u čijoj senci oduvek živi, uzima mu i ono jedino što je želeo samo za sebe a njegov ortak, kojeg želi i najbliže, utažuje sirovu požudu sa drugim makar to bio - u stvari, još gore - baš sa njegovim batom. Dva snažna udarca istovremeno. Ne verujem da i on sam zna čiju je izdaju teže doživeo, moju ili Nemanjinu. U takvim situacijama zna da radi ne samo pendrek nego i pištolj. Dobro smo prošli. Ko zna šta bi se tek dogodilo da je na Maretovom mestu bio neko psihički labilan. Bio sam povređen, ponižen ali koliko bola sam ja njemu naneo...
Neću odmah otvoriti sve karte. Taktiziraću, podsticati i sačekati neku nesumljivu potvrdu onoga što sam zaključio. Ne mogu da priuštim ni najmanji rizik, situacija je delikatna, ulog prevelik utoliko više jer će se Mare, bez sumnje, i dalje ustezati da nedvosmisleno prizna šta zaista oseća i želi.
- Hvala što si došao da se razjasnimo… a i zbog…
Sada sa rukama koje su podupirale bradu, još uvek vlažnih očiju ali primiren, cimnuo je glavu ka vratima ne skidajući pogled sa mene. Bilo mi je jasno šta ga kopka.
- Hajde… Drago mi je što jesam. Čuj, jasno je da sam gej a što se tiče mene i Nemanje, ta stvar je gotova.
- Zašto? Uživajte. Ko sam ja da stajem na putu nečijeg zadovoljstva i sreće-e?
Lecnuo je na tren pa brzo povratio kontrolu.
- To je bila velika greška. Kažem ti, ta priča je završena.
- Zašto ako se volite? Ljubav nije greška.
- Nije, ako je prava i obostrana. Ono između nas dvojice je bila samo strast. Seksali smo se i to je…
- VI ste se seksali? Niste se VI seksali, druže moj, nego je on tebe rastresao kao stari tepih koji će već na proleće put deponije!
- Marko…
- Brat mi je, znam ga a i pričali smo. Vi se družite, Alek i ja uživamo dok traje, rekao je. E, pa, ne može tako, dragi bato! Mislio sam da si pametan, Aleksandre.
- Nema to veze sa pameću.
- Kako nema? Kao da ga ne znaš. Nemanja bi danas da uživa - pa dok traje, sutra da se ženi i da natepa bar dva mala svetosavca. A šta je sa ostalima, sa tim šta oni žele?
- Šta ti želiš?
- Jesi li ti zaljubljen u njega ili, još gore, voliš ga?
- Već sam rekao, to je bila greška, samo strast i ništa više. Još koliko puta treba da ponovim da bi ti ušlo u glavu? Šta treba da kažem, uradim da te uverim da je to istina? Šta TI želiš?
- Zar je bitno? Od kada je postalo važno šta JA želim? Koga uopšte boli kurac za to?!
- Mene, recimo. Koliko god se trudio da razumeš šta neko želi, nećeš uvek uspeti. Taj neko ponekad mora i da kaže. Nagoveštaji nisu dovoljni. Potrebne su reči pa kakve god a ti kao i uvek ćutiš. Šta ti želiš?
Gledao me je nemo i ukočeno, lomio se u sebi kao nikada u životu. Došlo mi je žao, poželeo sam da skočim, da se bacim na njega, da ga zgrabim, izgnjavim, izljubim. Da mu kažem da znam šta on želi, da mi je sve jasno, da sam najzad i sam progledao. Da ga volim ludački! Cupkao sam na dvosedu od želje a morao da sačekam da sam prelomi, da kaže bilo šta, bilo kako u tom smuslu. Hajde, Mare, reci nešto! Gukni, čoveče!
Tišina između nas tako gusta da može nožem da se seče. Gledamo se, ja njega sa ohrabrenjem, isčekivanjem on mene sa neodlučnošću i strahom. Prošlo je i više nego dovoljno. Mare, oprosti mi, mora ovako inače ćemo do večnosti samo da sedimo. Sklonio sam pogled, dlanove spustio na kolena i blago se nagnuo unapred kao da ću ustati i otići.
Tada je brana konačno pukla.
8.
I danas mu je u sećanju živa ta maltene filmska scena u kojoj dva krupna crna oka od bojažljivih i kolebljivih u trenu postaju samouverena i odlučna te za sekundu ili dve bivaju neuporedivo krupnija zaustavivši se tek na nekih desetak centimetara od mojih. Nakon svega što se izdešavalo više nisam znao šta da očekujem pa sam se i zaista, instinktivno podigao na noge kada je ustao i krenuo ka meni. Zbog posla vazda uvežban telom i hitar mišlju, tek u dva koraka ili skoka kojim kao da nije ni dotakao pod, prekratio je prazan prostor između ležaja i dvoseda koji nas je delio. Zgrabio me je preko nadlaktica, obgrlio kao snop koji preti da se rasuje pa se blago zavalio unazad da bi li anulirao impulse svog zaleta i našeg sudara. Toliko brzo se sve odigralo da sam onoga što se dogodilo postao svestan tek kada je spretno uspeo da nas zadrži na nogama.
- Stoj… gde si krenuo… ne idi, druže…
Prva reč oštra, poslednje skoro pa molećljive.
Hvatao je dah istreniranim tempom, hvatao i istim milovao mi bradu, usne, nos. Topao, neutralan dašak čoveka u najboljim godinama koji nikada nije pušio, koji puca od zdravlja.
- Ne idem… i… ne želim… - uspeo sam da se oglasim.
To ga je umirilo. Snažan obruč popustio je u prijatan obgrljaj, fokusirani pogled profesionalca zamenio je onaj dobro znani i topli, pomalo i postiđen. Skrenuo ga je u stranu i, kao pas na koleno voljenog vlasnika koji se konačno pojavio, poližio bradu na moje rame. Čuo sam kako duboko diše od olakšanja i dragosti jer ne samo da neću nego i ne želim da odem, jer konačno je prelomio i nije pogrešio, zažalio. Naprotiv. Sada je sve bilo jasno. Reči nisu bile potrebne.
Još jednom me je stegao snažno, utopio u oble mišice ruku i grudi da se i na taj način, telom a ne samo očima i ušima, uveri da sam zaista tu, stvaran a ne željena prikaza uma koji se u čežnji samoobmanjuje. Pošto nisam mogao da mu uzvratim zagrljaj i budući nešto viši od njega, samo sam spustio glavu na prevoj njegovog vrata i ramena. Ušne školjke su nam se okrzule pa delom prelopile, na svojoj sam osetio nežnost i glatkoću njegove. Nisam mogao a da ne primetim kako miriše muževno, jednostavno i čisto, kao na klasičan sapun, baš onako kakav je iznutra ispod sve te čvrste mase mesa - neuklaljano, neiskvareno. Um i telo muškarca, duša zauvek dečaka. Nakon što me je najzad pustio, nije prošao ni tren, zagrili smo se ortački, unakrsno sa rukom preko ramena i drugom ispod ruke drugog.
- Druže… - prošaptao je meko dok je gladio svoj obraz uz moj.
- Drugari teško da se grle ovako. - rekao sam vragolasto.
- Čak ni najbolji prijatelji?
- Čak ni oni. Makar olešeni od alkohola.
- Zbunjen sam sada. Ko se onda ovako grli?
- Oni više od prijatelja.
- Sada mi tek ništa nije jasno. Zašto me mučiš? Objasni mi. Zaboravljaš da sam pandur.
- Teško. Evo, i sada me podsećaš na to. Baš sam se pitao gde si sakrio pendrek.
Najprisniji zagrljaj je i kod njega i kod mene činio svoje… Klatili smo se pripijeni, okretali se i odizali jedan drugog od ushićenja, radosti, šetali polako od dvoseda ka ležaju.
- Je l’ to znači da smo mi i više od prijatelja?
- Je l’ to ono što TI želiš?
- Nije dovoljno samo ja da želim da bi mi se želja ispunila.
- Sve za tebe. Kako da pomognem?
- Kada bi znao koliko dugo čekam to pitanje… Poželi isto a onda daj mi neko vreme da se uverim da je i tvoja želja iskrena.
Zatvorio sam oči, blesavio se grčeći ih, mrdajući glavom kao dete kada zamišlja novogodišnju želju - ako je ne zamisli dovoljno jako, neće mu se ostvariti.
- Poželeo sam. I?
- Sve si, bre, blesav. Derište jedno.
Osmehnuo se kako samo on ume, celim licem i glasom. Osmehnuo sam se i ja dok smo se milovali pogledima, sada već došavši do ležaja.
Mora da sam se dovoljno potrudio jer se Maretova i moja želja ispunila. Ne znam ko je prvi krenuo jer, prirodno, zatvorio sam oči opet pre no što su nam se usne konačno spojile. Jedna, dve, pet… čednih, ovlaš pusa pre no što smo se zagrljeni bacili na ležaj i poljubili onako kako kako to čine odrasli muškarci u vrtlogu strasti - odmah duboko, najdublje, najsočnije, isprepletanih jezika i usana tako da u jednom trenutku više i ne znaš šta je čije, ko koga tu ispija a ko se podaje, ko je kome više zabalavio usne, oko usana, bradu. Dva smo mužjaka koji se širom otvorenih čeljusti međusobno proždiru od požude. Tek su joj otvorili vrata a ona ih već spliće, sažima, rastapa u jedno. Poljubac je sladak kao voda u pustinji, nismo se još dovoljno nasitili ukusa onog drugog a već treperimo od nestrpljenja za onim što tek sledi, istovremeno gorimo i znojimo se od želje što plamsa sve višim plamenovima.
Okrenuvši ga na leđa nekako sam uspeo da se isčupam iz njegovog poljupca i zagrljaja, sa još većim naporom da skinem mu, prevučem potkošulju preko spleta sabijenih, zaobljenih mišića stomaka, grudi, ramena. Svilenkasti veo od malja, finih i tankih, skroz prijanja uz kožu da čini se tek kao senka, od prsa pa preko trbuha sve do ruba bokserica postepeno sve svetliji, zlaćaniji. Naginjem se, šaram nosom i usnama taj meki, muški prekrivač, grickam bradavice, podižem njegove teške ruke. Mare se nije osećao nego je mirisao muški nenametljivo i raspaljujuće omamljivo jer snifam i celom širinom jezika mu ližem udoline pazuha a nikako da se nasitim. Odiže se i, dok mu sedim na bedrima koja pucaju od napetosti, raskopčava mi, skida košulju, majicu, baca me na leđa, ustaje te strže mi pantalone, mokre slip, čarape. Po prvi put za dvadeset i nešto godina potpuno sam go pred njim i to sa kurcem koji para oblake, vlaži ko letnji pljusak, treperi od napetosti kao list. Koliko neobičan, jedinstven toliko i naloživ je taj osećaj koji me usled toga prožima. Tako nešto nisam doživeo još od petog osnovne kada sam prvi put u snu napunio gaće nečim beličastim, gustim i otkrio da piša izleda nije tu samo za - pišanje.
Skinuo je i svoje slip-bokse, preko stamenih butina i listova srozao ih na pod pa odbacio stopalom, osetio kao i ja - video sam mu u pogledu što je zatitrao - onu istu, naročitu vrstu uzbuđenja a ja… ja sam shvatio da mlađi brat nije nužno manji. Blago meni i teško meni, mislio sam nakon što je Maretova mesina, oslobođena iz gaća, najpre pljesnula po stomaku pa stala da se klati u sve manjem luku zabacujući, kao mamac, dugu vrpcu predjeba.
Ako sad ne budem razjeban, nikad neću.
9.
Znate onaj osećaj, koliko uzbuđenja i zadovoljstva donosi kada nešto što želite najzad probate, radite po prvi put? Još i ako je nenadano a tako slasno i vruće kao što je seks sa najboljim prijateljem? I svaki naredni biće dobar ali taj prvi je jednom i jedinstven. Do juče mi je bio maltene brat, ni na koji drugi način ga nisam pogledao. Negova intima za mene nije bila tabu nego nešto o čemu i ne razmišljam, ne pada mi na pamet, ne pokrećem priču jer za istu nemam ni interesovanja ni sagovornika. Ja sam bio daleko slobodniji ali u razgovoru o "onim temama" nikada nisam išao predaleko osećajući da bi Maretu bilo neprijatno. Budući ortaci, pričali jesmo i o tim stvarima ali samo uopšteno. Čak i u pubertetu, kada te sperma toliko napinje da ti od silnog drkanja maltene natekne kurac, osećas se i preko gaća, šorca jer dok dođe veče i vreme za kupanje ti si ga već pet puta namlatio i ulepio, cela soba ti miriše na svrš i znoj, mama se čudi, tata smeška… čak ni tada nismo pričali o tome sem da, eto, dešava se nešto, postajemo muškarci. Ne, nikada ga nismo drkali zajedno, čak ni merili ko ima veći. Nisam mogao ni da pretpostavim da dobri Mare, moj najbolji prijatelj, ima kiturinu iz premijum pornjave.
Kada si gej, vidiš, čuješ i ono što većina ne primećuje kod drugih. Tek jedan u hiljadu pokreta, nijansa u nečem tako slojevitom kao što je boja glasa, gest brižan i saosećajan da ga teško može imati neko ko je “običan”… sve ti to kaže da pred sobom imaš nekog s kim bi možda mogao da deliš osećanja i postelju. Jednostavno, znaš da vam je određena ona ista, teža staza i nadaš se da si naišao na saputnika s kim će u društvu sve na pomenutoj biti lakše. Mare je kod mene video, čuo, osetio to nešto. Ja, kada je on u pitanju, nisam ni gledao. Neko drugi je bio Sunce moga neba. Ustezao se da se dovoljno otvori, plašio da se ne oda a greši u proceni. Istovremeno, jako je želeo da mi se otkrije i nadao se da se ne vara. Trudio se i čekao da i ja vidim njega, da ga to ohrabri, osmeli ili da njegov slobodniji ortak načini prvi korak. Mare… izgledom nafuran, nazidan specijalac a u duši dečkonja, emotivan i stidljiv.
Ili, ne baš tako sramežljiv i fin?
Već sam osetio njegovu sirovu snagu kada se otrgne kontroli a zatim i čvrstinu sa kojom grli, nezasitost sa kojom ljubi. Što je neko uzdržaniji i pristojniji u javnosti to je više u krevetu raspusniji i razvratniji. Nepisano pravilo, živa istina, uveravam se i sada. Dok klečim na ivici ležaja on uz istu stoji, štipa mi vrške nakupelih, otvrdlih bradavica, zatim cele stiska dok se osmehuje jednim krajem usana. Razvukao sam i raširio kožicu, komotna je za moj glavić ali ne i za njegovu glavinu koju mi je navukao u istu. Još i manje za dva komada istovremeno. Glavići se sudaraju, njihove usnice i vezice međusobno nabiru i natežu. Kao da me nije već dovoljno napeo, kaže mi da celom šakom držim prevoj dok pokušava da nagura svoj glavić preko mog. Predjeb, uz šljapanje, vrca iz tesnog spoja praveći mehuriće. Dok mi bukvalno jebe kurac, uvrće bradavice, pričinjava spram uživanja ništavan, blagi bol ne skidajući poluosmeh i pogled direktno u oči, ja slutim kako u Maretu definitivno ima nečeg zločesto perverznog. Želja da me konačno raskomada kurcem nakon toliko godina čekanja i suzdržavanja, iz osvete jer me je njegov brat prvi imao, sklonost ka grubom seksu, nešto četvrto? Sve zajedno? Nevažno jer i ja želim isto. Sebično muško karanje bez nežnosti, obzira i poštede, znoj, pljuvačku, kurčev nektar, spermu na sve strane i u velikim količinama. Zversko rasturanje do iznemoglosti a onda nek’ bude šta bude.
Bacili smo se opet na krevet zajedno, ja na leđima, on preko mene, sočno se ljubili dok su nam se kite rvale i balavile među stomacima. Okrenuo se u 69, očekivao sam da mi nakrka nabreklu karu u usta ali umesto toga on mi je doslovno seo na facu i krenuo lagano da voza vrh mog nosa, usana, brade. Obujmio me je blag i primamljiv miris muških prepona, feromoni od kojih ti momentalno zabridi čmar, poželiš da te njihov vlasnik navuče na kurac odmah i do jaja ali i da i ti njemu nabušiš dupe. Morao sam da se potrudim da dovoljno razdvojim njegove sabijene, mišićave polulopte ne bih li jezikom došao do prstena i bezuspešno pokušao da ga ufuram. Mora da sam prvi koji mu dolazi u goste sa zadnjeg ulaza. Kada mi se, oslonivši se na kolena, odigao s lica, video sam da mu je rupica, neočekivano spram zagasitog tena, ružičasta baš kao i glavić, bradavice, vrhovi lakata. I nevina, blago meni. Zapljuvao sam je, palčevima gladio i pokušao da je razvučem, rastvorim makar malo ali se ružičasta svila pod prstima vešto izvlačila, frustrirala me i mamila. Kako onda da ne poželim da ga nabijem u taj pupoljak obgrljen zlatnosmeđim paperjem utoliko više jer se ortak moj željno okomio na kurac moj?
Da, definitivno po prvi put nadrkava kurac koji nije njegov, siše glavić drčno, kruti jezik da bi vršak nabijao u rupicu pa opušta da nežno obliže žleb koji ga razdvaja od stabla. Pandur Marko P. cuca mi karinu halapljivo kao lizalicu, oblizuje ga posvećeno kao po službenoj dužnosti, sisa svaku kap koja izbije. U nekoliko navrata pokušava da ga proguta do jaja, grca, davi se, guste bale se sa njegove brade slivaju se niz moju kitu i jaja. Zasmejao bih se na to da mi nije i sam u međuvremenu uvalio tvrdu policijsku kurčinu u ždelo i kovao duboko koliko je moglo, skroz nezainteresovan mogu li da dišem. Gušio sam se, suze su mi tekle, pljuvačka kiptala iz usta oko njegove debele, nadrvljene mesine. Sigurno nije imao volje ni da ga pipne prethodnih dana pa je ionako golem sada dodatno nabrekao, miriše i ukusa je dugo nepražnjenog kurca. Obla jaja, klate se i poskakuju dok me jebe u usta, puna guste, sazrele sperme. Osećaće se na kilometar unaokolo kada najzad bude istresena van. Kao u ostalom i moja, već peti dan u skladištu.
Sav van sebe od naloženosti obilno mi je zapljuvao rupu, pa se oznojenog tela prevalio preko mene. Stara, provereno dobra misionarka. Glavinu, koju sam mu dobrano zabalavio, ugurao mi je nestrpljivo, najednom a potom krenuo da mi navlači debelu karu plavca specijalca polako ali bez zastajanja. Da me nije pritisnuo svom svojom vrućom težinom i pritegao za krevet podlakticama preko ramena, sigirno bih pokušao da se izmigoljim. Njegova kiturina bila je i previše za mene, rastezala me je i punila sve više. Imao sam utisak da mi se guza skroz raspukla, noge su mi se oduzele kao da me nabijaju na kolac. Nisam ni znao da ovako nešto uopšte može da uđe u mene i to tako duboko da mi se dupe nabire i samo u sebe uvlači. Naravno da nije uspeo da ga uvali do jaja i to kao da ga je dodatno razdraživalo. Sve vreme dok mi je rastezao crevo, kovao glavinom u utrobu, drsko i kao sa besom gledao me je pravo u oči, tu i tamo proprativši poneku moju grimasu prožetu trpnjom i uživanjem. Jebao me je u kratkom hodu i na cim ne želeći previše da vadi ono što je sa teškom mukom uterao, ne dozvoljavajući da se povratim i stegnem, onemogućim ga da nabije bar još koji milimetar kurca preko, kada već ovaj, prvi put ne može celu.
Odigao sam glavu, olizao mu napet, znojav vrat pa jezikom pokupio balu koja mu je visila, klatila se sa donje usne i ugrizao ga za istu. Dovukao sam ga do samog zenita strasti, pogled mu je ztitrao, treptaj prošao celim telom, ukočio se u naporu da istog trena ne ispiša seme u moje razvaljeno dupe.
- Brate mili, koja si ti kurva!
- Tvoja kurva.
- Samo moja. Inače, nećeš biti ni kurva. Bićeš ništa!
Sa podsmehom mi je pljunuo pravo u usta, zažvalio me, poduhvatio bradom za vrat kao da njegove tvrde ruke na mojim ramenima nisu dovoljne pa krenuo da nabija kao divljak, snažnije i bezobzirnije nego i do tada. Nisam znao gde sam kako me je animalno karao a ipak nisam mogao a da u jednom trenutku ne pomislim: to je Srbin! Jebač! Srpski kurac, brale moj!
Uz duboko i otegnuto: uhhhhhhhh… ster'o ga je poslednji put, zgrčio se pa trzao sa svakim mlazom sperme kojom je filovao moje razjebano dupe. Bar jedno deset - dvanaest mlaza gustog svrša istresao je u mojoj razmrdanoj utrobi. Onda se zavalio pored mene na bok i dok me je pusao po vratu, licu, usnama, drkao mi mlitav kurac. Nakon takve jebačine nije bilo šanse da mi se digne uskoro ali to me nije sprečilo da svršim meke kite iz koje je sperma samo iscurila preko Maretove šake.
- Vratiću ti, znaj.
- Šta?
- Jebaću te žešće nego ti mene.
- Ooo... pa ne znam…
Kao nećkao se a zajedno sa mnom osmehivao.
10.
- Snežni ten, plave oke, zlatna kosa. Lice anđela, telo đavola. Rođen za blud.
- Tvoja poetska strana za mene je istinsko otkrovenje. Zaista. Možda Zemlja ipak nije ravna ploča.
- Iz tvojih usta reči liju lako i slatko kao med niz saće.
- Ne prestaješ da me iznenađuješ. Nastavi. Baš me zanima kuda vodi tvoje pojanje.
- Plus, odličan akrobata. Za samo pet dana skočio iz jednog kreveta u drugi. Sa jednog brata na drugog. Svaka čast. Priznajem da sam te potcenio… i precenio.
- Ako čekaš da se pravdam, čekaš uzalud. Šta ustvari hoćeš?
- Da i ja uskočim u igru. Uživamo sva trojica, ti najviše. Duplo više.
- Ako je to bilo pitanje, moj odgovor je ne. Čekaj… Kategorično - NE.
- Hajde… Nismo curice da se stidimo i nećkamo. Šta će da ti fali? Od kurca su bolja jedino dva.
- Tebi su sinoć nešto ubacilu u piće. Nema drugog objašnjenja.
- I to te rođena braća karaju. Jedan pa drugi. Dele te bratski. Samo pređeš iz jedne sobe u drugu. Može i istovremeno. Sigurno si maštao da primiš dva odjednom i do jaja.
- Izvini samo za to što ću u tvojoj kući ovo da ti kažem: Gubi se iz sobe!
- Ne izvinjavaj se, ti si ovde sada kao domaći. Imaš i prava i obaveza.
- Prema tebi ja nemam nikakvih posebnih obaveza. Šta je bilo, bilo je i kraj. Sećaš se? Opet si samo brat mog… Maretov brat. Od mene prema tebi, obziri samo u tom smislu.
- Obziri? Ti ćeš da pričaš o obzirima? Kako te nije sram?! Nije prošlo ni nedelju dana a ti već naseo na drugi kurac. Ni manje ni više nego mom bratu u krilo! Postoji reč za one nalik tebi ali za tebe je preblaga. K-u-r-v-a.
- Umem i ja da vređam. Ipak, kad nisam siguran da li nešto dovoljno razumem i kako treba, suzdržim se pa razmislim još jednom.
- Šta je tu nejasno? Izgledaš super, zvučiš isto, milina za telo i dušu. Svestan si toga i to koristiš. Ti si zlo! I meni si zavrteo pamet ali tek…
- Mare je možda jedini zbog kojeg bi se ti nečeg odrekao pa makar to bila i najlepša igračka. Da, tako si me želeo. Da se poigraš, zabaviš pa - dok traje. I na moje zadovoljstvo, razume se, ali meni to nije dovoljno.
- A šta si očekivao? Da te oženim to jest omužim sutra? U kojoj bajci živiš?
- Seks je bitan, potreban ali ne i dostatan. Kako godine idu, to postaje sve izraženije i jasnije. Sa svakim narednim danom sve ti teže pada što ležeš i budiš se sam - svaki dan. Što pre to skapiraš, bolje za tebe. Pre ćeš da nađeš nekog s kim ćeš da budeš i ljubavnik i drug. Nećeš da ostariš sam, izdovoljenog tela a prazne duše kao istrošena spolja, odavno zgasla iznutra, istinski usamljena olupina od čoveka kojeg u životu drže samo sve bleđa sećanja na mlade dane. Šta se mrštiš? Previše filozofiram?
- Ti ne planiraš da imaš porodicu, ženu, decu?
- Ne mogu da planiram nešto za šta nisam rođen. Ne želim da se ženim pa da sutra nezadovoljan, nesrećan, isfrustriran… sebi, supruzi, deci… svima nama upropastim živote na neki način. Neopreznim vanbračnim izletom sa muškarcem, na primer.
- Ni Mare ne misli da se ženi… Ufff, ovo mi je izletelo. Nije trebalo da ti kažem. Dao sam reč. Bože, šta će biti s njim…
- Načeo si priču o sto stvari, skačeš sa jedne na drugu. Premotaj unazad naš razgovor. Raspravljamo se ko dvojica gluvih. Šta želiš da čuješ, Nemanja?
- Ne znam. Nikada mi nije bila ovakva zbrka u glavi. Možda nešto što će da me smiri.
- Šta te brine? Ukratko, po redu, po važnosti, po stavkama, kao da predaješ raport.
- Je l’ ti zaista ozbiljno misliš sa Maretom?
- Najozbiljnije.
- Siguran si? Nakon pola dana i jedne noći sa njim?
- Zajedno smo ja i on već dvadeset godina. Osećao sam za njega puno ali nisam bio toga svestan, nisam video. On se nije osmelio da mi kaže. Baš ništa direktnije. Trebalo je sve ovo da se desi pa da shvatim koliko mi je i kako sve stalo do njega. Koliko ne mogu bez Markeša.
- Nakon pet dana pošto si bio sa drugim? Zaboravimo na trenutak da sam poslednji ja.
- To je bila samo strast. Oprosti, ali tako je. Za pet dana preležao sam ono što se boluje bar mesec - toliko puno stvari trebalo je prožvakati u glavi. Još toliko je na čekanju.
- I, šta planirate?
- Nećemo da se zanosimo, da zaboravljamo gde i kada živimo. Za svet sve ostaje kao i do sada. Otvorenu borbu za onaj razumniji prepuštamo najhrabrijima. Bar za sada, u početku, ostajemo u našoj maloj tvrđavi. Za kasnije, ko zna.
- Voliš ga?
- Puno.
- Ni ovo ne bi trebalo da kažem ali moram… I on tebe. Isto toliko. Inače, ne bio on batu svog opalio pesnicom nakon što te je nazvao kurvom. Sorry... za oba puta.
- U redu je. Reči ponekad iskazuju misli a ponekad su tek izraz bola, besa, očaja ili onih lepih osećaja. Idi sad. Već bi trebalo da izađe iz kupatila. Prerano je da nas zatekne nasamo. Ne bih da se jedi bez razloga.
- Kaži mu da sam otišao na bazen i da ću kasno doći.
- Lepo se provedi.
Nakon što je Nemanja izašao, ponovo sam se iz sedećeg izvalio u krevet, zatvorio oči i uživao u toplini pod pokrivačem. Bilo je već deset i nešto a ja sam, sveže istuširan, mogao još da dremam. Mare i ja smo baš zakovali od spavanja, obojica iscrpljeni od teskobe prehodnih dana i razvaljivanja od juče. Nakon seksa proćaskali smo kratko pa zaspali momentalno, zagrljeni i goli, ulepljeni sokovima, obavijeni mirisima muškog karanja. Nikad čvršće i slađe nisam spavao. Nikada se bolje nisam osećao. Ni traga od onog tupog utiska ispraznosti koji bi me pritisnuo nakon što bih se trošio sa drugim muškarcem tek da utažim požudu. Sa Maretom je sve bilo posve drugačije.
- Je l’ to Nemanja bio ovde?
- Jeste.
- Šta je hteo?
Pitao je to onako, kao usput, nezainteresovano a znao sam da nije tako. Neću da ga lažem, ni sada ni ubuduće. Čak ni da bih ga zaštitio. Reći ću istinu i, kada je potrebno, pružiti mu oslonac i utehu a ne obmane. Kakva će to kuća koju želiš da sagradiš biti ako već u sam početak, temelje uzidavaš laži?
- Da ispita kakve su moje namere prema tebi i uveri se u iskrenost istih. Razgovor je bio konstruktivan i koristan.
- Kako ti to lepo znaš da upakuješ. Nisi na poslu, možeš na srpskom.
Prepričao sam mu kako je i bilo, najbolje što sam mogao da se prisetim celog dijaloga, najpre oštre i uvredljive rasprave potom i pristojnog, ljudskog razgovora.
- Nudio se za trojku, nazvao te kurvom, kazao i ono što se obavezao da neće! Konstruktivno, nema šta!
- Došao je da ugrize još jednom, poslednji put, kad već makar i svojom voljom prepušta plen, da svojoj povređenoj sujeti dâ bar taj odušak. To je Nemanja. Ipak, najviše da me izaziva postepeno, sve više i više, da bi me proverio. Zbog tebe. To je tvoj stariji bata.
- Trebaće mi vremena da mi neke stvari postanu nevažne.
- Znam. I meni, za neke druge. Hoćemo li ga dati jedan drugom?
- Zašto me kinjiš? Kakvo je to pitanje?
Rekao je rastuženo i razneženo pa legao uz mene položivši mi glavu na grudi i levicu preko stomaka. Njegova poluvlažna kosa mirisala je na slatki badem. Duboko sam udisao taj umirujući miris i kontao kako nikada u životu nisam bio srećniji. Našao sam prijatelja i ljubavnika za ceo život.
- Srce ti je zalupalo.
- Od sreće, srndaću moj.
- I ja sam srećan beskrajno da mi je neverica!
Umilio mi se o prsa, ljubnuo ih pa stegao me svojom prijatno teškom levicom za bok da se uveri da sam zaista tu, da sam njegov a on moj.
- Toliko toga želim da ti kažem. O mnogo čemu želim da pričamo. - rekao je.
- Toliko dugo smo bili odvojeni, tako blizu a tako daleko. Toliko dugo smo čekali. Neka sada priča malo sačeka.
Odigao je glavu, pogledao me svojim toplim, krupnim očima boje tamne čokolade pa spustio poljubac na moje usne.
- Hoće li naša priča imati srećan kraj?
- Priče koje su srećne ponajviše su takve jer nemaju kraj. Ova naša će biti srećna bez kraja.
1. i 2.deo - 2009. 3.-10.deo - 2017.
Коментари
Постави коментар