Patriota
18+
Gej porno pripovest
na podlozi psihološke i ljubavne drame.
Sve okolnosti, događaji i likovi su plod mašte. Svaka eventualna sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna i nenamerna.
Autor zadržava sva prava.
Autor zadržava sva prava.
1.
- Brate… je l’ mora… mora li baš to?
Sedeći na krevetu preko puta mog podlaktio se na kolena, obuhvatio za glavu i, klateći je levo-desno, šetao ukočenim pogledom po podu u neverici pred teškim izborom da za ono bez čega misli da ne može dâ ono što je siguran da ne bi.
- Prvo, oslovi me još jednom tako i naplaviću te više nego čopor iz devetke. Drugo, nisam ti ja ni tata ni mama ni socijalni radnik. Hoćeš da pušiš? Onda ćeš da pušiš. Nećeš više da te maltretiraju, biju, nabijaju metlu u dupe? Onda ćeš da daš dupe.
- Lažu pičke! Kakva metla! E, da smo napolju…
Lice mu se zacrvenelo od stida i besa, istim je preletela grimasa, bolna kao iskustvo od juče. Dobro su ga namučili, namlatili pa mu još i nabijali, istina, preko veša i samo iz obesti, dršku od metle. Kako je mogao, dobro je prošao.
- Zašto te zovu Aca Zver?
- Pitaj ih.
- I što su me prebacili ovde? Kažu da tebe drže odvojeno i samog.
- Možda hoće malo da me smire.
Zatreperio je kao jasika na mesečini. Upinjao se da bar spolja ostane miran, da sačuva preostalo dostojanstvo ali mu to nije polazilo za rukom. Siva majica je pod pazusima postajala tamnosiva, istobojne trenerke na prevojima prepona takođe. Znojio se od stresa a i straha, nema sumnje. Odmeravao je moje mišićave ruke debele kao nečije butine pa skrenuo pogled, plah i gnevan istovremeno, u stranu.
- Ja ću ovde da poludim.
- Šta to mene boli kurac?
- Još i da se propederišem za pljuge i zaštitu…
- Što pre skontaš da je život kurva, to bolje.
- Pičko pederska! Kad si tol'ka faca ovde što uopšte pitaš pre no uzmeš!?
Prodrao se glasom koji u talasima izvija očaj, glasom nekog ko misli da mu sem ljudskog dostojanstva i samopoštovanja ništa drugo važno nije preostalo da izgubi. Za mene, ovo je bilo neuobičajeno dugo strpljenje. Posle ko zna koliko vremena, ponovo me je obuzeo slepi bes, moj stari sadrug i neprijatelj. Sam po sebi on nije loš kao što nije ni čovek koji ga oseti. Rđavo je ono u tebi samom što mu je plodno tle. Otkrij… Nado, izvini… ne vredi. Skočio sam, zgrabio ga za gušu kao pile i nalepio na zid uz krevet.
- Je l’ bi to ustvari hteo?
Zasiktao sam kroz zube skroz mu se unevši u facu dok sam ga šakama za vrat i podlakticama preko ramena držao uz zid. Batrgao se, pokušavao da olabavi steg mojih ručerdi, kolačio očima koje su, sa svakom sekundom bez vazduha, bivale sve krupnije. Te oči… Popustio sam stisak i opčinjeno gledao, slušao kako ponovo, grcavo i željno, udiše život, dah koji sam ja ispuštao budući usnama tako blizu njegovim.
- Vi ispranog mozga, razumete samo jedan jezik, jezik sile. Sve ostalo, znak je slabosti. Ono što je slabo treba poslati na onaj svet da na ovom jakima ne smeta. Zato ću ja tebe, balavi, na tenane satirati od batina i kurca.
- Ti si još i načitani peder... - prokrkljao je.
Da li je to bila prkosna hrabrost ili nepromišljeno izazivanje - nevažno - tek odmakao sam se i zavalio mu takvu šamarčinu da je isprepletanih udova pao na krevet potrbuške. Zgrabio sam ga za stopala i razvukao ga celom dužinom preko ležaja pošto se, instiktivno, uhvatio za suprotnu ivicu. U jednom cimu strgao sam mu trene i slip niz butine do kolena pa majicu, nakon što sam ga kolenom pritisnuo preko krsta, prevalio do vrata. Belo poput mleka, oblo i čvrsto mladićko dupe blesnulo mi je pred očima. Voda mi je momentalno krenula u usta i iz kurca jer, izuzev šake, tako davno sam nešto jebao da se i ne sećam kada je to zadnji put bilo. Od kada sam ovde, nudili su se, iz koristi za ovo-ono ili iz obične želje, da mi gutaju penis na oba ulaza ali se meni na rasplale narkomane i zapuštene sirovine kita nije dizala. Ovaj momak je bio druga priča. Iz kojih sve razloga, valjda ću bar naknadno shvatiti. Sada mi nije bilo do razmišljanja.
Za sekundu sam srozao trenerke i bokse dovoljno tek da iskoče kurčina i jaja pa se brzo prevalio preko njega da ga, dok je još u šoku, pritisnem dobro i zgodno za karanje. Stisnuo sam svoje lopate od šaka preko njegovih, poduhvatio ga bradom za rame ka kojem je okrenuo glavu, iskosio potkolenice preko njegovih listova a nadrvljenu karu pustio da utone među njegove oble guzove. Svom dužinom i težinom opustio sam se na njemu, zaguslao kurcem duž spoja čvrstih polutki, dao mu do znanja iz kojih mi, pored ostalih, razloga baš taj nadimak. Preko sto kila mišića, preko dva metra visine, preko dva deci kurčevine.
Mogao je samo da se cima prkosno i žustro, da uzalud rasipa otpornu snagu u beznadežnom nastojanju da se izmigolji, otrgne. Skroz sam ga sabio poda se, u krevet, pustio da masa odradi svoje, čekao kao piton da plen onemoća, iscrpi se sopstvenim opiranjem. Upijao sam njegov plitak, mlad dah, osetio na kurcu i mudima koliko se zagrejao, oznojio na preponama. Ljubnuo sam ga vlažno u obraz, olizao duž ocrtanog šamara sve od brade pa do uva te mu na isto, za svaki slučaj, zarežao lenjo i hrapavo kao tupa pila preko suvog debla.
- Da se nisi čuo. Inače…
Osim silovitog trzanja na druge načine nije pokušavao da se oslobodi. Nije se drao, vikao. Kada se izmorio, zadihan i zajapuren, zagnjurio je glavu u jastuk pa je okrenuo na drugu stranu kao poslednji, počasni čin otpora. Zbunjivalo me je i u isto vreme ložilo to što se ne daje tako lako, što se očigledno odupire do poslednje kapi snage a kada i ona presahne ne zapomaže, ne zavija ko neka žena. Ako si već nadjačan bar dostojanstveno padni. Tako nešto zaista poželiš da jebeš i, uopšte, poseduješ, imaš za se, kraj se jer si se potrudio da ga nadvladaš, osvojiš… na neki način i poštuješ iako mu nabijaš kurac.
Skliznuo sam telom na dole, glavonjom upro u vrh međice i pustio da isti sklizne naviše, u vruću i od znoja vlažnu kupu u dnu guzova krunisanu stegnutim prstenom njegovog čmara. Obujmila mi je i stisnula glavić, iscedila mu obilnu količinu predjeba, utoliko više pošto je stegao debelo meso ne bi li mi otežao prodor. Bar da mi oteža jer da ga i zaustavi nije bilo šanse. Napeo sam ga kao sivonja, osetio kako se balava svila njegove muške pičke nevoljno rasteže, odstupa ka unutra, povlači za sobom celo dupe a onda polako rastvara, zguljuje mi kožu i guta glavinu. Zastenjao je promuklo muški, još jače stegao ivicu ležaja pa ponovo nabio lice u jastuk kao da želi da prikrije taj odjek navodne slabost, taj odušak trpnji. Možda bi mu, bar u duši, bilo lakše da zna da je i mene zabolelo. Nikada nisam mogao da zgulim karinu do kraja kada bi se skoz digla a naročito ne kada bi, od naročitog uzbuđenja, nabrekla do maksimuma; nikada nisam mogao olako da je svučem preko ruba glavića ali na tom problemu uopšte nisam ni radio jer mi se tako sviđalo, pružalo naročitu vrstu užitka. Voleo sam grub seks, rasturanje bez obzira i poštede. Kad već tako jebem red je a i zelja prvenstveno da i ja osetim bar deo bola, zanemarvljivog spram užitka kojem predhodi i koji donosi.
Njegova rupa progutala je ceo moj glavić i mreškala se topla oko njega. Stezao je dupe koliko je mogao, gurao ka napolju da l’ u uzaludnom pokušaju da izbaci ili lakše da primi rasnu srpsku kurčinu, ne znam. Više nisam bio siguran je l’ samo trpi ili ustvari i uživa u karanju - više se nije opirao sem što je jedrom guzom tiskao van, sa glavom i dalje u jastuku stenjući sporo i duboko.
Glavina mi je dodatno natekla stisnuta uskom kožicom oko žleba pa je tako bolelo njega ali i mene pomalo sa svakim milimetrom koji sam mu uturao u tesno crevo. Stavljao sam ga na kurac polako, probijao lagano, slinio obilno, trzao se na svaku porciju predjeba koju sam mu sasipao u dupe na trenutke imajući osećaj kao da ću da se ispišam u njemu - toliko sam bio naložen i nadražen! Još kada je okrenuo glavu na stranu ka mojoj, kada sam čuo da je njegovo disanje i stenjanje postalo krotkije, sa tek nešto više od pola kurca u njemu - bio sam gotov. Steglo me je najpre u stomaku a zatim u preponama, jaja su mi utrnula, kita se skamenila i zapulsirala onda kada je orgazam krenuo ludački da me drma. Ispišao sam, siguran sam, prva dva-tri mlaza vezano pa našpricao ostatak guste i zrele sperme u njegovo usko, mlado dupe. Bar desetak sekundi lebdeo sam u blaženstvu svršavanja kakvo nisam imao godinama a potom u osećaju pospanog bezbrižja koje sledi nakon istresanja jaja. Mogao sam ‘ladno da zaspem na njemu preplavljen osećajima olakšanja i spokoja. U svom tom bunilu čak sam ga nekoliko puta nežno poljubio po vratu zaboravljajući na okolnosti te, za mene, srećne završnice.
Kada sam se dovoljno osvestio pridigao sam se, izvukao još uvek polutvrdu karu iz njegovog dupeta uz čujno “blop” pa sredio se, iskopao jednu paklu cigareta i bacio mu na krevet.
- To ti je za pet dana. Od sutra više niko neće smeti da te pipne.
Rekao sam i izvalio se na svoj ležaj. Konačno se odigao sa stomaka i prevalio na bok licem k meni, naočigled ležerno, kao da se baš ništa posebno nije dogodilo. Nije čak ni navukao veš. Pre nego što je progovorio ravnim, bezbojnim glasom, njegove izražajne, plave oči su zasijale.
- Od sutra će svi znati da sam postao tvoja kučka.
- Bolje samo moja nego svačija.
Ćutao je i posmatrao me kamenog lica i bez ijednog pokreta, kao antički kip položen u vodoravni. Jedino su se plavetne oči staklile ukazujući da je živo biće a ne umešno isklesani komad stene.
- Koliko imaš godina?
- Dvadeset dve.
Neka čudna jeza prošla me je od temena pa sve do nožnih prstiju.
- Kako si rekao da se zoveš?
Okrenuo se ka zidu i prebacio prekrivač preko sebe. Paklica je sa kreveta pala na pod.
- Nenad.
Okrenuo sam se ka zidu i ja kao da bi on uopšte mogao da primeti kako mi se svaka dlaka na telu odigla.
2.
Sa šorcem do pola bedara i nadrvljenom karom nahvatao sam ga u wc-u. Prišao sam mu s leđa tiho i dok je čuo, skontao šta se dešava, zavukao mu ruku između nogu i zavrnuo jaja. Zaječao je, savio se unapred kao kifla a kita mu je momentalno pala. Sačekao sam da se ispiša pa smo se zajedno vratili u ćeliju. Zgrabio sam ga za ramena, skupio kao harmoniku, prodrmao, prodrao se.
- Šta sam ti rekao, balavi?!
- Pišao sam.
- Sa dignutim kurcem?
- Čekao sam da se spusti.
- Dvadeset minuta?
- Nisam ispraznio muda skoro nedelju dana! Kad se digne, ne pada. Drvi mi se i na brkatu Zoricu iz kantine!
- Ponavljam samo sada i poslednji put. Ako te uhvatim da ga guliš prebiću te na mrtvo ime! Kurac ti više ne treba. Zaboravi na njega. Ignoriši ga. Sada si rupa. Nema pipanja, nema drkanja. Možeš da ga nasapunjaš kad se tuširaš, protreseš dva - tri puta nakon pišaš i to je to. Jasno?! Inače, može i gore po tebe.
- Šta je gore od ovoga?!
- Ne izazivaj me da ne saznaš!
Smekšao si, Aleksandre. Naređenje, izvršenje. Izvršenje ili kazna. Batine, razume se. Nema ponavljanja a još manje rasprava i pojašnjavanja.
Ovaj klinja mi užasno skače po živcima i to svako malo. U trenu mi dođe da ga namlatim dok sav ne pomodri. Niko ne uspeva tako brzo da me rastavi sa razumom a, sa druge strane, isto tako hitro i k njemu privede. Tako lako, sa par reči. Ne razumem kako... ne razumem zašto ali njegova mi veština i smeta i godi. Naročito ne razumem ovo drugo. Sem toga, bistar je jako. Nije ludo hrabar ili odvažno lud, kako sam isprva mislio, kada mi prkosi. Ne čini to iz prostog inata, svaki njegov otpor je, čini se, promišljeni manevar, balansiranje između ličnog ponosa i situacije, onoga kako bi želeo i kako bi bilo najpametnije postupiti. Kako onda neko takav može da se isprima na ultradesne ideologije? Stvarno ubeđenje ili nesvesna potreba za onim što takvi pokreti samo navodno nude?
- Da ne saznam koliko nisi čovek, koliko si Zver?
Šta sam vam rekao? Njegove reči raspalile su oganj besa u mom trbuhu, plamenovi su liznuli sve do glave a onda, kada su te iste reči doprle do uma, vatra je u trenu utihnula do žara. Sa predumišljajem ili ne, mali udara na moju ljudsku stranu. Kakav god, čovek je, ispod svih tih slojeva prljavštine koje je nakupio tokom života, ipak moralno biće. Razlikujemo se samo po debljini te nečovečnosti kojom smo se zaogrnuli. Nada bar tako kaže. Mali je pronašao rupu i sada kopa po meni, skoro da se sa mnom igra a ja sam taj koji je njega želeo za igračku. I to kakvu igračku… Aaa… nećeš, mali!
- Nisi ti još upoznao Zver!
- Još da se na kraju pretvoriš u čoveka pa da počnem da verujem u bajke.
Lepotan. Da, i to povrh svega. Ni malo feminiziran, zgodan momak a lep kao cura. Neobičnost koja zbunjuje na duge staze i neodoljivo privlači duž istih. Ne samo u ovim uslovima. I napolju bih ga primetio sigurno. Dizao mi se na žene, prevalio sam ih preko kurca ne znam koliko, uživao da ih punim spermom svuda gde sam mogao da im uguram. Jednu sam i istinski voleo… Pripalio sam i nekoliko momaka. Ako sam zbog toga peder, nije me briga. Sa četrdeset i tri i nakon svega što sam preživeo, šta drugi misle nije mi važno. Nit’ me hrane, nit’ me brane. Sa ženama sam uživao, sa momcima zaslađivao. Ima nečeg naročito popaljivo perverznog u tome da jebeš drugog muškarca. Baš muškarca ili bar onog ko tako izgleda stasom, glasom… celokupnom pojavom. Kao da si i više od muškog kad već karaš drugo muško. Žene su za “obične” muškarce, i žene i momci - za alfa mužjake. Taj sam.
- Mali… Ti baš tražiš đavola danas!
Pojačao sam stisak na ramenima a zatim, kada je talas jarosti prešao preko mene nastavljajući put, popustio i skliznuo šake na nadlaktice tamo gde su, u istom nivou, bili istetovirani manastir u steni na jednoj i svetac na drugoj ruci. Sav je, ustvari, treperio iznutra dok se spolja gradio nedodirljivim, netaknut mojim prisustvom i, sada, blizinom. Da se vide, te fine vibracije ne bi mogle ali su se zato naslućivale na dlanovima kojim sam mu obuhvatio mišice, oble i vlažne. Iako samo u šorcevima i potkošuljama, obojica smo bili gola voda. Danas je bilo tako toplo. Samo sediš a znojiš se.
- Nema potrebe, već je ovde. Stalno. Muči i iskušava.
- Je l’? Kad je već tako, uterivaću ti loše da ti isteram dobro. Napraviću od tebe pravu, nezasitu kuju vazda gladnu kurca.
Podigao je pogled sa mojih grudi u čijoj je visini istim bio, zapljusnuo me Jadranom svojih očiju koje menjaju nijansu zavisno od raspoloženja. Krupne i plave, na belom, čistom tenu, ispod debljeg luka obrva i u korenu užeg, pravog nosa, dodatno izražajne.
- Nikad! Ja sam muškarac i ostajem to šta god se dešavalo!
- Ma, muškarčina, pravi srbski patrijota… Ne seri. Koga lažeš?
- Ako si ti peder, JA nisam!
- Nisi. Ti si pederčina de luxe.
Pošto sam mu nagazio i stopala za slučaj da mu na pamet padne šut, jedino što je mogao da uradi bilo je da udara glavom o moja prsa. Odvažan mali, ima duha u njemu. Neće ovo biti lako slomiti. Pustio sam ga da se izmori, malaksa i da potom klone čelom na moje grudi. Zagrcnuo se, zajecao promuklo muški.
- Mogao bi, bre, otac da mi budeš!
- Zato ćeš od sada da me zoveš tatica.
- Nisi ti za roditelja.
- Šta si rekao?!
Odigao je lice, kao i vrat svo crveno od navale sapetog besa, ošinuo me sada posivelim, vlažnim dužicama nabranim oko širom otvorenih zenica pa poluotvorenim usnama, izvijenim kao da ispuštaju poslednji dah, progovorio umrtvljenim, otrovnim glasom od kojeg sve naokolo namah vene.
- Mrzim te.. Mrzim te do same srži. Mrzim te kao nikoga do sad. … Pusti me! Pusti… Pusti…
Batrgao se ali ja nisam bio tu ni da ga pustim ni jače stegnem, da uradim bilo šta. Udaljava se nepovratno, sve dalje i mutnije ga vidim, sve tiše čujem to “Pusti”. … Nado! Nadooo! … Um je odlutao, utonuo u najdublju tminu gde ne obitava baš ni jedna misao, telo ukočilo čekajući da se pomenuti gospodar vrati. A onda… Oštar bol koji reže, kida sve od donjeg trbuha pa do vrata, nož koji uvrće sredinom grudi. Toliko je snažan da glava ne može da ga prihvati te ga obmotava u prvo što je dostupno a delotvorno. Moj stari sadrug i najveći neprijatelj pruža ruku u tamu ništavila u kojoj lebdim. Od njega, to je ruku spasa i propasti istovremeno. Ipak, to je jedina koja se ka meni pruža i ja je prihvatam. Da, vidim i njega. Po prvi put vidim još nekog kraj Besa ali on samo stoji i posmatra me ledenoplavim očima. Šta si se ukipio, zašto mi ne pomogneš?!
- Pičko jedna! Zgaziću te!
Odbacio sam ga na krevet lako, kao vreću. Tek nekim čudom, krevet pod njim nije se polomio od udarca. Kao mačor, brzo je došao k sebi, uvukao se leđima u ugao zidova i, opirući se nogama o madrac, uspuzao uz koliko je mogao. Zbunjen čime je izazvao toliku oluju i prestrašen, verovatno kao nikada u životu, drhtao je vidno a ipak, namršten i stegnutih pesnica, pripremao se da dočeka moj nalet, odupre se koliko može. Da je druga situacija bio bih… ponosan na njega? I sam sam skočio na krevet te, dok me je kovao u slabine, zgrabio ga za glavu ni sam ne znajući šta ću sledeće da uradim.
Ništa. Nisam uradio ništa. Kao hipnotisan, gledao sam kako suze iz dubokog plavetnila klize niz bele, mladićke, jagodicama i četvrtastom bradom zategnute obraze. Kako se isti uvlače a nozdrve šire dok uzima dublji dah ne prestajući da me udara po bokovima sve dok se nije izmorio ili shvatio da ništa strašno više ne preti da se dogodi. Plamen koji je snažno buknuo uvis ponovo je usahnuo do žara. I to bez posledica, bar po meni, bez da je nešto sažegao, oštetio, uništio nepovratno. Pustio sam ga, ostavio istraumiranog, uzdrhtalog, zbunjenog da sedi na ležaju i otišao u svoj.
- Kasno je. Spavaj.
Posle nekog vremena i jeste. Kao i uvek, okrenuo mi je leđa i zaspao jer… šta bi drugo. Nisam ni ja imao šta da radim u sitne sate a ipak mi san nije dolazio. Okretao sam se, nameštao bezbroj puta u pauzama razmišljanja o nastanku svemira i drugim neodložno važnim temama za tri ujutru. Napipao sam ispod dušeka novčanik koji je služio kao album, izvukao jednu sliku i dugo na hladnoj svetlosti mesečine posmatrao tri toplo nasmejana lica - jedno najverovatnije opet nasmejano, drugo verovatno bez pravog osmeha do kraja života, treće sigurno i bez osmeha i bez života.
3.
- Cigare?
- Sutra.
- Rekao si na pet dana.
- Rekao sam pakla za pet dana. Znači, sutra.
- Koliko je jedna da se kupi?
- Petsto.
- Ti se ‘ladno ugrađuješ preko sto posto!
- Pa?
- Može li na komad?
- Ne.
- Ni za mene?
- Zašto bi za tebe bilo drugačije?
- Možda zato što me jebeš!?
- Tvoje dupe mene košta.
- Obraz moj vredi mnogo više.
- Sam si ga prodao.
- Ti bi ionako uzeo šta želiš.
- Ti si prvi kojeg karam ovde.
- A što baš mene?!
- U zatvoru si, retardu. Lep a slab. Budi srećan što ja i baš tebe.
Nervozno je obrnuo krug kao, što i jeste bio, mačor u kavezu pa stao ispred mene i, odigavši glavu, udelio mi prvi pogled od jutros. Sredio je ćeliju, obavio i ostalo šta treba ali nije želeo da priča niti da me pogleda kada nešto ipak progovori. A sada, pogled pun uzdržane mržnje, pogled potlačenog a ponosnog prema gospodaru od kojeg zavisi. Pasivna agresija baš kao i otpor kada se aktivni pokaže uzaludnim, poslednje utočište i jedina preostala uteha poraženih i poniženih. Pogled pun prezira.
- Koliko sam ja tebe obožavao kada sam bio mali, o, Aleksandre Veliki… i koliko sam se razočarao kada si posrnuo… a tek sad.
Već peti dan šeta oko mene ko mikenski kralj oko uznosite Troje. Šeta polako, promatra pažljivo, traži slabe tačke gde da udara. Svako malo propituje nešto, lovi mesta zgodna za potkopavanje. Zidine čvrste, visoke a u gradu koji kriju odavno nema blaga, nema lepote, već je poharan i u ruševinama. Ostali su samo tvrdi bedemi i usamljeni kralj kojeg su napustili svi podanici, koji više ni nad kim ne vlada pa ni nad samim sobom…
U ovo poslednje, uverio si se i sam. Uzalud ti trud, mali. Unutra nema ničeg sem ruina i slavne istorije pod pepelom. Ne brinu me tvoja nastojanja već to što na trenutke poželim i sam da te pustim unutra pa u kojem god svojstvu. Tvoje razočarenje ako to ikad učinim… Moje, ako te vodi samo goli interes…
A šta bi drugo bilo, jebem te glupog?! Da mu možda nisi zanimljiv, privlačan, želi da se privije uz tebe? Cigare, štit i da, manipulacija. Da ti i pamet zavrti. To je ono što želi. Možda i čista znatiželja iz dosade. TI si retard, Aleksandre, a ne on. Fantaziraš i dozvoljavaš balavcu da se igra s tobom.
- Zabole me kurac. Stani u red.
- Bio si mi idol. Svima nama u društvu. Čak sam imao i tvoje postere, spram kreveta a iznad TV-a, sa ekipom i posebno, sa peharom.
More njegovog pogleda osunčano je, toplo, mirno i tek ga nežno mreška divljenje nad onim što sam nekada bio pre no sam postao Aca Zver. Nad onim za šta ne verujem da bih ponovo mogao biti ma koliko to želeo. Vidim da je njegovo divljenje čisto i iskreno… Ili, želim to da vidim? Opasan je. Cigare, štit…
- Jesi li ga često drkao na mene?
U trenu se natmurio, da l’ od besa il’ od stida, odmakao se dovoljno da me opali dlanovima po grudima, da me odgurne, ustvari, pokuša da me gurne unazad. Mrki oblak od obrva nadvio se nad plavetnilom, pravi srdit muški pogled spram donje usne napućene kao u dečkića koji je upravo popio prekor da nije dobar. Ma, sladak je i tako prkosan. Štaviše, još i više kad se ljuti, morao sam da priznam ne smetajući s uma da mu neću dozvoliti da se igra sa mnom.
- Ja nisam peder.
- Puca mi patka šta jesi - šta nisi dok slušaš. To važi i za drkanje.
- Drkanje - šta to beše.
- Hteo bi da svršiš?
- Zašto ne mogu da drkam?!
- Zato što si ti moja pička. Pošto si moja, bićeš čedana, poštena. Nema prljanja onanijom. Pošto si pička, možeš da svršavaš samo dok te jebem ili dok te JA diram napred. Je l’ konačno jasno?
Koraknuo sam ka njemu, isprsio se, mamio ga, izazivao da ponovi provokaciju gurkanjem i čekao da upadne u zamku.
- To si smislio da bi me držao stalno i sve više naloženim, da pokleknem i prepustim se.
- Čemu?
- Da se pederišem svojom voljom i sa uživanjem jer drugog olakšavanja nema.
- Nisam ja to smislio. Takav je zakon prirode. Ili jebeš il’ si jeban.
- Daj onda da ja tebe jebem.
- Hteo bi to?
- Ne.
- I da hoćeš i da nećeš - zaboravi. Ja sam taj koji kara.
- Nećeš ti ni da znaš. Izdrkaću dok spavaš.
- Probaj. Ako te uhvatim, prvo ću da te prebijem a onda, pošto batine za tebe nisu dovoljne, staviću ti kavez na kitu. Da, već sam naručio. I to i još nešto. Nek’ se nađe ako zatreba.
Razrogačio je oči u neverici a potom ih u besu skupio pre no je krenuo opet da me gurne. Nije glup, nije lud. Mali ima muda. Velika. Hitro sam provukao ruke između njegovih, raširio ih skroz u stranu pa je iznenađen i izgubivši ravnotežu pao meni na prsa. Poduhvatio sam ga za pleća i donja leđa, malo odigao pa pripio uz, utopio u se’ potpuno. O, kako prija da nekog zagrliš, makar i na prevaru, nakon toliko godina! Kontam… koliko sam ja i pored toliko para ustvari siromašan, željan onog što ne može da se kupi jer nema cenu, besplatno je a što kao ništa drugo nadima i greje grudi. Celog me je preplavila i rastopila milina. Kontam… koliko sam jadan.
Zbunjen, samo je spustio ruke i opustio se. Osetio sam da je i on počeo dublje da diše. Možda i njemu prija? Zbunjen sam i sam. U trenutku sam tako jako poželeo, smislio plan i postigao - da zagrlim klinca kojeg nešto bolje znam tek pet dana - ako ne računamo još pet preko od kada je prebačen ovde u Niš i - topim se. Koji me je đavo spopao, koja mater?!
- Šta sad ovo znači?
- Da si jebeno zgodan, rođen za kurac. Da čovek ne može a da te ne zgrabi, zgnjavi pre nego te razvali od jebanja.
- Aha…
Osećam kako je krenuo da mu se diže. I meni se, naravno, već uveliko prči. Jebi ga, muškarci smo. Nejebica i ljudska blizina čine svoje. Telesno uzbuđenje ne negira osećanja već je prirodni, dodatni entitet muške psihe… Kakva, bre, osećanja? Rastrgnuću od karanja ovu piletinu koja mi je pala šaka! Toplina u duši razbuktala se, utopila, izgubila u požudi koja je zapalila telo i omamila um. Ni napolju nema razmišljanja kad nagoni zasednu na tron. Kada si zatvoren kao zver i uskraćen za mnoga ljudska zadovoljstva, tek onda nema mozganja.
Poduhvatio sam ga, kao u ljuljašku, obema šakama za jedro dupe, odigao od poda da nam se prepone preklope, tvrdi kurčevi ukrste, klize jedan preko drugog. Verovatno instinktivno, da se ne bi iskrivio, pao unazad, spleo je venac ruku oko mog vrata.
Vreli je talas ovih dana pa obojica nosimo samo šorc sa mrežicom, ne i gaće. Dok hodam unaokolo moja raspojasana polna mesina poskakuje, giba se, slinavi. Na fleke od predjeba, i sveže i osušene, ne obraćam pažnju. Štaviše, nonšalantno i kao odsutno znam da preko šorca počešam, stisnem mlitavu glavinu, iscedim iz kožure nakupljen kurčev nektar na tkaninu dok ostali sa divljenjem, zavišću, željom manje-više krišom ili totalno bez srama zevaju u moje međunožje. Ponekad osetim kako mi i preko šorca miriše na zapostavljani kurac. To mi je naročito drago jer ako ja registrujem sopstveni onda drugi itekako osećaju moj mužjački miris koji mami ili upozorava, zavisno od afiniteta. Rekoh zapostavljani jer praktikujem da ga gulim bez svršavanja. Što više dana izdržim da ga drkam, zalivam predjebom, pljujem, nadrvljenog bukvalno šamaram dok sav ne pocrveni od mučenja a da ne pusti seme, to bolje.
Od kada sam mu natrljao nosinu predhodno dobro ispipavši si znojava jaja i balavu karu, Pera Mutavi kupuje moje nošene gaće čim sakupi dovoljno love. Jedan par, jedna crvena. Nije mi do para već mi je gušt što uboga sirotinja i poslednji dinar daje za moj veš natopljen mužjačkim sokovima. Dušu bi prodao da može makar da mi zabalavi karinu. Pomislim na njegovo zapušteno groblje od zuba i ideja da mu iz sažaljenja udelim kurac za pušenje momentalno nestane. Kad najzad krenem odavde, vratiću mu njegovu siću koju stavljam sa strane. Drugačije, bila bi gre'ota jer blentav je al’ ima dobru dušu.
Možda su moji zahtevi previsoki pa zato sam praznim jaja iako ne moram. Kako god, Nenad ih sve zadovoljava i to ne samo što se izgleda tiče. Od onog dana kad sam se istresao u njemu, kurac nisam pipnuo niti osetio potrebu da ga mlatim iako mi se povremeno spontano dizao. Kao da to više ne bi bilo to, jebem li ga…
- Opaaa.. Ti si se napalio, mali. Diže ti se na mene. Možda ipak voliš kurac.
- Ne nadaj se, nisam buljaš. Digao bi se i tebi... i na Evu Ras... da ti se sperma već nedelju dana kupi.
- Pa, skoro pa toliko. Nije dobro da toliko stoji. Možda je vreme da se, zbog zdravlja razume se, ispraznimo. I ja i ti.
4.
Nisam ga tek tako, bez razloga snimio već od prvog dana kad je prebačen ovde i u ovo krilo. Bilo je neophodno da prođe neko vreme da bar neke od njih sebi razbistrim u glavi, shvatim zašto mi je skrenuo pogled, zadržao pažnju pored toliko drugih i nakon toliko vremena.
Kada ide u toalet, mali nosi i vlažne maramice. Iako se baš trudi da to sakrije, video sam i iskulirao. Tušira se kao u rudniku da radi. Ne prenemaže se, pritom, ko neka gospa nego trlja odlučno kao da je u vojsci. Uredno a muževno. Zanimljivo, popaljivo.
Pedantan je i čist, kontam i sada nakon što sam mu razmaknuo guzove ne bih li i osmotrio mladi, muški pičić. I je’ to, zista. Stegnuta i namreškana, ružičasta rupica sramežljivo virne iz useka, zasjaji vlažna pa se opet skrije među jedre polulopte kada mi iste iskliznu iz šaka. Jednom rukom, bez problema, mogu da držim loptu i to tako da retko ko može da mi je otme, a sada sa dve se mučim da mi krto meso njegove guze ne beži iz šaka. Niko ovo pre mene nije karao, u to sam siguran i istovremeno zbunjen kako ga, tako lepog i belog, još u kruševačkom Domu neko nije razbušio kurcem. Ruke prošarane ožiljcima od tuča možda bi mogle da objasne njegovo netaknuto dupe. Puno sam ih video, ženskih prvenstveno, pa mogu odmah da kažem, ma koliko na prvi pogled izledalo stegnuto, koje je razjahano da promaja kroz njega vuče a koje kurčine nije videlo. Najviše zbog slave a potom i love, gaće pred tobom same padaju. Vremenom, pošto ti se može, sve zahtevnije biraš, tucaš samo najbolje. Navikneš na premijum komade pa onda, kada ti izbor postane sužen, ne možeš da uturaš u bilo šta po pricipu “daj šta daš”. Ne ide, brale. Neće da se digne. Muda puna, natiču od toplog muškog soka koji se nakuplja ali đoka ne daje ni pet para za dva viseća drugara ako nema mesa koje bi on da rasčepi. Nemaš kud nego da se vratiš svojoj prvoj, izveštanoj i vernoj Desanki.
Nenada sam odmah poželeo da razgazim ko novu cipelu, da mu rastegnem tu zaobljenu trtu tako da moja kara, posle slatkog mučenja, par prcanja-probijanja, u njega cela uleće lako. Da poprimi oblik, postane futrola za moju veliku, mrsnu pravoslavnu karinu, sočna navlaka za žilavu srpsku mesinu jer… Jesam li već rekao? Rođen je kao Albanac katolik, još kao bebu usvojila ga je srpska porodica, prekrstila i očuvala kao svog. I čuvala… dok nije došao u Niš na studije, raspojasao se i, osećajući potrebu da se dokaže kao veći Srbin od “pravih” Srba, skrenuo u desni ekstrem. To i još ponešto saznao sam od Pere Mutavog. Ne znam kako mu je uspelo da dođe do tih informacija ali, naravno, znam gde je ih iskopao. Osim živaca, da ga sve odslušam dok nepovezano muca a da ga od nervoze ne pljusnem preko mandovske pičke, to znanje me je koštalo para nošenih gaća i celog boksa najskupljih pljuga koje valjam ovde. Posle sam uzalud lupao glavu koji me je mandrak spopao da mu toliko ponudim za najprivatnije podatke o malom a ni sad mi nije nešto jasnije. Ma… čovek mora da zna s kim deli ćeliju. Mnogo me košta ovo balavo dupe u koje zevam dok curim i gore i dole. Mnogo a možda će i mnogo više i, kada to kažem, ne mislim na kintu. Njegovo mlado dupe koje mi se beli pred facom…
Rekao sam mu da skine baš sve sa sebe, stane okrenut ka zidu, nasloni se na njega dlanovima visoko iznad, glavom i prsima a da guzu što je više moguće isturi k meni. Nije znao šta mu spremam a opet, poslušao je ne buneći se. Jako se uspalio već na samu najavu da će konačno moći, da će mu najzad biti dozvoljeno da svrši nakon što sedam dana ne samo da nije drkao nego je bio i izjeban, nadražen pa tako načet ostavljen i prisiljen da tiho dogoreva u perverznoj apstinenciji. Skoro pa podmuklo uživao sam gledajući kako se bori sam sa sobom: u talasima nesavladivo drhti, znoji se od snažne mladićke želje da pusti seme, bukti u obrazima od napaljenosti dok istovremeno pokušava da zadrzi nešto dostojanstva i kontrole u situaciji u kojoj nije normalno da si uzbuđen. Halo… Drugi muškarac se sprema da te raskomada kurcem - i to kakvim - a tebi se nadigao! Štaviše, treseš se pred njim ko poslednja uspaljuša koliko ti se, nesumnjivo, jebe pa kako god.
Klečeći iza njega najpre sam ga onjušio kao ker podatnu kuju, šarao nosem od međice pa sve do vrha useka a preko paperjastog pojasa od retkih i tankih dlaka kakve duž udoline guzice imaju pojedini mladi mužjaci dok ne uđu u zrelije, maljavije godine. O, da… čisto muško, u svakom smislu tih reči. Mešavina preovlađujućeg, omamljivog testosteron i nenametljivog, svežeg tuš gela je ono što mi najviše drvi patku kada su muški, koje bih da karam, u pitanju. Snifam ga širom otvorenih nozdrva, udišem, dahćem kao razjareni bik pre no se bezglavo sjuri u akciju. Nikad muškarcu nisam lizao čmar a od žena samo jednoj. Nikada me to nije vuklo. Sada nisam ni stigao da pomislim da to želim. U momentu sam mu nabio prste u obode debelog mesa, isplazio jezičinu i u jednom potezu zabalavio ga celim prevojem tako sočno i obuhvatno da sam mu sve malje zalizao. Jauknuo je kratko, izdigao se na prste i zatreperio sav. Zgrabio sam ga za kukove, navukao da mi polusedne na facu, među guzove zavukao naraslu bradu, grubo drpao njome i nežno lapao jezikom naizmenično glatki mu prsten koji je nadražen krenuo da pupi. Na njegovo prigušeno ječanje i sve jače trzanje nisam obraćao pažnju zaboravivši se, ne znam na koliko, u užitku papanja njegove do skora nevine muške mindže. Kada sam osetio kako počinje stidljivo da se otvara, ufurao sam mu nenadano ukrućenu, mesnatu jezičinu.
- Čekaj! Stani, stani! Staaaaaa…
Zastenjao je, sav se na trenutak ukočio od neizdrživo golicave draži u preponama.
- Mislim da sam svršio… malo…
- Nisi. Upišao si se. Ha, ha, ha!
- Šta? Kako…
Odmakao se u stranu i u neverici gledao zaostale kapi urina na zelenoj, masnoj farbi zida i baricu od istog na podu.
- Pa… Mislim… Kako… , zapitao se očigledno postiđen.
- Dešava se. Kada si baš napaljen i prenadražen od iza, bešika ponekad zna da popusti. Kita dignuta ili ne, šibne nekoliko mlazeva urina.
Ponovo sam ga prislonio uz zid sa rukama iznad glave, poduhvatio levicom oko grudi a dva prsta desne, nakon što sam ih olizao i pljunuo, ugurao mu u rupu polako, da oseti svaki milimetar prodiranja. Cimnuo se, stegnuo i kao da je krenuo da obrne krug oko prstiju pa zastao. U vrućem i kliskom baršunu njegove unutrašnjosti napipao sam prostatu, sporo obišao oko nje pa je jače pritisnuo i krenuo da je tako pritegnutu masiram. Zacupkao je, zacvileo od milja očigledno neupoznat sa tim koliko zadovoljstva može da priušti igrarija sa najdražom muškom žlezdom, slatkom tačkom XY anatomije. Spustio sam glavu na njegovo rame i dok sam mu gnječio kestenjaču posmatrao kako iz njegovog nabreklog dugajla polako curi med. Sav se tresao dok sam ga radio, zaboravio se, krenuo da meša, isteže struk, grči i opušta ne samo dupe nego i ceo donji trup.
- Prija?
- Daaa…
- Dok ti petljam po čmaru?
- Aha…
Nežno sam ga ćapio za vrat kao lav kad nosi mladunče, olizao ga sa istinskim uživanjem duž istog kao da ga kupam, uzeo usnama resicu te školjku uva, vlažno i zvučno ljubnuo u obraz pa prislonio svoj bradat uz njegov izbrijan. Neka se i oseti kao štene, što moje i jeste, kojem, sve dok je dobro, ugađa čak i zver. Milovao sam mu usne i nos uspaljenim dahom, koliko je to moguće umilo režao slatko ga mučeći, kušajući i rečima.
- Slatko ti je dok ti jezikom, prstima, kurcem labavim dupe?
- Mhmmm…
- Ti si pederčina, mali. Znaš to i sam. Štaviše, voliš što si pešovan jer neizmerno uživaš u tome.
- Neee… eee…
Stisnuo je dupe tako jako da su mi prsti u njemu kliznuli jedan preko drugog, ukrstili se. Prostata se zaokrugljivala, stvrdnjavala, prsten sve više stezao. Znao sam šta sledi. Popustio sam pritisak, usporio tempo da bih mu iznudio željeni odgovor pre nego eksplodira.
- Hajde. Lepo priznaj ćaletu da si peder pa možeš da svršiš.
- Ahhhh… blizu sam! Nastavi… da… masiraššš…
Aaa, nećeš! Izvukao sam prste, zgrabio ga, okrenuo i posadio da klekne, licem pred mojim nabudženim sorcem.
- Koga ćeš, bre, ti da foliraš, guzičaru!? I do kad!?
Dreknuo sam da je odjeknulo celim krilom, svi da čuju a potom mu desnom zalepio šamar. Opet je pišnuo, sada od šoka i straha, kitom koja je padala ponovo uskraćena za vrhunac, ni manje ni više nego meni po stopalima.
- Vidi šta si uradio, pizdo!
Otresao sam topli urin koji se slivao među prste ne prestajući da urlam, ne razmišljajući da se verovatno čujem sve do Upravne zgrade. Pogledao sam ga gadljivo, levom lupio još jednu pljusku, desnom ga dočekao i stegao za vilicu tako da mora da otvori usta pa ga prezrivo pljunuo i unutra i po celom licu.
Pogledao me je zbunjeno, posramljeno i uplašeno, ne znajući šta da kaže, uradi ne bi li me umirio. Ni traga od prkosa u njegovim očima ili ga ja, bar trenutno, ne nazirem u plavetnilu.
- Šta me gledaš ko tele?! Iznervirao si me, upišao. Šta očekuješ? Budi srećan što te nisam polomio ko pičku… Što i jesi!
Prodrao sam se još jednom osećajući kako nakon toga Bes bledi, ustaje i, makar i privremeno, odlazi razočaran, ustupa svoje mesto… uzbuđenju? Kako me ovakva… igra nepojmljivo, do sada neznano uspaljuje u preponama. Kako bi ona, pored ostalog, mogla da nadomesti, zauvek zameni mog starog sadruga i najvećeg neprijatelja kada posegnem svoju ka njegovoj ruci spasa i propasti.
Kurac mi je toliko natekao da boli dok pulsira sapet u šorcu, predjeb probija tkaninu i stakli se na sredini velike vlažne fleke. Jedna kap je uspela da se otrgne i padne na pod proletevši tik uz Nenadovu kitu koja je opet skroz dignuta. More njegovog pogleda i dalje je uzburkano ali on sam više ne drhti. Gleda me mirno iako ga iznutra, ko će ga znati tako prgavog, šta sve ne talasa. Koliko sam bio odsutan?
- Prvo mi obliži sok sa šorca a potom ga svuci i sisaj mi kurac. Onda ću da te prangijam karinom sve dok…
- Sve dok?
- Sve dok ne isteram spermu iz tebe.
5.
Kurac, organ najiskreniji. Ili se skameni tako da čini se kako i kost može da prebije dok jebe ili drema, kulira, ne jebe živu silu. Sisanje kare takođe ne vara. Bilo da ti ga fafa žensko ili muško, i vidiš i osetiš da li te radi mehanički, makar i kao profi kurava, samo da ti udovolji ili ga žvalavi manje-više umešno ali sa uživanjem jer stvarno voli kurac.
Ako sam do sada ostavljao prostora da je možda zaista pičkoljubac kao što uporno tvrdi ili biseks, što je verovatnije, sledi uživanje za mene i bar test za njega koji će razvejati nedoumice na šta mali ustvari trza. Nema šanse da ti full straight guta kitu sa stvarnim uživanjem. Odradiće, pritisnut na ovaj ili onaj način, ali da liže tuđi kurac makar i sa jedva osetnim guštom je film koji nikad nećeš da gledaš. Znam, pušili su mi i takvi, za kintu, za dugove koje nisu mogli da vrate. Ono što te u takvoj situaciji prvenstveno voza nije fizička senzacija već svest da lik to radi preko svake volje, protiv sebe. Najslađe, pak, dolazi nakon orgazma. Sapneš ga, uhvatiš za nos i staviš pred dilemu da li će da proguta spermu pa da diše ili će da se davi na kurcu sve dok nagon za samoodržanjem ne prevlada odbojnost i ponos pa seme drugog muškarca ipak završi u njegovom stomaku. Što je neko veća faca u društvu to ti je slađe da ga napušiš i svršom napojiš. Klasična demonstracija nadmoći, znam… ali da prija kao retko šta, prija.
Kada je jebanje u pitanju sa Nenadom nisam bio siguran šta ustvari želim ili šta bih pre. Ma… sa njim generalno nisam znao šta hoću. Njegov stav i ponašanje su me vozali da ga gledam i jebavam kao da je strejt. Ponizi, slomi, pokaži mu gde je mesto beta mužjaka i šta je njegova uloga kada prave pičke nema. Razjebavaj mu oba ulaza tako da i samo karanje bude metoda disciplinovanja. Uživaj u rastezanju njegove hetero guzice i guše kurcem koliko i u osećaju nametnute prevlasti, poziciji da se ti sladiš dok on podnosi. Njegovo telo je tu, tebi na zadovoljenje i to ti je dovoljno. Šta misli i oseća, uopšte ti nije važno sve dok se fizički pokorava.
Sa druge strane, želeo sam da od njega napravim svog poslušnog pederka, podatnu kuju pasivnjaču koja će da voli moju kurčinu, mene celog i mene samog više nego bilo šta drugo. To bi značilo da mi poda ne samo telo nego i glavu, da mi telesno udovoljava i umom me istinski obožava. Da ga gazim ili mazim, nežno tucam dok ga grlim ili zverski rasturam dok mu dupe ne utrne a noge mu se ne oduzmu, već kako mi dodje. Možda čak i ljubim, ko zna.
Spoj takavog stava i izgleda - a da je lep i sladak to jeste, ma… medenko pravi, sve mu jebem šiptarsko - plus još nešto sto ne razumem iako je baš to možda i presudno, činilo je da… da… da ne znam šta želim kada je on u pitanju. Zato želim sve i odjednom. Da ga zgrabim, izgnjavim, utopim u sebe, mazim ga… da ga nataknem na patku i razjebem ko poslednju dronfulju, napunim spermom, pljunem i zapišam… I tako u krug.
Opasan je. Nedelju dana bilo je dovoljno jednom balavcu da me zbuni, navede na preispitivanja, trgne uglibljenog u polutamu ravnodušnog životarenja. Da me razdrma, razbudi i to ne samo seksualno. Previše snažno, previše uspešno da bi to bilo tek nesvesno, iz nehata. Šta ustvari želiš od mene, mali? Gledam ga odozgo i kao da čekam da mi odgovori. Pogled mu je odsutan, izgubljen. Nema pojam ni gde se nalazi koliko je naložen. Koliko je neodlučan.
- ‘Ajde, bre! Šta čekaš? Molbu? Liži to.
Olizao je ne samo predjeb nego i njime isflekani crni šorc put cele dužine natekle kare. Zatim se vratio na glavinu, obuhvatio je ustima koliko je moglo preko tkanine i kroz nju alavo isisavao prozirni kurčev sok. Na ukus i miris kurca raspomamio se kao pas kojem je prvi put dato da okusi sveže meso. Zadisao se kao da se primiruje nakon trke. Više on nije bio on. Razbuđeni animalni porivi oduvali su svaku kočnicu, potpuno ga bacili u vlast strasti. Više nije bilo sumnje da voli kurac. Uživa on još kako u ovome. Da ga pustim još malo da se prži, preklinjaće da ga jebem. I hoću, držaću ga na tihoj vatri, odlučio sam. Uvijaće se on oko mene kao puzavica, sam će da mi zaseda u krilo, da trlja o moje butine i kolena svoju u želji očajnu mušku pičku mučenicu, da moli za dobar srpski kurac. Ima, bre, iz ruke da mi jede ili će da skapava nejeban!
Strgao mi je šorc, oslobodio kurčinu koja ga je kruta opalila po faci, ulepila po obrazu i nosu. Razrogačio je oči po prvi put je i videvši tako blizu, tako debelu i veliku, blago savijenu ulevo i ka stomaku.
- Da ga nisi pipnuo dok ja ne kažem.
Uhvatio sam karinu za koren, opalio ga par puta po čelu pa balavom glavinom, do ruba ispuzalom iz kožure, trljao mu nosnice, ovlaš prelazio preko usana, razlačio niti predjeba. Mamio sam ga, izazivao, čekao da se drzne na neposlušnost pa da mu odvalim šamarčinu. Zabludelim pogledom šetao je od kurca do očiju mi, širio nozdrve, oblizivao se, trzao glavu na sitno od nestrpljenja ali ne i usuđivao da pređe preko mog autoriteta. Uhvatio sam ga za ruke i pritisnuo ih sebi na kukove, dao mu do znanja da će moći da koristi samo usta.
- Dooobar pas. ‘Ajde!
Bukvalno se bacio na moj kurac. Progutao je najednom veći deo, sve do grla, zagrcnuo se i ne odustajući, ne vadeći ga iz usta refleksno i pljucnuo obilno tako da su njegove guste bale krenule da klize niz koren moje mesine i dalje, niz jaja. Stegao je usne, pokupio svu razlivenu pljuvačku koju je mogao da dohvati a potom i kurčev sok sa glavića prevukavši opet preko njega kožicu. Stisnuo ju je pri kraju, razukao, iscedio do zadnje kapi i sve progutao sa neupitnim zadovoljstvom. Tako je to kad imaš fimozu, makar i najblaži oblik - sve što iz kurca izađe dâ se posrkati bez da se rasipa. Divota od kite za istinske obožavaoce muških telesnih tečnosti. Usnama mi je natezao kožuru pa je vraćao drkajući mi na taj način, jezikom dražio vezicu i žlebove sa donje strane glavonje, njegov ukrućeni vršak povremeno silovito nabijajao u moju inače poveću rupu na vrhu kroz koju pišam i svršavam. Najednom je pustio da mu ceo glavić, na cim, sklize između tvrdog nepca i baršunastog jezika, stisnuo ga, zavakumirao, iscedio sav sok a onda si ga, opustivši glavu unapred, sam sebi nakrkao u grlo i kao pokušajima da ga tako nabreklog proguta, nadražio me do ludila. Nabijao je svoju glavu na moj kurac tako snažno da me je gurao unazad, ka zidu i na kraju me do istog doterao vukući se na kolenima. Krkljao je, bale su mu curile iz usta, suze iz očiju ali on je izgleda baš zapeo da ga proguta celog. U jednom trenutku mi se učinilo da je u tome i uspeo, ko će ga znati, ko razmišlja u uživanju dok mu se nečije grlo steže, uvija oko kite. Svejedno, raspalio me je skoro do vrhunca, iznenadio jer se do sada nećkao a i niko mi nije tako željno i divljački gutao karu. U stomaku je već počelo da me steže, morao sam da ga odvojim ako mislim da mu nafilujem dupe a ne usta, a to nije išlo lako. Prvo sam pokušao da mu lagano odgurnem glavu, onda nešto jače da bi na kraju morao da ga zgrabim za uši i povučem unazad ne bih li mu istrgao patku iz usta. To natezanje me je dodatno nadražilo, bio sam na samoj ivici da ispraznim jaja.
- ‘Alo… ‘oćeš da se udaviš, čoveče?
Zgrabio me je obema rukama za kitu, zamotao jezikom oko glavudže i, dok sam se osvestio šta se dešava, nadrkavajući mi naglo cimnuo i zgulio je skroz. Više nego dovoljno da eksplodiram neplanirano, neočekivano, neopisivo dobro. Cvilio sam otegnuto i trzao se nekontrolisano koliko su mi se, sa svakim mlazom, prepone stezale a muda skupljala kao da i sama žele da izađu kroz kurac. Muški elementi su mi toliko natekli i utrnuli, imao sam osećaj da će se skameniti i otpasti kada sam skontao da mali ne smo da usisava nabreklu glavinu nego i guta spermu. Bar za mene, nema većeg zadovoljstva nego kada mi neko posrče sve sokove iz kurca i još ga okupa jezikom na kraju.
Takvog sam ga i izvukao iz njegovih usta. Opran do zanje kapi, vlažan i sjajan. Nakon naročito slasnog orgazma uvek bih imao osećaj da je ostalo još sperme u kiti pa sam ga i sada stisnuo u korenu, navukao do vrha i razvukao mu po usnama vrpcu gustog, zaostalog svrša. Oblizao ga je sa nesmanjenim uživanjem. Pa da… On je i dalje punih muda, ludački napaljen. I ja sam još uvek. Kao u najboljim tinejdžerskim danima nije mi pao nakon pražnjenja nego je ostao da se prči, možda još i tvrđi, spreman da maratonski puni gladne rupe.
- Bole me, ćale…
- Šta?
- Muda. I stomak počinje da me boli. I ja bih isto.
- Da ti pušim? Nema šanse.
- Ne. Hoću da svršim.
Uspaljen i molećljiv izraz lica prošarala je na tren bolna grimasa. Uhvatio sam ga za nadlaktice i odigao sa poda. Koža mu je bila tako vruća, kao da je navukao temperaturu na nervnoj bazi. Kolena su mu klecala, možda nije mogao da stoji pa mi se zato naslonio na grudi i utonuo lice u iste. Obgrlio sam ga i tako stojećki odneo do kreveta i položio na leđa. Dovoljno sam ga mučio. Slomio sam ga, dobio i više od onoga što sam želeo. Sada ću da ga razjebavam dugo i priuštim mu svršavanje za pamćenje.
6.
Kleknuvši, butinama i kolenima obujmio sam mu bokove i guzu, podupretu, sa dva jastuka odignutu taman toliko da udobno legne u čvrst hvat mojih bedara i prepona. Taman da se skroz rastvori, otkrije mladu mušku mindžu koja se rumeni i pući, u dva navrata načetu pa ostavljenu. Pritisnuo sam prstom kurac nadole, celom dužinom zaguslao duž rascepa da još jače počešam njegovu uveliko gladnu pičku a onda ga šibao karinom preko čmara gledajući kako se isti sve više crveni, prokrvljuje od ni malo nežnih udaraca, kako stidljivo počinje da zeva i bora se duž izdignutog ruba od uspaljenosti. Pažljivo sam iscedio sav predjeb i isto tako, u jednoj niti, pljunuo u rupicu pa snažno utisnuo u nju glavić palcem, bez da se izdižem, da ga bušim odozgo nego onako, vodoravno, koliko god može tako da utone. Rastegni, razdraži sam ulaz pičke ili dupeta koji nisu ili ne u skorije vreme jebani, rastrljaj ih i razlabavi na početku gde završavaju brojni nervi pa rupe same od sebe, kao prezrele smokve, pucaju u dubinu. Pizda zabalavi kao blesava, dupe se opusti. Tebi na užitak da ga uguraš skoro bez napora onoliko koliko su duboki i, sa slatkim naporom, rastežeš dalje koliko si dugačak kurcem. Pustio sam da glavonja ispadne pa ga ponovo metnuo i tako mnogo puta uživajući dok mi se na istom kožica nateže i njegov prsten rasteže.
Uživao je i on zavaljen na leđa, sa rukama iznad glave, zagledan u plafon, odlutao ko zna gde. Kao da niže od struka i nije njegovo, kada je već njemu samom to zabranjeno, potpuno je prepustio da ja po svojoj volji petljam sa njegovim grešnim delovima. Mali i nije baš mali. Cenim da ima nekih osamnaest centimetra mlade, plodne kurčevine okružene skromnim slojem malja a koja mu, ovako polusavijenom, seže do iznad pupka. Isti je već pun presvrša pa se muški nektar sporo sliva dalje, niz udolinu trbušnjaka i grudi - potpuno glatkih, bez i jedne dlačice. Sočan mali. Upiški se kad se uzbudi, balavi iz kurca kao iz labrnje. Verovatno istrese odjednom bar dva prosek-pakovanja sperme iz tih krupnih, mladićki još uvek ćosavih jaja čak i kada nisu prepunjena, bolno natekla kao sada. Sočan iznutra i kao takav izazovan da ga cediš svuda gde možeš i do zadnje kapi. Sav softan, podatan i spolja. Tako čist ten nisam viđao ni kod najnegovanijih devojaka. Bela, neprozirna koža i tek jedva ružičaste usne, bradavice, glavić što mu je provirio iz kožice, anus. Ma… da ga ližeš, grizeš, gnječiš, razjebavaš, cediš… Sve i odjednom dok ne poludiš… a ustvari već lud za njim!
Tako sam mu, nakon što sam se dovoljno izdigao, i krnuo kurčinu - ludački! Odjednom, na cim, bez zastoja. Upala je do pola bez problema, bez većeg otpora u njegovo vlažno, jedro dupe. Upala je njemu do kraja, do zavoja. Kasnije ću da mu ispravljam crevo, da mu razvlačim utrobu sve dok ne postane taman za moj palamar. Najpre, rešio sam, da mu razbucam prostatu, da isteram spermu iz njega.
Pošto sam mu nenadano nakrkao čak pola krute patke, umesto da gura, instinktivno je stisnuo svoje neiskusno dupe. Svoju vruću, svilenkastu unutrašnjost prilepio je uz svaki jebeni delić nabijenog mu tvrdog muškog mesa. Koliko je stezao trtu toliko je moja kara, kao razdražena time, dodatno naticala. Jauknuo je od bola ili užitka, a onda, kao da se nečeg prisetio, zatvorio usta i nastavio prigušeno da stenje. Zabolelo je i mene na trenutak jer je kožura prenategnuta preskočila rub glavonje a da mi kurac nikada nije bio puniji krvlju. Zbog stega kožice, osetio sam, nabrekao je još i više. Vala, osetio je i on pa se, rastegnut, napunjen skoro do krajnjeg zadovoljstva, mahinalno izdigao ne bi li se dohvatio za kurac, nadrkao si i najzad dosegao isto.
Zgrabio sam ga za šake, spleo nam prste i, nadnevši se nad njim, tako spojene nabio ih u dušek. Na drugom kraju oslonio sam se na nožne pa, kao da radim sklekove, krenuo da ga prcam na plitko, sa pola kurca, da mu sa svakim nabadanjem derem kestenjaču. Čvrsto je i usko njegovo tek nedavno otpakovano dupe a moja kita debela, velika i još u blagom luku savijena ka stomaku pa zato osetim baš svaki put kada mu očešam, potkačim uveliko otvrdlu mužjačku G-tačku. Zabijam se u njega sve brže i brže, kovem kao singerica, jedva se suzdržavam da mu ne steram do jaja i pocepam ga ko poslednju, raspalu kurvetinu. Ne moram ništa da radim, samo da se opustim na njemu sapetom. Težina bi učinila svoje, skamenjena karina bi se natakla do balčaka. Izazov je jak toliko koliko je vruća i tesna njegova mlada guza koja guta, ma, usisava mi karu i pritom zadovoljno mljacka.
Dok ga punim sve vreme gledam ga u lice, pratim svaki trzaj na istom, neuspešno lovim pogled. Kao da mi se malopre nije drčno nagutao kurca i još posrkao svrševinu, skreće plave oke u stranu, žmuri, koluta ih od slasti, sve, samo izbegava moje. Iako naložen kao verovatno nikada u životu, bar trenutno stidi se što uživa dok ga drugi muškarac jebe. Da li više pred samim sobom ili preda mnom - mislim da ni on sam ne zna. Koji to pravi Srbin, istinski rodoljub i patriota, pravi muškarac na kraju krajeva, stenje, makar i prigušeno, od nesumnjivog zadovoljstva dok mu rasturaju bulju? Ako sebi, u glavi, i dalje uspeva da laže, svome telu više nije gospodar. A i kako bi? Mlad, u naponu snage, žedan u tim godinama seksa koliko i vode. Bistar je i sa natprosečnom samokontrolom ali zar i najblistaviji i najdisciplinovaniji umovi, makar ponekad, ne pokleknu kada od hormona zabride prepone?
Spustio sam glavu, savio vrat i, dok nastavljam da ga heftam, gledam kako mu se grudi ubrzano izdižu, trbušnjaci nekontrolisano grče. Kako iz kite nastavlja da ističe staklasta nit. Muzem ga, bre, bolje nego seljak Milku! Dupe mu se sve češće i snažnije steže sve dok se u jednom trenutku nije stegao sav, ukočio celim telom, izdigao se, snažno me ugrizao za znojav vrat. Iz kurca mu je najpre sporo prokuljala gusta, prezrela sperma i, od težine, ljusnula na stomak kao otresena. Ponovo se bacio na dušek, isprekidanim, neljudskim rovanjem davao si oduška početku olakšanja i toliko mi stisnuo kurčinu da nije bilo šanse da je maknem ni milimetar iako sam mislio da ga rovarim i dok piša svrš. Najzad otpušen, šibnuo je seme u snažnom, vezanom mlazu sve do sebi preko lica, potkačivši mi istim bradu, pa ostatak mlade, vodnjave sperme našikao si po grudima i stomaku. Cela ćelija je zamirisala na spermu i seks, na pravi jebarnik. Još dugo nakon što je istresao mučena jaja, trzao je udovima i kolutao očima kao nečastivim zaposednut. Prvi put je svršio na kurcu i to bez da pipne svoj. Naravno da će da se cima, pogubi kao poremećen, od iznenađenja, od snage i dužine orgazma.
Želja koja ga je pritiskala nedelju dana, ustvari, godinama od puberteta bila potiskivana, konačno je oslobođena ali ne i nasićena. Svršio je obilno kao konjina, kita mu je pala ali mu još nije bilo dovoljno. Buncao je kao pod drogama.
- ‘Ajde… matori… na leđa.
- A?
Nije mu bilo do priče. Pridigao se na laktove, obgrlio me nogama, pa mi cimom istih dao znak da se zavalim na leđa. Okrenuo sam se, izvalio se i, ne vadeći pendrek iz njegove prde, posadio ga sebi u krilo.
- Hajde, mali, da te vidim… da li si i koliko hrabar i sposoban da udomiš dvadeset i jedan centimetar dobrog srpskog kurca.
Opustio se celom težinom, pustio da kara lagano tone u njega, rasteže ga. Bolelo ga je sigurno jer noge su mu drhtale, oznojio se sav, zacrveneo u licu i vratu kao da prolazi kroz porođajne muke ali nije stao dok postepeno nije naseo do kraja. Grimasa agonije i užitka prošarala mu je facu, pogledao me je u oči, osmehnuo se skoro pa tijumfalno. Sav mokar od znoja i sperme koja mu se sliva niz trup ka preponama, kape rastopljena meni na stomak, odizao se najpre po malo da bi si ponovo nakrkao glavonju u utrobu. Definitivno ima nečeg dijaboličnog i autodestruktivnog u njemu - nije ovo samo razularena pohota - jer već se odiže do pola karine i nabija se na istu silovito, bespoštedno, uskoro i celom dužinom, od glavudže pa sve do jaja, sve brže i brže. Bukvalno mi drka kurac dupetom: vreo i stisnut, ne samo da mi tare kurčinu celom površinom nego i zguljuje - prevlači tesnu kožicu preko glavine. Razvaljuje si guzicu mojim kurcem divljački, bez razmišljanja, kao da nema samo jednu za ceo život. Boli ga sve manje, uživa sve više. Bolucka i mene na trenutke kad prokleta i blagoslovena kožura preskoči rub, kad mali tresne dupetom o moja jaja i, zgrabivši me za sise, krvnički mi uvrne bradavice. Kako smo se samo pronašli za jebačinu! Žestoku, grubu, pravu mušku! Balavi jaše bolje nego kauboj!
Uživanjem se prebacio skroz “od iza”, njegova mlitava kita landara, mlati me po stomaku. Osećam kako počinje da mi se kupi u trbuhu, kako ću uskoro da mu nafilujem i razjebano dupe a onda… šok!
Nadvio se nada mnom, zgrabio me za grudi, zverski nabio prste u iste, zacvilio, bacio mi ukočen i zbunjen pogled a zatim istim odlutao. Bio sam zbunjen i ja dok nisam osetio kako mu se dupe najednom steglo, video da je kita počela da mu se diže, pulsira… ali, bilo je kasno. Seme je samo iscurilo iz njega, razlilo mi se toplo po stomaku, bežalo niz bokove. Čudno… Njegova sperma mi nije bila odbojna, šta više, to što me je zalio njome jer sam ga doveo do analnog orgazma bilo je ono što me je okinulo za vrhunac. Poduhvatio sam ga za ramena, naterao mu žustro još nekoliko puta i osemenio mu utrobu.
Kada sam se najzad povratio od slasti, video sam kako mi se osmehuje, pomalo postiđeno, još uvek sedeći mi u krilu. Keve mi, došlo mi je da se odignem i poljubim ga. Zamalo da sam to i učinio.
Sredio sam se pre njega i zalegao jer već je bilo kasno. Sredio se i on pa, samo u slipericama, prišao uz moj krevet.
- Hajde, makni se prema zidu, rekao je.
- Zašto?
- Neću valjda da spavam tamo. Posteljina sva mokra i ulepljena, kazao je cimnuvši glavom ka svom ležaju.
- Ok, samo noćas.
- Naravno.
Napravio sam mu mesto i, nakon što je legao okrenuvši mi leđa, prebacio prekrivač preko njega. Onda, kao da se nešto predomislio, okrenuo se licem k meni, istim u visini mi grudi.
- Bolje ovako. Nije pametno tebi okretati leđa, objasnio je.
Zatvorski kreveti su uski, za jednu su osobu. Još su i tešnji kad zalegneš pored grdosije kakva sam ja. Morao je da se pripije uz mene, da mi nasloni glavu na prsa ako ne želi da ispadne sa dušeka. Šta sam mogao da uradim sem da prebacim ruku preko njega, obgrlim ga oko ramena, sprečim da slučajno ne drusne na pod? Njegov mek, topli dah milovao mi je grudi a ja sam u istim po prvi put osetio valjda žaljenje što uskoro konačno izlazim odavde.
7.
Probudio se pre mene, prešao u svoj krevet koji, izgleda, više nije bio ulepljen od sperme i znoja, i ponovo zaspao. Uopšte nisam osetio kada je ustao. Spavao sam neobično čvrsto i bezbrižno, kao beba u kolevci. I najmanji umor je preko noći izčilio iz tela a glava se razbistrila već par minuta nakon što sam otvorio oči. Ni traga od one jutarnje mrzovolje i tromosti u razmišljanju i pokretu, uviđam dok se pridižem i sedam.
Zamislio sam se i zabrinuo. Neće ovo, bar po mene, izaći na dobro. Previše sam se opustio… Mogao je da uradi šta god želi dok spavam kao klada. Da li me i dalje toliko mrziš, mali, kao što si rekao? Koliko daleko bi, na moju štetu, išla tvoja ruka kada bi joj se pružila prilika? Ustao sam i tiho prišao njegovom krevetu. Ležeći na boku okrenut mi leđima, sa kolenima koje je obgrlio savijena i pripijena uz grudi i sa glavom pognutom ka istim, delovao je sasvim bezopasno i nekako… ranjivo. Ma… nije on ovde zbog milosrdnih dela, prenuo sam se. Sveže septembarsko jutro brzo me je vratilo pod ćebe. Iako mu vidim maltene samo leđa, nastavljam da ga posmatram i sam ne znajući zašto. Srolao se sav u sebe ko nežna paparat od prvog mraza, izgleda tako jadno, ogoljeno… I potiljak ima isti kao Peđa… Ustao sam opet, prišunjao se na prste i šta radim postao svestan tek kada sam preko njega, samo u gaćama, prebacio pokrivač izguran uz zid. Koji sam ja debil. Kurac bi on ustajao zbog mene. Naslađivao bi se gledajući kako mrznem. I koji đavo se vraćao u svoj krevet? Mali počinje da se otvara pod toplinim, da se rasteže polako, istovremeno sa osmehom na mom licu. Ne… Neće ovo izaći na dobro.
Kako je spavao, takav je bio i po buđenju - stegnut. Ne gleda me, stidi se raspusnosti od sinoć ili me kažnjava na taj način. Nema trećeg. Ma, misli da me kažnjava! Ja sam, naprotiv, baš bio dobre volje.
- Hajde, šta si se smrkao? Danas je dan za cigare.
- Super, kazao je bez i malo oduševljenja.
- Dam ti ne jednu nego dve pakle ovoga puta.
Bio je dobar do sada pa zašto da ga ne nagradim, objasnio sam sebi “velikodušnu” nameru koja me je i samog iznenadila nakon što je odjednom skliznula sa jezika. Za lovu ne moram da brinem a za cigare mi se jebe. Za mene, pljuge su bile samo jedno od sredstava uticaja, meke moći a zarada od njih - sića. Ne i za ovdašnje mulce bez neke kinte, bez nešto mozga da njime mućnu, skapiraju kako ih ta legalna droga tera da puze i ponižavaju se. Pa, i Nenad je među njima. Iako mi je to išlo u prilog, taj zaključak mi bar trenutno nije prijao. Kako jedan tako bistar dečko da se navuče na neonacizam i duvan i da, povrh svega, završi ovde? Gde su mu bili roditelji? Da sam mu ja otac…
Pogledao me je iznenađeno a zatim spustio vid na ruku u kojoj sam držao paklice. Početno oduševljenje prelio je prezir. Prema meni, prema samom sebi zbog te zavisnosti zbog koje kleči.
- Ništa ti ne daš, sve naplatiš. Čega će, koliko će to duplo zadovoljstvo da me košta?
- Ništa.
- Kenjaš. Matori si ti lisac, opet si smislio neku podvalu. Gde je caka?
- Nema je.
- Šta bi ti još? Na šta god da si se sada nameračio, zajebao si se. Nema. Ostalo mi je još samo to što dišem.
- Nećeš još dugo ako nastaviš da uvlačiš ova govna u ta mlada pluća, majmune. Ja sam, bre, udisao život a ne otrov u tvojim godinama!
Šta mi je ovo trebalo? Opet sam u trenutku odreagovao kako sam osetio a ne onako kako uvek treba - promišljeno. I što je za još više zabrinuti se, to se dešava sve češće.
- Ako ja u tvojim budem toliko sernjao kao ti, sam ću da se ubijem, keve mi Miljane, neće me cigare ubiti. I koji kurac ti meni popuješ!? Daš paklu ili ne?
- Rekoh, dam ti dve ako…
- Tačno sam znao.
- … ih dohvatiš.
- Nisam ja balavac da se igram. Nisam ni glup. Smislio si nešto. Nema kod tebe ništa na lepe… je l’ to Marlboro stotka, jebote?
- Dve pakle. Niške, sveže.
- Ako ih dohvatim, moje su i to je to sigurno, pitao je stavši ispred mene.
- Sigurno. Nema skakanja, odgovorio sam i podigao pakle iznad glave držeći ih palcem i kažiprstom.
Mukica… propinjao se naviše što je mogao, pokušavao da mi savije ruku ali uzalud. Mali sigurno ima bar metar i osamdeset i mali jeste visinom ali samo u odnosu na mene. Ko nije? Žalim slučaj, balavi, nisam bez razloga igrao na poziciji centra. I da, bespotrebno se znojiš. Daću ti dve, dohvatio ih ili ne. Samo želim najpre malo da se poigram sa tobom. Došlo mi, eto. Stao je tek kada se vidno zamorio. Uporno derište. Što nije tako uporan za nešto dobro?
- Ne vredi, rekao je pokunjeno kao da odustaje.
Skrenuo je pogled, kao krenuo da se odmakne a onda me zgrabio za ramena i odskočio spretno i lagano kao istreniran. Nogama me je čvrsto obgrlio čak oko struka, izdužio se, pružio ruku i za malo dohvatio proklete pljuge. Instinktivno sam ga, da ne padne, levicom poduhvatio za dupe ali desnu nisam spuštao. Jednom rukom nastavio je čvrsto da me drži oko vrata, drugu je držao uz moju uspravljenu. Prsa uz prsa, licem u lice - konačno tako blizu, tako… intimno da preko volje plavi me toplina koja omamljuje i rastapa. Grudi mi se izdižu brže, sustižu ritam njegovih zadihanih. Vruć dah miluje mi usne, vabi da spustim ih na njegove. Je l’ mi se to osmehuje? Nisam siguran ali, svejedno, iskušenje je tako jako! Nosem već dodirujem njegov. I pogledom, širokim i fiksiranim, kao da me ohrabruje. Hajde, jedna obična pusa! Ništa bitno! Više se ništa ne pitam, ništa ne odlučujem, po inerciji iskrećem glavu za poljubac, pre no zatvorim oči za isti još jednom uranjam u plavetnilo njegovih koje poprimaju zelenkasti odsjaj. Do sada sam već skontao da je to nagoveštaj neke…
Odjednom i na cim se izdigao, iz moje i dalje uzdignute ali nespremne ruke istrgao cigare, pustio se i vešto kao mačor dočekao na nogama.
…lukavštine.
- Cajper, matori! Ha! Trica!
Dok sam izranjao iz opijenosti i čudio se što nisam besan jer mi se klinja još i kezi u facu, palo mi je na pamet ono što je Joca Droca, “prijatelj” Pere Mutavog, sinoć rekao. Kako se vas dvojica lavova uopšte trpite u istom kavezu? Međusobno se stalno ujedate, je l’ da? Nevažno je to grickanje na početku jer vremenom ćete ili da se združite i obožavate do srži ili nastaviti da se ujedate i mrzite do smrti. Večito nadmudrivanje i nadmetanje, to ostaje. Neizbežno je, takva vam je narav. Pitanje je samo - hoće li biti u ljubavi ili mržnji? Šta je još nalupetao, ne sećam se. Dok je nastavljao da brblja ja sam razmišljao - jebote, kako mu uspeva da se uvuče u tako uske farmerke? Iako mislim da je horoskop beskorisna zanimacija udarenih usedelica i razmazanih gejeva, nisam mogao a da se ne zamislim nad tom zanimljivom podudarnošću. Pa, Joco, ništa ne vredi ta tvoja kvazinauka. Nema vremena za zbližavanje do ljubavi ili mržnju do smrti. Ujedaćemo se ja i mali još … dana a onda - ćao. Zbogom. Kraj.
Prestao je da se smeje, uozbiljio se.
- Šta se sad mrštiš, ćale? Rekao si da su moje ako ih dohvatim. Sem skakanja nisi postavio druga ograničenja.
- Tvoje su. Okej je.
- Koji ti je kurac odjednom? Nekada mora da izgubiš. Ti to valjda znaš, Aleksandre Veliki.
- Rekoh ti, tvoje su. I zajebi me sa sarkazmom, prodrao sam se i seo na krevet.
Razdvojio je paklice verovatno nameravajući da vrati jednu, zaustio nešto da kaže ali presekao sam ga.
- Batali, balavi. Nije do cigara nego… slošalo mi se na momenat… steglo me u stomaku.
- Da kažem čuvaru da…
- Ne! Sedi i ne smaraj. Dovoljno.
Šta li bi pomislio, rekao da zna da uskoro idem? Da li bi mu bilo žao? Jes’, boleo bi ga kurac! Cigare i zaštita. I da, kurati jebač na kojeg je, srećne li slučajnosti za njega, godinama mogao samo da drka. To vidi u meni, to će mu nedostajati kad odem… neko vreme, dok se ne snađe, dok ne sedne drugom u krilo.
- Toliko jako te steže? Da ipak…, pitao je primetivši pre mene samog kako sam zabio prste u ćebe, stisnuo ga snažno kao da suvu drenovinu cedim.
- Umukni, bre, dosado! Sjaši.
Celog dana se, logično, držao na distanci, nije zapitkivao, zapričavao me kao predhodnih. Ne mogu da kažem da mi je bio smor tada. Možda, čak, naprotiv. Ta, sa moje strane nametnuta tišina mi je bila, hmm, čudna. Ipak, primetio sam da me stalno posmatra. I sada, kada se dan završio, kada smo legli, čak se okrenuo ka meni, gleda me i dalje. Kao da čeka nešto. Trudio sam se ali u njegovom pogledu nisam uspeo da pronađem ništa loše do zbunjenosti, pitanja šta je pogrešno rekao, uradio i, ruku na srce, zabrinutosti. Možda sam ga loše procenio generalno? U tom slučaju, možda sam prema njemu bio stoka. Ma, sa dvadeset i dve on je još uvek balav u duši iako se gradi odraslim i čvrstim. Sem toga, šta sam očekivao? Šta očekujem, od njega, od ove situacije, od… nas? Trajaće, kako god, dok traje i to je to. Jebi ga. Život je kučka. Neću više da ga napinjem za jebanje. Ako on inicira, bude. Ako ne, nikom ništa.
Pomerio sam se ka zidu, odigao ćebe.
- Mali, hajde… dođi.
Već sledećeg trena ležao je pripijen uz mene.
Nisam ga tek tako, bez razloga snimio već od prvog dana kad je prebačen ovde i u ovo krilo. Bilo je neophodno da prođe neko vreme da bar neke od njih sebi razbistrim u glavi, shvatim zašto mi je skrenuo pogled, zadržao pažnju pored toliko drugih i nakon toliko vremena.
Kada ide u toalet, mali nosi i vlažne maramice. Iako se baš trudi da to sakrije, video sam i iskulirao. Tušira se kao u rudniku da radi. Ne prenemaže se, pritom, ko neka gospa nego trlja odlučno kao da je u vojsci. Uredno a muževno. Zanimljivo, popaljivo.
Pedantan je i čist, kontam i sada nakon što sam mu razmaknuo guzove ne bih li i osmotrio mladi, muški pičić. I je’ to, zista. Stegnuta i namreškana, ružičasta rupica sramežljivo virne iz useka, zasjaji vlažna pa se opet skrije među jedre polulopte kada mi iste iskliznu iz šaka. Jednom rukom, bez problema, mogu da držim loptu i to tako da retko ko može da mi je otme, a sada sa dve se mučim da mi krto meso njegove guze ne beži iz šaka. Niko ovo pre mene nije karao, u to sam siguran i istovremeno zbunjen kako ga, tako lepog i belog, još u kruševačkom Domu neko nije razbušio kurcem. Ruke prošarane ožiljcima od tuča možda bi mogle da objasne njegovo netaknuto dupe. Puno sam ih video, ženskih prvenstveno, pa mogu odmah da kažem, ma koliko na prvi pogled izledalo stegnuto, koje je razjahano da promaja kroz njega vuče a koje kurčine nije videlo. Najviše zbog slave a potom i love, gaće pred tobom same padaju. Vremenom, pošto ti se može, sve zahtevnije biraš, tucaš samo najbolje. Navikneš na premijum komade pa onda, kada ti izbor postane sužen, ne možeš da uturaš u bilo šta po pricipu “daj šta daš”. Ne ide, brale. Neće da se digne. Muda puna, natiču od toplog muškog soka koji se nakuplja ali đoka ne daje ni pet para za dva viseća drugara ako nema mesa koje bi on da rasčepi. Nemaš kud nego da se vratiš svojoj prvoj, izveštanoj i vernoj Desanki.
Nenada sam odmah poželeo da razgazim ko novu cipelu, da mu rastegnem tu zaobljenu trtu tako da moja kara, posle slatkog mučenja, par prcanja-probijanja, u njega cela uleće lako. Da poprimi oblik, postane futrola za moju veliku, mrsnu pravoslavnu karinu, sočna navlaka za žilavu srpsku mesinu jer… Jesam li već rekao? Rođen je kao Albanac katolik, još kao bebu usvojila ga je srpska porodica, prekrstila i očuvala kao svog. I čuvala… dok nije došao u Niš na studije, raspojasao se i, osećajući potrebu da se dokaže kao veći Srbin od “pravih” Srba, skrenuo u desni ekstrem. To i još ponešto saznao sam od Pere Mutavog. Ne znam kako mu je uspelo da dođe do tih informacija ali, naravno, znam gde je ih iskopao. Osim živaca, da ga sve odslušam dok nepovezano muca a da ga od nervoze ne pljusnem preko mandovske pičke, to znanje me je koštalo para nošenih gaća i celog boksa najskupljih pljuga koje valjam ovde. Posle sam uzalud lupao glavu koji me je mandrak spopao da mu toliko ponudim za najprivatnije podatke o malom a ni sad mi nije nešto jasnije. Ma… čovek mora da zna s kim deli ćeliju. Mnogo me košta ovo balavo dupe u koje zevam dok curim i gore i dole. Mnogo a možda će i mnogo više i, kada to kažem, ne mislim na kintu. Njegovo mlado dupe koje mi se beli pred facom…
Rekao sam mu da skine baš sve sa sebe, stane okrenut ka zidu, nasloni se na njega dlanovima visoko iznad, glavom i prsima a da guzu što je više moguće isturi k meni. Nije znao šta mu spremam a opet, poslušao je ne buneći se. Jako se uspalio već na samu najavu da će konačno moći, da će mu najzad biti dozvoljeno da svrši nakon što sedam dana ne samo da nije drkao nego je bio i izjeban, nadražen pa tako načet ostavljen i prisiljen da tiho dogoreva u perverznoj apstinenciji. Skoro pa podmuklo uživao sam gledajući kako se bori sam sa sobom: u talasima nesavladivo drhti, znoji se od snažne mladićke želje da pusti seme, bukti u obrazima od napaljenosti dok istovremeno pokušava da zadrzi nešto dostojanstva i kontrole u situaciji u kojoj nije normalno da si uzbuđen. Halo… Drugi muškarac se sprema da te raskomada kurcem - i to kakvim - a tebi se nadigao! Štaviše, treseš se pred njim ko poslednja uspaljuša koliko ti se, nesumnjivo, jebe pa kako god.
Klečeći iza njega najpre sam ga onjušio kao ker podatnu kuju, šarao nosem od međice pa sve do vrha useka a preko paperjastog pojasa od retkih i tankih dlaka kakve duž udoline guzice imaju pojedini mladi mužjaci dok ne uđu u zrelije, maljavije godine. O, da… čisto muško, u svakom smislu tih reči. Mešavina preovlađujućeg, omamljivog testosteron i nenametljivog, svežeg tuš gela je ono što mi najviše drvi patku kada su muški, koje bih da karam, u pitanju. Snifam ga širom otvorenih nozdrva, udišem, dahćem kao razjareni bik pre no se bezglavo sjuri u akciju. Nikad muškarcu nisam lizao čmar a od žena samo jednoj. Nikada me to nije vuklo. Sada nisam ni stigao da pomislim da to želim. U momentu sam mu nabio prste u obode debelog mesa, isplazio jezičinu i u jednom potezu zabalavio ga celim prevojem tako sočno i obuhvatno da sam mu sve malje zalizao. Jauknuo je kratko, izdigao se na prste i zatreperio sav. Zgrabio sam ga za kukove, navukao da mi polusedne na facu, među guzove zavukao naraslu bradu, grubo drpao njome i nežno lapao jezikom naizmenično glatki mu prsten koji je nadražen krenuo da pupi. Na njegovo prigušeno ječanje i sve jače trzanje nisam obraćao pažnju zaboravivši se, ne znam na koliko, u užitku papanja njegove do skora nevine muške mindže. Kada sam osetio kako počinje stidljivo da se otvara, ufurao sam mu nenadano ukrućenu, mesnatu jezičinu.
- Čekaj! Stani, stani! Staaaaaa…
Zastenjao je, sav se na trenutak ukočio od neizdrživo golicave draži u preponama.
- Mislim da sam svršio… malo…
- Nisi. Upišao si se. Ha, ha, ha!
- Šta? Kako…
Odmakao se u stranu i u neverici gledao zaostale kapi urina na zelenoj, masnoj farbi zida i baricu od istog na podu.
- Pa… Mislim… Kako… , zapitao se očigledno postiđen.
- Dešava se. Kada si baš napaljen i prenadražen od iza, bešika ponekad zna da popusti. Kita dignuta ili ne, šibne nekoliko mlazeva urina.
Ponovo sam ga prislonio uz zid sa rukama iznad glave, poduhvatio levicom oko grudi a dva prsta desne, nakon što sam ih olizao i pljunuo, ugurao mu u rupu polako, da oseti svaki milimetar prodiranja. Cimnuo se, stegnuo i kao da je krenuo da obrne krug oko prstiju pa zastao. U vrućem i kliskom baršunu njegove unutrašnjosti napipao sam prostatu, sporo obišao oko nje pa je jače pritisnuo i krenuo da je tako pritegnutu masiram. Zacupkao je, zacvileo od milja očigledno neupoznat sa tim koliko zadovoljstva može da priušti igrarija sa najdražom muškom žlezdom, slatkom tačkom XY anatomije. Spustio sam glavu na njegovo rame i dok sam mu gnječio kestenjaču posmatrao kako iz njegovog nabreklog dugajla polako curi med. Sav se tresao dok sam ga radio, zaboravio se, krenuo da meša, isteže struk, grči i opušta ne samo dupe nego i ceo donji trup.
- Prija?
- Daaa…
- Dok ti petljam po čmaru?
- Aha…
Nežno sam ga ćapio za vrat kao lav kad nosi mladunče, olizao ga sa istinskim uživanjem duž istog kao da ga kupam, uzeo usnama resicu te školjku uva, vlažno i zvučno ljubnuo u obraz pa prislonio svoj bradat uz njegov izbrijan. Neka se i oseti kao štene, što moje i jeste, kojem, sve dok je dobro, ugađa čak i zver. Milovao sam mu usne i nos uspaljenim dahom, koliko je to moguće umilo režao slatko ga mučeći, kušajući i rečima.
- Slatko ti je dok ti jezikom, prstima, kurcem labavim dupe?
- Mhmmm…
- Ti si pederčina, mali. Znaš to i sam. Štaviše, voliš što si pešovan jer neizmerno uživaš u tome.
- Neee… eee…
Stisnuo je dupe tako jako da su mi prsti u njemu kliznuli jedan preko drugog, ukrstili se. Prostata se zaokrugljivala, stvrdnjavala, prsten sve više stezao. Znao sam šta sledi. Popustio sam pritisak, usporio tempo da bih mu iznudio željeni odgovor pre nego eksplodira.
- Hajde. Lepo priznaj ćaletu da si peder pa možeš da svršiš.
- Ahhhh… blizu sam! Nastavi… da… masiraššš…
Aaa, nećeš! Izvukao sam prste, zgrabio ga, okrenuo i posadio da klekne, licem pred mojim nabudženim sorcem.
- Koga ćeš, bre, ti da foliraš, guzičaru!? I do kad!?
Dreknuo sam da je odjeknulo celim krilom, svi da čuju a potom mu desnom zalepio šamar. Opet je pišnuo, sada od šoka i straha, kitom koja je padala ponovo uskraćena za vrhunac, ni manje ni više nego meni po stopalima.
- Vidi šta si uradio, pizdo!
Otresao sam topli urin koji se slivao među prste ne prestajući da urlam, ne razmišljajući da se verovatno čujem sve do Upravne zgrade. Pogledao sam ga gadljivo, levom lupio još jednu pljusku, desnom ga dočekao i stegao za vilicu tako da mora da otvori usta pa ga prezrivo pljunuo i unutra i po celom licu.
Pogledao me je zbunjeno, posramljeno i uplašeno, ne znajući šta da kaže, uradi ne bi li me umirio. Ni traga od prkosa u njegovim očima ili ga ja, bar trenutno, ne nazirem u plavetnilu.
- Šta me gledaš ko tele?! Iznervirao si me, upišao. Šta očekuješ? Budi srećan što te nisam polomio ko pičku… Što i jesi!
Prodrao sam se još jednom osećajući kako nakon toga Bes bledi, ustaje i, makar i privremeno, odlazi razočaran, ustupa svoje mesto… uzbuđenju? Kako me ovakva… igra nepojmljivo, do sada neznano uspaljuje u preponama. Kako bi ona, pored ostalog, mogla da nadomesti, zauvek zameni mog starog sadruga i najvećeg neprijatelja kada posegnem svoju ka njegovoj ruci spasa i propasti.
Kurac mi je toliko natekao da boli dok pulsira sapet u šorcu, predjeb probija tkaninu i stakli se na sredini velike vlažne fleke. Jedna kap je uspela da se otrgne i padne na pod proletevši tik uz Nenadovu kitu koja je opet skroz dignuta. More njegovog pogleda i dalje je uzburkano ali on sam više ne drhti. Gleda me mirno iako ga iznutra, ko će ga znati tako prgavog, šta sve ne talasa. Koliko sam bio odsutan?
- Prvo mi obliži sok sa šorca a potom ga svuci i sisaj mi kurac. Onda ću da te prangijam karinom sve dok…
- Sve dok?
- Sve dok ne isteram spermu iz tebe.
5.
Kurac, organ najiskreniji. Ili se skameni tako da čini se kako i kost može da prebije dok jebe ili drema, kulira, ne jebe živu silu. Sisanje kare takođe ne vara. Bilo da ti ga fafa žensko ili muško, i vidiš i osetiš da li te radi mehanički, makar i kao profi kurava, samo da ti udovolji ili ga žvalavi manje-više umešno ali sa uživanjem jer stvarno voli kurac.
Ako sam do sada ostavljao prostora da je možda zaista pičkoljubac kao što uporno tvrdi ili biseks, što je verovatnije, sledi uživanje za mene i bar test za njega koji će razvejati nedoumice na šta mali ustvari trza. Nema šanse da ti full straight guta kitu sa stvarnim uživanjem. Odradiće, pritisnut na ovaj ili onaj način, ali da liže tuđi kurac makar i sa jedva osetnim guštom je film koji nikad nećeš da gledaš. Znam, pušili su mi i takvi, za kintu, za dugove koje nisu mogli da vrate. Ono što te u takvoj situaciji prvenstveno voza nije fizička senzacija već svest da lik to radi preko svake volje, protiv sebe. Najslađe, pak, dolazi nakon orgazma. Sapneš ga, uhvatiš za nos i staviš pred dilemu da li će da proguta spermu pa da diše ili će da se davi na kurcu sve dok nagon za samoodržanjem ne prevlada odbojnost i ponos pa seme drugog muškarca ipak završi u njegovom stomaku. Što je neko veća faca u društvu to ti je slađe da ga napušiš i svršom napojiš. Klasična demonstracija nadmoći, znam… ali da prija kao retko šta, prija.
Kada je jebanje u pitanju sa Nenadom nisam bio siguran šta ustvari želim ili šta bih pre. Ma… sa njim generalno nisam znao šta hoću. Njegov stav i ponašanje su me vozali da ga gledam i jebavam kao da je strejt. Ponizi, slomi, pokaži mu gde je mesto beta mužjaka i šta je njegova uloga kada prave pičke nema. Razjebavaj mu oba ulaza tako da i samo karanje bude metoda disciplinovanja. Uživaj u rastezanju njegove hetero guzice i guše kurcem koliko i u osećaju nametnute prevlasti, poziciji da se ti sladiš dok on podnosi. Njegovo telo je tu, tebi na zadovoljenje i to ti je dovoljno. Šta misli i oseća, uopšte ti nije važno sve dok se fizički pokorava.
Sa druge strane, želeo sam da od njega napravim svog poslušnog pederka, podatnu kuju pasivnjaču koja će da voli moju kurčinu, mene celog i mene samog više nego bilo šta drugo. To bi značilo da mi poda ne samo telo nego i glavu, da mi telesno udovoljava i umom me istinski obožava. Da ga gazim ili mazim, nežno tucam dok ga grlim ili zverski rasturam dok mu dupe ne utrne a noge mu se ne oduzmu, već kako mi dodje. Možda čak i ljubim, ko zna.
Spoj takavog stava i izgleda - a da je lep i sladak to jeste, ma… medenko pravi, sve mu jebem šiptarsko - plus još nešto sto ne razumem iako je baš to možda i presudno, činilo je da… da… da ne znam šta želim kada je on u pitanju. Zato želim sve i odjednom. Da ga zgrabim, izgnjavim, utopim u sebe, mazim ga… da ga nataknem na patku i razjebem ko poslednju dronfulju, napunim spermom, pljunem i zapišam… I tako u krug.
Opasan je. Nedelju dana bilo je dovoljno jednom balavcu da me zbuni, navede na preispitivanja, trgne uglibljenog u polutamu ravnodušnog životarenja. Da me razdrma, razbudi i to ne samo seksualno. Previše snažno, previše uspešno da bi to bilo tek nesvesno, iz nehata. Šta ustvari želiš od mene, mali? Gledam ga odozgo i kao da čekam da mi odgovori. Pogled mu je odsutan, izgubljen. Nema pojam ni gde se nalazi koliko je naložen. Koliko je neodlučan.
- ‘Ajde, bre! Šta čekaš? Molbu? Liži to.
Olizao je ne samo predjeb nego i njime isflekani crni šorc put cele dužine natekle kare. Zatim se vratio na glavinu, obuhvatio je ustima koliko je moglo preko tkanine i kroz nju alavo isisavao prozirni kurčev sok. Na ukus i miris kurca raspomamio se kao pas kojem je prvi put dato da okusi sveže meso. Zadisao se kao da se primiruje nakon trke. Više on nije bio on. Razbuđeni animalni porivi oduvali su svaku kočnicu, potpuno ga bacili u vlast strasti. Više nije bilo sumnje da voli kurac. Uživa on još kako u ovome. Da ga pustim još malo da se prži, preklinjaće da ga jebem. I hoću, držaću ga na tihoj vatri, odlučio sam. Uvijaće se on oko mene kao puzavica, sam će da mi zaseda u krilo, da trlja o moje butine i kolena svoju u želji očajnu mušku pičku mučenicu, da moli za dobar srpski kurac. Ima, bre, iz ruke da mi jede ili će da skapava nejeban!
Strgao mi je šorc, oslobodio kurčinu koja ga je kruta opalila po faci, ulepila po obrazu i nosu. Razrogačio je oči po prvi put je i videvši tako blizu, tako debelu i veliku, blago savijenu ulevo i ka stomaku.
- Da ga nisi pipnuo dok ja ne kažem.
Uhvatio sam karinu za koren, opalio ga par puta po čelu pa balavom glavinom, do ruba ispuzalom iz kožure, trljao mu nosnice, ovlaš prelazio preko usana, razlačio niti predjeba. Mamio sam ga, izazivao, čekao da se drzne na neposlušnost pa da mu odvalim šamarčinu. Zabludelim pogledom šetao je od kurca do očiju mi, širio nozdrve, oblizivao se, trzao glavu na sitno od nestrpljenja ali ne i usuđivao da pređe preko mog autoriteta. Uhvatio sam ga za ruke i pritisnuo ih sebi na kukove, dao mu do znanja da će moći da koristi samo usta.
- Dooobar pas. ‘Ajde!
Bukvalno se bacio na moj kurac. Progutao je najednom veći deo, sve do grla, zagrcnuo se i ne odustajući, ne vadeći ga iz usta refleksno i pljucnuo obilno tako da su njegove guste bale krenule da klize niz koren moje mesine i dalje, niz jaja. Stegao je usne, pokupio svu razlivenu pljuvačku koju je mogao da dohvati a potom i kurčev sok sa glavića prevukavši opet preko njega kožicu. Stisnuo ju je pri kraju, razukao, iscedio do zadnje kapi i sve progutao sa neupitnim zadovoljstvom. Tako je to kad imaš fimozu, makar i najblaži oblik - sve što iz kurca izađe dâ se posrkati bez da se rasipa. Divota od kite za istinske obožavaoce muških telesnih tečnosti. Usnama mi je natezao kožuru pa je vraćao drkajući mi na taj način, jezikom dražio vezicu i žlebove sa donje strane glavonje, njegov ukrućeni vršak povremeno silovito nabijajao u moju inače poveću rupu na vrhu kroz koju pišam i svršavam. Najednom je pustio da mu ceo glavić, na cim, sklize između tvrdog nepca i baršunastog jezika, stisnuo ga, zavakumirao, iscedio sav sok a onda si ga, opustivši glavu unapred, sam sebi nakrkao u grlo i kao pokušajima da ga tako nabreklog proguta, nadražio me do ludila. Nabijao je svoju glavu na moj kurac tako snažno da me je gurao unazad, ka zidu i na kraju me do istog doterao vukući se na kolenima. Krkljao je, bale su mu curile iz usta, suze iz očiju ali on je izgleda baš zapeo da ga proguta celog. U jednom trenutku mi se učinilo da je u tome i uspeo, ko će ga znati, ko razmišlja u uživanju dok mu se nečije grlo steže, uvija oko kite. Svejedno, raspalio me je skoro do vrhunca, iznenadio jer se do sada nećkao a i niko mi nije tako željno i divljački gutao karu. U stomaku je već počelo da me steže, morao sam da ga odvojim ako mislim da mu nafilujem dupe a ne usta, a to nije išlo lako. Prvo sam pokušao da mu lagano odgurnem glavu, onda nešto jače da bi na kraju morao da ga zgrabim za uši i povučem unazad ne bih li mu istrgao patku iz usta. To natezanje me je dodatno nadražilo, bio sam na samoj ivici da ispraznim jaja.
- ‘Alo… ‘oćeš da se udaviš, čoveče?
Zgrabio me je obema rukama za kitu, zamotao jezikom oko glavudže i, dok sam se osvestio šta se dešava, nadrkavajući mi naglo cimnuo i zgulio je skroz. Više nego dovoljno da eksplodiram neplanirano, neočekivano, neopisivo dobro. Cvilio sam otegnuto i trzao se nekontrolisano koliko su mi se, sa svakim mlazom, prepone stezale a muda skupljala kao da i sama žele da izađu kroz kurac. Muški elementi su mi toliko natekli i utrnuli, imao sam osećaj da će se skameniti i otpasti kada sam skontao da mali ne smo da usisava nabreklu glavinu nego i guta spermu. Bar za mene, nema većeg zadovoljstva nego kada mi neko posrče sve sokove iz kurca i još ga okupa jezikom na kraju.
Takvog sam ga i izvukao iz njegovih usta. Opran do zanje kapi, vlažan i sjajan. Nakon naročito slasnog orgazma uvek bih imao osećaj da je ostalo još sperme u kiti pa sam ga i sada stisnuo u korenu, navukao do vrha i razvukao mu po usnama vrpcu gustog, zaostalog svrša. Oblizao ga je sa nesmanjenim uživanjem. Pa da… On je i dalje punih muda, ludački napaljen. I ja sam još uvek. Kao u najboljim tinejdžerskim danima nije mi pao nakon pražnjenja nego je ostao da se prči, možda još i tvrđi, spreman da maratonski puni gladne rupe.
- Bole me, ćale…
- Šta?
- Muda. I stomak počinje da me boli. I ja bih isto.
- Da ti pušim? Nema šanse.
- Ne. Hoću da svršim.
Uspaljen i molećljiv izraz lica prošarala je na tren bolna grimasa. Uhvatio sam ga za nadlaktice i odigao sa poda. Koža mu je bila tako vruća, kao da je navukao temperaturu na nervnoj bazi. Kolena su mu klecala, možda nije mogao da stoji pa mi se zato naslonio na grudi i utonuo lice u iste. Obgrlio sam ga i tako stojećki odneo do kreveta i položio na leđa. Dovoljno sam ga mučio. Slomio sam ga, dobio i više od onoga što sam želeo. Sada ću da ga razjebavam dugo i priuštim mu svršavanje za pamćenje.
6.
Kleknuvši, butinama i kolenima obujmio sam mu bokove i guzu, podupretu, sa dva jastuka odignutu taman toliko da udobno legne u čvrst hvat mojih bedara i prepona. Taman da se skroz rastvori, otkrije mladu mušku mindžu koja se rumeni i pući, u dva navrata načetu pa ostavljenu. Pritisnuo sam prstom kurac nadole, celom dužinom zaguslao duž rascepa da još jače počešam njegovu uveliko gladnu pičku a onda ga šibao karinom preko čmara gledajući kako se isti sve više crveni, prokrvljuje od ni malo nežnih udaraca, kako stidljivo počinje da zeva i bora se duž izdignutog ruba od uspaljenosti. Pažljivo sam iscedio sav predjeb i isto tako, u jednoj niti, pljunuo u rupicu pa snažno utisnuo u nju glavić palcem, bez da se izdižem, da ga bušim odozgo nego onako, vodoravno, koliko god može tako da utone. Rastegni, razdraži sam ulaz pičke ili dupeta koji nisu ili ne u skorije vreme jebani, rastrljaj ih i razlabavi na početku gde završavaju brojni nervi pa rupe same od sebe, kao prezrele smokve, pucaju u dubinu. Pizda zabalavi kao blesava, dupe se opusti. Tebi na užitak da ga uguraš skoro bez napora onoliko koliko su duboki i, sa slatkim naporom, rastežeš dalje koliko si dugačak kurcem. Pustio sam da glavonja ispadne pa ga ponovo metnuo i tako mnogo puta uživajući dok mi se na istom kožica nateže i njegov prsten rasteže.
Uživao je i on zavaljen na leđa, sa rukama iznad glave, zagledan u plafon, odlutao ko zna gde. Kao da niže od struka i nije njegovo, kada je već njemu samom to zabranjeno, potpuno je prepustio da ja po svojoj volji petljam sa njegovim grešnim delovima. Mali i nije baš mali. Cenim da ima nekih osamnaest centimetra mlade, plodne kurčevine okružene skromnim slojem malja a koja mu, ovako polusavijenom, seže do iznad pupka. Isti je već pun presvrša pa se muški nektar sporo sliva dalje, niz udolinu trbušnjaka i grudi - potpuno glatkih, bez i jedne dlačice. Sočan mali. Upiški se kad se uzbudi, balavi iz kurca kao iz labrnje. Verovatno istrese odjednom bar dva prosek-pakovanja sperme iz tih krupnih, mladićki još uvek ćosavih jaja čak i kada nisu prepunjena, bolno natekla kao sada. Sočan iznutra i kao takav izazovan da ga cediš svuda gde možeš i do zadnje kapi. Sav softan, podatan i spolja. Tako čist ten nisam viđao ni kod najnegovanijih devojaka. Bela, neprozirna koža i tek jedva ružičaste usne, bradavice, glavić što mu je provirio iz kožice, anus. Ma… da ga ližeš, grizeš, gnječiš, razjebavaš, cediš… Sve i odjednom dok ne poludiš… a ustvari već lud za njim!
Tako sam mu, nakon što sam se dovoljno izdigao, i krnuo kurčinu - ludački! Odjednom, na cim, bez zastoja. Upala je do pola bez problema, bez većeg otpora u njegovo vlažno, jedro dupe. Upala je njemu do kraja, do zavoja. Kasnije ću da mu ispravljam crevo, da mu razvlačim utrobu sve dok ne postane taman za moj palamar. Najpre, rešio sam, da mu razbucam prostatu, da isteram spermu iz njega.
Pošto sam mu nenadano nakrkao čak pola krute patke, umesto da gura, instinktivno je stisnuo svoje neiskusno dupe. Svoju vruću, svilenkastu unutrašnjost prilepio je uz svaki jebeni delić nabijenog mu tvrdog muškog mesa. Koliko je stezao trtu toliko je moja kara, kao razdražena time, dodatno naticala. Jauknuo je od bola ili užitka, a onda, kao da se nečeg prisetio, zatvorio usta i nastavio prigušeno da stenje. Zabolelo je i mene na trenutak jer je kožura prenategnuta preskočila rub glavonje a da mi kurac nikada nije bio puniji krvlju. Zbog stega kožice, osetio sam, nabrekao je još i više. Vala, osetio je i on pa se, rastegnut, napunjen skoro do krajnjeg zadovoljstva, mahinalno izdigao ne bi li se dohvatio za kurac, nadrkao si i najzad dosegao isto.
Zgrabio sam ga za šake, spleo nam prste i, nadnevši se nad njim, tako spojene nabio ih u dušek. Na drugom kraju oslonio sam se na nožne pa, kao da radim sklekove, krenuo da ga prcam na plitko, sa pola kurca, da mu sa svakim nabadanjem derem kestenjaču. Čvrsto je i usko njegovo tek nedavno otpakovano dupe a moja kita debela, velika i još u blagom luku savijena ka stomaku pa zato osetim baš svaki put kada mu očešam, potkačim uveliko otvrdlu mužjačku G-tačku. Zabijam se u njega sve brže i brže, kovem kao singerica, jedva se suzdržavam da mu ne steram do jaja i pocepam ga ko poslednju, raspalu kurvetinu. Ne moram ništa da radim, samo da se opustim na njemu sapetom. Težina bi učinila svoje, skamenjena karina bi se natakla do balčaka. Izazov je jak toliko koliko je vruća i tesna njegova mlada guza koja guta, ma, usisava mi karu i pritom zadovoljno mljacka.
Dok ga punim sve vreme gledam ga u lice, pratim svaki trzaj na istom, neuspešno lovim pogled. Kao da mi se malopre nije drčno nagutao kurca i još posrkao svrševinu, skreće plave oke u stranu, žmuri, koluta ih od slasti, sve, samo izbegava moje. Iako naložen kao verovatno nikada u životu, bar trenutno stidi se što uživa dok ga drugi muškarac jebe. Da li više pred samim sobom ili preda mnom - mislim da ni on sam ne zna. Koji to pravi Srbin, istinski rodoljub i patriota, pravi muškarac na kraju krajeva, stenje, makar i prigušeno, od nesumnjivog zadovoljstva dok mu rasturaju bulju? Ako sebi, u glavi, i dalje uspeva da laže, svome telu više nije gospodar. A i kako bi? Mlad, u naponu snage, žedan u tim godinama seksa koliko i vode. Bistar je i sa natprosečnom samokontrolom ali zar i najblistaviji i najdisciplinovaniji umovi, makar ponekad, ne pokleknu kada od hormona zabride prepone?
Spustio sam glavu, savio vrat i, dok nastavljam da ga heftam, gledam kako mu se grudi ubrzano izdižu, trbušnjaci nekontrolisano grče. Kako iz kite nastavlja da ističe staklasta nit. Muzem ga, bre, bolje nego seljak Milku! Dupe mu se sve češće i snažnije steže sve dok se u jednom trenutku nije stegao sav, ukočio celim telom, izdigao se, snažno me ugrizao za znojav vrat. Iz kurca mu je najpre sporo prokuljala gusta, prezrela sperma i, od težine, ljusnula na stomak kao otresena. Ponovo se bacio na dušek, isprekidanim, neljudskim rovanjem davao si oduška početku olakšanja i toliko mi stisnuo kurčinu da nije bilo šanse da je maknem ni milimetar iako sam mislio da ga rovarim i dok piša svrš. Najzad otpušen, šibnuo je seme u snažnom, vezanom mlazu sve do sebi preko lica, potkačivši mi istim bradu, pa ostatak mlade, vodnjave sperme našikao si po grudima i stomaku. Cela ćelija je zamirisala na spermu i seks, na pravi jebarnik. Još dugo nakon što je istresao mučena jaja, trzao je udovima i kolutao očima kao nečastivim zaposednut. Prvi put je svršio na kurcu i to bez da pipne svoj. Naravno da će da se cima, pogubi kao poremećen, od iznenađenja, od snage i dužine orgazma.
Želja koja ga je pritiskala nedelju dana, ustvari, godinama od puberteta bila potiskivana, konačno je oslobođena ali ne i nasićena. Svršio je obilno kao konjina, kita mu je pala ali mu još nije bilo dovoljno. Buncao je kao pod drogama.
- ‘Ajde… matori… na leđa.
- A?
Nije mu bilo do priče. Pridigao se na laktove, obgrlio me nogama, pa mi cimom istih dao znak da se zavalim na leđa. Okrenuo sam se, izvalio se i, ne vadeći pendrek iz njegove prde, posadio ga sebi u krilo.
- Hajde, mali, da te vidim… da li si i koliko hrabar i sposoban da udomiš dvadeset i jedan centimetar dobrog srpskog kurca.
Opustio se celom težinom, pustio da kara lagano tone u njega, rasteže ga. Bolelo ga je sigurno jer noge su mu drhtale, oznojio se sav, zacrveneo u licu i vratu kao da prolazi kroz porođajne muke ali nije stao dok postepeno nije naseo do kraja. Grimasa agonije i užitka prošarala mu je facu, pogledao me je u oči, osmehnuo se skoro pa tijumfalno. Sav mokar od znoja i sperme koja mu se sliva niz trup ka preponama, kape rastopljena meni na stomak, odizao se najpre po malo da bi si ponovo nakrkao glavonju u utrobu. Definitivno ima nečeg dijaboličnog i autodestruktivnog u njemu - nije ovo samo razularena pohota - jer već se odiže do pola karine i nabija se na istu silovito, bespoštedno, uskoro i celom dužinom, od glavudže pa sve do jaja, sve brže i brže. Bukvalno mi drka kurac dupetom: vreo i stisnut, ne samo da mi tare kurčinu celom površinom nego i zguljuje - prevlači tesnu kožicu preko glavine. Razvaljuje si guzicu mojim kurcem divljački, bez razmišljanja, kao da nema samo jednu za ceo život. Boli ga sve manje, uživa sve više. Bolucka i mene na trenutke kad prokleta i blagoslovena kožura preskoči rub, kad mali tresne dupetom o moja jaja i, zgrabivši me za sise, krvnički mi uvrne bradavice. Kako smo se samo pronašli za jebačinu! Žestoku, grubu, pravu mušku! Balavi jaše bolje nego kauboj!
Uživanjem se prebacio skroz “od iza”, njegova mlitava kita landara, mlati me po stomaku. Osećam kako počinje da mi se kupi u trbuhu, kako ću uskoro da mu nafilujem i razjebano dupe a onda… šok!
Nadvio se nada mnom, zgrabio me za grudi, zverski nabio prste u iste, zacvilio, bacio mi ukočen i zbunjen pogled a zatim istim odlutao. Bio sam zbunjen i ja dok nisam osetio kako mu se dupe najednom steglo, video da je kita počela da mu se diže, pulsira… ali, bilo je kasno. Seme je samo iscurilo iz njega, razlilo mi se toplo po stomaku, bežalo niz bokove. Čudno… Njegova sperma mi nije bila odbojna, šta više, to što me je zalio njome jer sam ga doveo do analnog orgazma bilo je ono što me je okinulo za vrhunac. Poduhvatio sam ga za ramena, naterao mu žustro još nekoliko puta i osemenio mu utrobu.
Kada sam se najzad povratio od slasti, video sam kako mi se osmehuje, pomalo postiđeno, još uvek sedeći mi u krilu. Keve mi, došlo mi je da se odignem i poljubim ga. Zamalo da sam to i učinio.
Sredio sam se pre njega i zalegao jer već je bilo kasno. Sredio se i on pa, samo u slipericama, prišao uz moj krevet.
- Hajde, makni se prema zidu, rekao je.
- Zašto?
- Neću valjda da spavam tamo. Posteljina sva mokra i ulepljena, kazao je cimnuvši glavom ka svom ležaju.
- Ok, samo noćas.
- Naravno.
Napravio sam mu mesto i, nakon što je legao okrenuvši mi leđa, prebacio prekrivač preko njega. Onda, kao da se nešto predomislio, okrenuo se licem k meni, istim u visini mi grudi.
- Bolje ovako. Nije pametno tebi okretati leđa, objasnio je.
Zatvorski kreveti su uski, za jednu su osobu. Još su i tešnji kad zalegneš pored grdosije kakva sam ja. Morao je da se pripije uz mene, da mi nasloni glavu na prsa ako ne želi da ispadne sa dušeka. Šta sam mogao da uradim sem da prebacim ruku preko njega, obgrlim ga oko ramena, sprečim da slučajno ne drusne na pod? Njegov mek, topli dah milovao mi je grudi a ja sam u istim po prvi put osetio valjda žaljenje što uskoro konačno izlazim odavde.
7.
Probudio se pre mene, prešao u svoj krevet koji, izgleda, više nije bio ulepljen od sperme i znoja, i ponovo zaspao. Uopšte nisam osetio kada je ustao. Spavao sam neobično čvrsto i bezbrižno, kao beba u kolevci. I najmanji umor je preko noći izčilio iz tela a glava se razbistrila već par minuta nakon što sam otvorio oči. Ni traga od one jutarnje mrzovolje i tromosti u razmišljanju i pokretu, uviđam dok se pridižem i sedam.
Zamislio sam se i zabrinuo. Neće ovo, bar po mene, izaći na dobro. Previše sam se opustio… Mogao je da uradi šta god želi dok spavam kao klada. Da li me i dalje toliko mrziš, mali, kao što si rekao? Koliko daleko bi, na moju štetu, išla tvoja ruka kada bi joj se pružila prilika? Ustao sam i tiho prišao njegovom krevetu. Ležeći na boku okrenut mi leđima, sa kolenima koje je obgrlio savijena i pripijena uz grudi i sa glavom pognutom ka istim, delovao je sasvim bezopasno i nekako… ranjivo. Ma… nije on ovde zbog milosrdnih dela, prenuo sam se. Sveže septembarsko jutro brzo me je vratilo pod ćebe. Iako mu vidim maltene samo leđa, nastavljam da ga posmatram i sam ne znajući zašto. Srolao se sav u sebe ko nežna paparat od prvog mraza, izgleda tako jadno, ogoljeno… I potiljak ima isti kao Peđa… Ustao sam opet, prišunjao se na prste i šta radim postao svestan tek kada sam preko njega, samo u gaćama, prebacio pokrivač izguran uz zid. Koji sam ja debil. Kurac bi on ustajao zbog mene. Naslađivao bi se gledajući kako mrznem. I koji đavo se vraćao u svoj krevet? Mali počinje da se otvara pod toplinim, da se rasteže polako, istovremeno sa osmehom na mom licu. Ne… Neće ovo izaći na dobro.
Kako je spavao, takav je bio i po buđenju - stegnut. Ne gleda me, stidi se raspusnosti od sinoć ili me kažnjava na taj način. Nema trećeg. Ma, misli da me kažnjava! Ja sam, naprotiv, baš bio dobre volje.
- Hajde, šta si se smrkao? Danas je dan za cigare.
- Super, kazao je bez i malo oduševljenja.
- Dam ti ne jednu nego dve pakle ovoga puta.
Bio je dobar do sada pa zašto da ga ne nagradim, objasnio sam sebi “velikodušnu” nameru koja me je i samog iznenadila nakon što je odjednom skliznula sa jezika. Za lovu ne moram da brinem a za cigare mi se jebe. Za mene, pljuge su bile samo jedno od sredstava uticaja, meke moći a zarada od njih - sića. Ne i za ovdašnje mulce bez neke kinte, bez nešto mozga da njime mućnu, skapiraju kako ih ta legalna droga tera da puze i ponižavaju se. Pa, i Nenad je među njima. Iako mi je to išlo u prilog, taj zaključak mi bar trenutno nije prijao. Kako jedan tako bistar dečko da se navuče na neonacizam i duvan i da, povrh svega, završi ovde? Gde su mu bili roditelji? Da sam mu ja otac…
Pogledao me je iznenađeno a zatim spustio vid na ruku u kojoj sam držao paklice. Početno oduševljenje prelio je prezir. Prema meni, prema samom sebi zbog te zavisnosti zbog koje kleči.
- Ništa ti ne daš, sve naplatiš. Čega će, koliko će to duplo zadovoljstvo da me košta?
- Ništa.
- Kenjaš. Matori si ti lisac, opet si smislio neku podvalu. Gde je caka?
- Nema je.
- Šta bi ti još? Na šta god da si se sada nameračio, zajebao si se. Nema. Ostalo mi je još samo to što dišem.
- Nećeš još dugo ako nastaviš da uvlačiš ova govna u ta mlada pluća, majmune. Ja sam, bre, udisao život a ne otrov u tvojim godinama!
Šta mi je ovo trebalo? Opet sam u trenutku odreagovao kako sam osetio a ne onako kako uvek treba - promišljeno. I što je za još više zabrinuti se, to se dešava sve češće.
- Ako ja u tvojim budem toliko sernjao kao ti, sam ću da se ubijem, keve mi Miljane, neće me cigare ubiti. I koji kurac ti meni popuješ!? Daš paklu ili ne?
- Rekoh, dam ti dve ako…
- Tačno sam znao.
- … ih dohvatiš.
- Nisam ja balavac da se igram. Nisam ni glup. Smislio si nešto. Nema kod tebe ništa na lepe… je l’ to Marlboro stotka, jebote?
- Dve pakle. Niške, sveže.
- Ako ih dohvatim, moje su i to je to sigurno, pitao je stavši ispred mene.
- Sigurno. Nema skakanja, odgovorio sam i podigao pakle iznad glave držeći ih palcem i kažiprstom.
Mukica… propinjao se naviše što je mogao, pokušavao da mi savije ruku ali uzalud. Mali sigurno ima bar metar i osamdeset i mali jeste visinom ali samo u odnosu na mene. Ko nije? Žalim slučaj, balavi, nisam bez razloga igrao na poziciji centra. I da, bespotrebno se znojiš. Daću ti dve, dohvatio ih ili ne. Samo želim najpre malo da se poigram sa tobom. Došlo mi, eto. Stao je tek kada se vidno zamorio. Uporno derište. Što nije tako uporan za nešto dobro?
- Ne vredi, rekao je pokunjeno kao da odustaje.
Skrenuo je pogled, kao krenuo da se odmakne a onda me zgrabio za ramena i odskočio spretno i lagano kao istreniran. Nogama me je čvrsto obgrlio čak oko struka, izdužio se, pružio ruku i za malo dohvatio proklete pljuge. Instinktivno sam ga, da ne padne, levicom poduhvatio za dupe ali desnu nisam spuštao. Jednom rukom nastavio je čvrsto da me drži oko vrata, drugu je držao uz moju uspravljenu. Prsa uz prsa, licem u lice - konačno tako blizu, tako… intimno da preko volje plavi me toplina koja omamljuje i rastapa. Grudi mi se izdižu brže, sustižu ritam njegovih zadihanih. Vruć dah miluje mi usne, vabi da spustim ih na njegove. Je l’ mi se to osmehuje? Nisam siguran ali, svejedno, iskušenje je tako jako! Nosem već dodirujem njegov. I pogledom, širokim i fiksiranim, kao da me ohrabruje. Hajde, jedna obična pusa! Ništa bitno! Više se ništa ne pitam, ništa ne odlučujem, po inerciji iskrećem glavu za poljubac, pre no zatvorim oči za isti još jednom uranjam u plavetnilo njegovih koje poprimaju zelenkasti odsjaj. Do sada sam već skontao da je to nagoveštaj neke…
Odjednom i na cim se izdigao, iz moje i dalje uzdignute ali nespremne ruke istrgao cigare, pustio se i vešto kao mačor dočekao na nogama.
…lukavštine.
- Cajper, matori! Ha! Trica!
Dok sam izranjao iz opijenosti i čudio se što nisam besan jer mi se klinja još i kezi u facu, palo mi je na pamet ono što je Joca Droca, “prijatelj” Pere Mutavog, sinoć rekao. Kako se vas dvojica lavova uopšte trpite u istom kavezu? Međusobno se stalno ujedate, je l’ da? Nevažno je to grickanje na početku jer vremenom ćete ili da se združite i obožavate do srži ili nastaviti da se ujedate i mrzite do smrti. Večito nadmudrivanje i nadmetanje, to ostaje. Neizbežno je, takva vam je narav. Pitanje je samo - hoće li biti u ljubavi ili mržnji? Šta je još nalupetao, ne sećam se. Dok je nastavljao da brblja ja sam razmišljao - jebote, kako mu uspeva da se uvuče u tako uske farmerke? Iako mislim da je horoskop beskorisna zanimacija udarenih usedelica i razmazanih gejeva, nisam mogao a da se ne zamislim nad tom zanimljivom podudarnošću. Pa, Joco, ništa ne vredi ta tvoja kvazinauka. Nema vremena za zbližavanje do ljubavi ili mržnju do smrti. Ujedaćemo se ja i mali još … dana a onda - ćao. Zbogom. Kraj.
Prestao je da se smeje, uozbiljio se.
- Šta se sad mrštiš, ćale? Rekao si da su moje ako ih dohvatim. Sem skakanja nisi postavio druga ograničenja.
- Tvoje su. Okej je.
- Koji ti je kurac odjednom? Nekada mora da izgubiš. Ti to valjda znaš, Aleksandre Veliki.
- Rekoh ti, tvoje su. I zajebi me sa sarkazmom, prodrao sam se i seo na krevet.
Razdvojio je paklice verovatno nameravajući da vrati jednu, zaustio nešto da kaže ali presekao sam ga.
- Batali, balavi. Nije do cigara nego… slošalo mi se na momenat… steglo me u stomaku.
- Da kažem čuvaru da…
- Ne! Sedi i ne smaraj. Dovoljno.
Šta li bi pomislio, rekao da zna da uskoro idem? Da li bi mu bilo žao? Jes’, boleo bi ga kurac! Cigare i zaštita. I da, kurati jebač na kojeg je, srećne li slučajnosti za njega, godinama mogao samo da drka. To vidi u meni, to će mu nedostajati kad odem… neko vreme, dok se ne snađe, dok ne sedne drugom u krilo.
- Toliko jako te steže? Da ipak…, pitao je primetivši pre mene samog kako sam zabio prste u ćebe, stisnuo ga snažno kao da suvu drenovinu cedim.
- Umukni, bre, dosado! Sjaši.
Celog dana se, logično, držao na distanci, nije zapitkivao, zapričavao me kao predhodnih. Ne mogu da kažem da mi je bio smor tada. Možda, čak, naprotiv. Ta, sa moje strane nametnuta tišina mi je bila, hmm, čudna. Ipak, primetio sam da me stalno posmatra. I sada, kada se dan završio, kada smo legli, čak se okrenuo ka meni, gleda me i dalje. Kao da čeka nešto. Trudio sam se ali u njegovom pogledu nisam uspeo da pronađem ništa loše do zbunjenosti, pitanja šta je pogrešno rekao, uradio i, ruku na srce, zabrinutosti. Možda sam ga loše procenio generalno? U tom slučaju, možda sam prema njemu bio stoka. Ma, sa dvadeset i dve on je još uvek balav u duši iako se gradi odraslim i čvrstim. Sem toga, šta sam očekivao? Šta očekujem, od njega, od ove situacije, od… nas? Trajaće, kako god, dok traje i to je to. Jebi ga. Život je kučka. Neću više da ga napinjem za jebanje. Ako on inicira, bude. Ako ne, nikom ništa.
Pomerio sam se ka zidu, odigao ćebe.
- Mali, hajde… dođi.
Već sledećeg trena ležao je pripijen uz mene.
8.
Nagnut nad njim dok leži, rukama mu nežno obujimam, milujem lice, otirem suze koje na isto kapu iz mojih očiju. Sve tiše čujem poslednje reči, vik očaja koji sam, koraknuvši u javu, ostavio za sobom. Sine… sine moj!
- ‘Alo, bre! ‘Alo! Budi se, čoveče! Samo sanjaš!
Kamo sreće… mislim se dok sedam u krevetu, ostavljam ga da leži zbunjen, ukočen. Oči me još uvek peku, mame suze da cure i dalje, prelivaju preko obraza kao melem niz uboj. Stiskam kapke, brišem zaostalu vodu sa lica. Stezanje u grudima i grlu ne mogu da otrem. Sačekaću, kao i uvek, da pritisak sam od sebe popusti.
- Zašto ti je majica pocepana, pitam ga.
- Ti si mi je rastrgao!
- Ja?!
- Šta si sanjao, jebote?
- Ništa… Ne sećam se.
- Idi, bre, u kurac! Isterao si me iz pameti!
Pridigao se, iskočio iz mog kreveta hitro kao srećni plen iz klopke koja je omanula pa zaseo na svoj, ogrnuo se ćebetom. Drhti, melje kao navijen, otresa nakupljeni strah.
- Prvo si krenuo da se cimaš i prevrćeš… razbudio si me… zamalo da me izguraš na pod da se nisam zadržao za ivicu… onda si se uspravio širom otvorenih očiju… rekoh, dobro je, probudio se… već sledećeg trena grabiš me za majicu, cepaš je ko papir… ispipavaš me po stomaku i grudima… hvataš me za facu, počinješ da cviliš, plačeš, mumlaš… bled ko kreč, pogled ukočen, kao da si obuzet… Ko avet, jebote! Usrao sam se! Nikada se u životu nisam ovoliko iscimao!
- Šta sam pričao?
- Ništa… nisam razumeo. Šta si sanjao?
Jedan te isti san, mnogo puta, s vremena na vreme. Scena i okolnosti drugačije, kako to u snovima i biva ali priča ista, akteri takođe kao i prekid u određenom trenutku, u onom kada se začuju tresak i odmah zatim alarm. Tada se budim, udišem željno kao da sam uspeo da izronim iz olupine, ispipavam trup da se uverim kako oštar bol koji reže, kida sve od donjeg trbuha pa do vrata, nož koji uvrće sredinom grudi - nije fizički stvaran već proživljeni bol saosećaja, bol duše. Uvek isto. Do sada. Ovog puta nije bilo prekida.
- Ne sećam se… Jebi ga. Šta da ti kažem… Hajde. Smiri se, mali. Prošlo je.
Nije. Tek je počelo. Vrhunac suočenja sa utvarama iz prošlosti kroz koji moram da prođem da bih krenuo od pozitivne nule, stvorio šansu za nov, zdrav početak, duševni mir, normalan život. Dogodiće se kada tvoj um proceni da si dovoljno osnažio i kada se stvore okolnosti koje iniciraju i obećavaju povoljno razrešenje - rekla je Nada, tarapeutkinja koja me je vodila kroz proces psiho i socijane rehabilitacije. Dobrovoljno sam pristao na istu da bih dobio eventualno smanjenje kazne. Ušao sam u sve to neiskreno a onda vremenom shvatio da psihoterapija zaista jeste lekovita privilegija onih koji mogu da je plate i mudar izbor drugih koji je prihvate kada im se besplatno nudi. Nisam pio nikakve tablete. Samo razgovor, jednom nedeljno, 45 minuta. Brdovita je to staza. Put kojim se ređe ide. Saplitao sam se, padao, ustajao ali isplatilo se… I šta sad, Nado? Koliko želim da opet odem kod nje - kazala mi je da mogu da se javim kad god osetim potrebu za razgovorom - toliko me, sa druge strane, nešto odvraća od te namere. I koje su to povoljne okolnosti sem što izlazim za _ dana? Povrh svega još i ovaj klinac koji me totalno zbunjuje. Pre svega? Derište jedno tvrdoglavo. Oči preslikane, glava od iza do poslednje crte takođe. Isto godište i to ime, Nenad, te slučajnosti od kojih se ježim baš svaki put kada se prisetim. Šta li će biti sa njim kad ja odem, ovde i u životu uopšte?
Narednih dana sam sav potonuo. Jedem samo da mi stomak ne zavija prazan, šta trpam u usta pojma nemam. Skroz sam batalio da vežbam iako sam to radio svakog dana. Odspavam četiri-pet sati i, mada osećam da mi to nije dovoljno, ne mogu ponovo da zaspim. Nastavljam da ležim, još je mrak, čekam da svane. Odmaram sam, mali u svom krevetu. Uveče sedne na dušek, prevali listove preko ivice, osloni se rukama iza leđa. Klati noge, pravi se nezainteresovan, tu i tamo kao ovlaš pređe pogledom preko mene. Kad već legnemo okrene se k meni i zuri, kako dani idu, čini mi se sve sjajnijeg vida. Čeka da ga pozovem k sebi u postelju, znam. Da mu podmetnem ruku ili grudi umesto jastuka. Sam da pita, dođe mi kao prvo veče kada smo spavali zajedno - nema šanse, glavu dajem. I sam to želim ali ne mogu. Treba mi prostora da na momente zadrhtim sav, mračni ugao uz zid dok je svetla, cela jastučnica u mraku da na miru curim iz očiju pre i posle spavanja. Bolje je tako, objasnio sam, možda ću opet imati košmar. Primio je to kao izjavu da je napolju lepo vreme a ipak, svako veče ista priča, isti pogled koji govori: Pozovi me, nemoj da si stoka. Znaš da neću prvi. Samo reci - dođi i eto me!
Preko dana se nenametljivo vešto namešta za one sitne, spontane kontakte, da ne kažem nežnosti, na koje do sada nisam obraćao paznju, nesvesne telesne interakcije za koje tek sada uviđam da ih nije mali broj. Jebote… pa, on se skoro uvek očeša o mene u prolazu. Povremeno me pesnicom tapne po ramenu, grudima iz zajebancije čak i kada je nema. Stojimo i eto njega odmah i tik uz mene da mu duž ose ramena položim, odmorim ruku, savijem je u laktu, spustim šapu na njegovu za Ginisa tvrdu tintaru, nežno-grubo pogladim ga po glavi, začešljam mu pet-tačka-nula “frizuru” ili kako je već zove. Kao da na sebe kupi moj a na me’ ostavlja svoj miris, trag. Znak? Ni reč u vezi toga nije rekao ali, života mi, sav se nakostrešio, oči su mu momentalno navukle modru nijansu kada je Joca Droca prišao da cvili za paklu Eve-a unapred dok ne iskurva pare za istu. Tražim duks koji mi bode oči, on priđe i uz kez mi ga baci u facu. E, da… lice mi se kiseli i krivi jer samo što ne kinem a pakovanje maramica mi već leti u krilo. Sedim na krevetu dok nakon mog namešta svoj i kontam kako izostaje običaj da ga šljepnem po jedroj trti a on se crveni i pravi lud. Krenem da pišam - upitno me gleda, krene na pišanje, gleda me na isti način. Zbunio sam se na trenutak pa se prisetio. Počeo sam da ga vodim sa sobom u wc da mi, dok praznim bešiku, stojeći sa strane drži patku i protrese je nakon završim a i da i on piški. Ja bih njega obgrlio s leđa, palcem i kažiprstom mu zgulio, promeškoljio i stisnuo glavić da se rupica na istom širom otvori, da piša kao pravi muškarac, u jednom mlazu i pravo.
Čoveče… koliko ih je. Da znam da sklopim smislenu, prostoproširenu rečenicu, knjigu bih i to onu debelu mogao da napišem samo pobrajajući te - sitnice. Sada mi ni jedna od njih ne smeta ali mi ni do jedne i nije. Nije mi ni do čega.
Kako dani idu a ja i dalje siv, nezainteresovan, na distanci, on biva sve neposredniji. I svako malo zvižduće neku melodiju. Zvuči mi bolno i poletno u isto vreme. Čuo sam je već ali teorije nema da se setim. Neka svira, ne smeta mi, ne interesuje me.
Na kraju, nije mogao više da se suzdrži. Seo je pored mene zamišljenog, ćušnuo me.
- Šta je, matori? Što si pokisao?
- Nisam u elementu.
- Već peti dan?
- Jebi ga.
Nagnuo se unazad, savio, sporo promuvao glavu pod moj pazuh, odigao mi ruku tako da mu obešena preko vrata legne niz grudi. Gleda me iskosa krupnim, okruglim očima kao dete. Kakvo štene, majko mila… prgavo a mazno. Da se istopiš od slatkoće. Samo stena bi ostala hladna. Pod snopom svetlosti smeđa kosa preliva na zlatno, već tako kratka toliko gusta da se skalp ni ne nazire. Meka ko najtoplije ćebe. Kao krzno. Pravi lavić.
- Hajde, pevaj. Lakše je kad kažeš.
- Ti ćeš da mi kažeš, nisam mogao da se ne osmehnem i takav, sav nikakav.
- S kim si takav si.
- Batali, nije mi do priče.
- Nije ti samo do priče?
Izrotirao se spretno, zaseo mi na sama kolena, isplazio vršak jezika kao da samo što se ne lizne preko nosa.
- Ni do toga, dodao sam.
- Čega?
- Jebanja.
Promeškoljio se, usporeno otreo perineum o moja kolena, pokazao gde bi da ga počešam a zatim kliznuo niz butine, prilepio mi prepone uz stomak, već nadrvljen tamo gde i svako muško ne retko. Pogled mu se zamaglio, beli obrazi buknuli tako nejebanom već šesti dan. Previše dugo, naročito u njegovim godinama i nakon što je najzad okusio ono od čega se uzdržavao još od kada je počeo da luči spermu. Drugi muškarac. Uzeo me je za ruku, podvukao si je pod majicu i duks, gladi se, preko moje šake ćapa se za sisu. Mlada, otvrdla bradavica golica me, utiskuje mi se u dlan. Koža mu nije topla već vruća. U normalnim okolnostim ovo je neophodno redovno jebati jer mali sebi stvarno nabije temperaturu kada se uspali ko blesav. Na dodir podatan, na osećaj sočan i vreo i, s obzirom na to gde smo, miriše nepojmljivo čisto. Raskomadao bih ga, rasčerečio ko najslađu piletinu da je druga situacija. Trenutno sam u tako dubokom neraspoloženju da mi nije ni do prcanja.
- A meni jeste. Baš.
- Izdrkaj. Slobodno. Ako te pali da te gledam dok mlatiš kurac, možeš i ovde.
- Mogu da drkam?!
- Možeš.
- Otkud to odjednom?
- Eto.
Zamislio se, kapci su mu se suzili, safir oke na tren blesnule kao smaragd pre nego me je obuhvatio oko torza, unakrsno, ortački po prvi put istinski zagrlio. Snažno, prisno. Možda je njemu, Nenadu zaista stalo do Aleksandra, kao čoveku do čoveka, kao… Nije prošlo dugo pre no je u njemu nadvladao mužjak. Lenjo me je olizao po vratu, ćapio nežno za isti. Da je muška kurva bio bi premijum kategorija, jeb'o mu pas mater šiptarsku. Tiho reži, umilo prede dok mi u uvo sipa pitanje:
- Zašto da drkam kad si ti ovde?
- Rekoh ti. Nije mi do toga. Ne diže mi se.
- Ne diže ti se više na mene?
- Ne diže mi se ovih dana uopšte.
- Sereš, rekao je i ustao. - Sereš, ćale, samo tako.
- Zajebi me, mali. Stvarno mi…
- Zajebi ti mene da zajebavaš!
- Šta te diram, šta napinjem? Ti mene salećeš i zaskačeš.
Prekinuo je da kruži po ćeliji, stao ispred mene, prodrao se.
- U tome i jeste fora, lisico matora!
- Ne kapiram.
Rekao sam to ravno i kao za sebe. Spolja, moja izjava možda izgleda kao neiskrena čak i cinična ali, ustvari, samo je tupi huk bezvoljnosti koja me utapa, obeživljuje. Nije mi do rasprave. Nije mi, bre, ni do čega. Želim samo tišinu i mir. Oslonio sam laktove na kolena, utonuo lice u dlanove.
- Ti stvarno jesi Aca Zver, Boga mi. Spolja, na izgled i još više… ma… potpuno, iznutra. Zver, đavo… to su sinonimi… prvo uzme telo pa preko njega iskvari, posedne i duu… ušu.
Kod poslednje reči lecnuo je, povukao me da na njega uspravim pogled, vidim kako mu se donja pući, obe usne krive nadole, nosnice drhte, oči pune suzama koje samo što ne prokapu.
- Šta bulazniš, mali? Kakvo telo, duša, đavo, pičke materine… Je l’ ti dobro?
Nehotice sam ga zagrebao po upaljenoj rani i sav nakupljeni gnoj, jed u njemu krenuo je da kulja van.
Nagnut nad njim dok leži, rukama mu nežno obujimam, milujem lice, otirem suze koje na isto kapu iz mojih očiju. Sve tiše čujem poslednje reči, vik očaja koji sam, koraknuvši u javu, ostavio za sobom. Sine… sine moj!
- ‘Alo, bre! ‘Alo! Budi se, čoveče! Samo sanjaš!
Kamo sreće… mislim se dok sedam u krevetu, ostavljam ga da leži zbunjen, ukočen. Oči me još uvek peku, mame suze da cure i dalje, prelivaju preko obraza kao melem niz uboj. Stiskam kapke, brišem zaostalu vodu sa lica. Stezanje u grudima i grlu ne mogu da otrem. Sačekaću, kao i uvek, da pritisak sam od sebe popusti.
- Zašto ti je majica pocepana, pitam ga.
- Ti si mi je rastrgao!
- Ja?!
- Šta si sanjao, jebote?
- Ništa… Ne sećam se.
- Idi, bre, u kurac! Isterao si me iz pameti!
Pridigao se, iskočio iz mog kreveta hitro kao srećni plen iz klopke koja je omanula pa zaseo na svoj, ogrnuo se ćebetom. Drhti, melje kao navijen, otresa nakupljeni strah.
- Prvo si krenuo da se cimaš i prevrćeš… razbudio si me… zamalo da me izguraš na pod da se nisam zadržao za ivicu… onda si se uspravio širom otvorenih očiju… rekoh, dobro je, probudio se… već sledećeg trena grabiš me za majicu, cepaš je ko papir… ispipavaš me po stomaku i grudima… hvataš me za facu, počinješ da cviliš, plačeš, mumlaš… bled ko kreč, pogled ukočen, kao da si obuzet… Ko avet, jebote! Usrao sam se! Nikada se u životu nisam ovoliko iscimao!
- Šta sam pričao?
- Ništa… nisam razumeo. Šta si sanjao?
Jedan te isti san, mnogo puta, s vremena na vreme. Scena i okolnosti drugačije, kako to u snovima i biva ali priča ista, akteri takođe kao i prekid u određenom trenutku, u onom kada se začuju tresak i odmah zatim alarm. Tada se budim, udišem željno kao da sam uspeo da izronim iz olupine, ispipavam trup da se uverim kako oštar bol koji reže, kida sve od donjeg trbuha pa do vrata, nož koji uvrće sredinom grudi - nije fizički stvaran već proživljeni bol saosećaja, bol duše. Uvek isto. Do sada. Ovog puta nije bilo prekida.
- Ne sećam se… Jebi ga. Šta da ti kažem… Hajde. Smiri se, mali. Prošlo je.
Nije. Tek je počelo. Vrhunac suočenja sa utvarama iz prošlosti kroz koji moram da prođem da bih krenuo od pozitivne nule, stvorio šansu za nov, zdrav početak, duševni mir, normalan život. Dogodiće se kada tvoj um proceni da si dovoljno osnažio i kada se stvore okolnosti koje iniciraju i obećavaju povoljno razrešenje - rekla je Nada, tarapeutkinja koja me je vodila kroz proces psiho i socijane rehabilitacije. Dobrovoljno sam pristao na istu da bih dobio eventualno smanjenje kazne. Ušao sam u sve to neiskreno a onda vremenom shvatio da psihoterapija zaista jeste lekovita privilegija onih koji mogu da je plate i mudar izbor drugih koji je prihvate kada im se besplatno nudi. Nisam pio nikakve tablete. Samo razgovor, jednom nedeljno, 45 minuta. Brdovita je to staza. Put kojim se ređe ide. Saplitao sam se, padao, ustajao ali isplatilo se… I šta sad, Nado? Koliko želim da opet odem kod nje - kazala mi je da mogu da se javim kad god osetim potrebu za razgovorom - toliko me, sa druge strane, nešto odvraća od te namere. I koje su to povoljne okolnosti sem što izlazim za _ dana? Povrh svega još i ovaj klinac koji me totalno zbunjuje. Pre svega? Derište jedno tvrdoglavo. Oči preslikane, glava od iza do poslednje crte takođe. Isto godište i to ime, Nenad, te slučajnosti od kojih se ježim baš svaki put kada se prisetim. Šta li će biti sa njim kad ja odem, ovde i u životu uopšte?
Narednih dana sam sav potonuo. Jedem samo da mi stomak ne zavija prazan, šta trpam u usta pojma nemam. Skroz sam batalio da vežbam iako sam to radio svakog dana. Odspavam četiri-pet sati i, mada osećam da mi to nije dovoljno, ne mogu ponovo da zaspim. Nastavljam da ležim, još je mrak, čekam da svane. Odmaram sam, mali u svom krevetu. Uveče sedne na dušek, prevali listove preko ivice, osloni se rukama iza leđa. Klati noge, pravi se nezainteresovan, tu i tamo kao ovlaš pređe pogledom preko mene. Kad već legnemo okrene se k meni i zuri, kako dani idu, čini mi se sve sjajnijeg vida. Čeka da ga pozovem k sebi u postelju, znam. Da mu podmetnem ruku ili grudi umesto jastuka. Sam da pita, dođe mi kao prvo veče kada smo spavali zajedno - nema šanse, glavu dajem. I sam to želim ali ne mogu. Treba mi prostora da na momente zadrhtim sav, mračni ugao uz zid dok je svetla, cela jastučnica u mraku da na miru curim iz očiju pre i posle spavanja. Bolje je tako, objasnio sam, možda ću opet imati košmar. Primio je to kao izjavu da je napolju lepo vreme a ipak, svako veče ista priča, isti pogled koji govori: Pozovi me, nemoj da si stoka. Znaš da neću prvi. Samo reci - dođi i eto me!
Preko dana se nenametljivo vešto namešta za one sitne, spontane kontakte, da ne kažem nežnosti, na koje do sada nisam obraćao paznju, nesvesne telesne interakcije za koje tek sada uviđam da ih nije mali broj. Jebote… pa, on se skoro uvek očeša o mene u prolazu. Povremeno me pesnicom tapne po ramenu, grudima iz zajebancije čak i kada je nema. Stojimo i eto njega odmah i tik uz mene da mu duž ose ramena položim, odmorim ruku, savijem je u laktu, spustim šapu na njegovu za Ginisa tvrdu tintaru, nežno-grubo pogladim ga po glavi, začešljam mu pet-tačka-nula “frizuru” ili kako je već zove. Kao da na sebe kupi moj a na me’ ostavlja svoj miris, trag. Znak? Ni reč u vezi toga nije rekao ali, života mi, sav se nakostrešio, oči su mu momentalno navukle modru nijansu kada je Joca Droca prišao da cvili za paklu Eve-a unapred dok ne iskurva pare za istu. Tražim duks koji mi bode oči, on priđe i uz kez mi ga baci u facu. E, da… lice mi se kiseli i krivi jer samo što ne kinem a pakovanje maramica mi već leti u krilo. Sedim na krevetu dok nakon mog namešta svoj i kontam kako izostaje običaj da ga šljepnem po jedroj trti a on se crveni i pravi lud. Krenem da pišam - upitno me gleda, krene na pišanje, gleda me na isti način. Zbunio sam se na trenutak pa se prisetio. Počeo sam da ga vodim sa sobom u wc da mi, dok praznim bešiku, stojeći sa strane drži patku i protrese je nakon završim a i da i on piški. Ja bih njega obgrlio s leđa, palcem i kažiprstom mu zgulio, promeškoljio i stisnuo glavić da se rupica na istom širom otvori, da piša kao pravi muškarac, u jednom mlazu i pravo.
Čoveče… koliko ih je. Da znam da sklopim smislenu, prostoproširenu rečenicu, knjigu bih i to onu debelu mogao da napišem samo pobrajajući te - sitnice. Sada mi ni jedna od njih ne smeta ali mi ni do jedne i nije. Nije mi ni do čega.
Kako dani idu a ja i dalje siv, nezainteresovan, na distanci, on biva sve neposredniji. I svako malo zvižduće neku melodiju. Zvuči mi bolno i poletno u isto vreme. Čuo sam je već ali teorije nema da se setim. Neka svira, ne smeta mi, ne interesuje me.
Na kraju, nije mogao više da se suzdrži. Seo je pored mene zamišljenog, ćušnuo me.
- Šta je, matori? Što si pokisao?
- Nisam u elementu.
- Već peti dan?
- Jebi ga.
Nagnuo se unazad, savio, sporo promuvao glavu pod moj pazuh, odigao mi ruku tako da mu obešena preko vrata legne niz grudi. Gleda me iskosa krupnim, okruglim očima kao dete. Kakvo štene, majko mila… prgavo a mazno. Da se istopiš od slatkoće. Samo stena bi ostala hladna. Pod snopom svetlosti smeđa kosa preliva na zlatno, već tako kratka toliko gusta da se skalp ni ne nazire. Meka ko najtoplije ćebe. Kao krzno. Pravi lavić.
- Hajde, pevaj. Lakše je kad kažeš.
- Ti ćeš da mi kažeš, nisam mogao da se ne osmehnem i takav, sav nikakav.
- S kim si takav si.
- Batali, nije mi do priče.
- Nije ti samo do priče?
Izrotirao se spretno, zaseo mi na sama kolena, isplazio vršak jezika kao da samo što se ne lizne preko nosa.
- Ni do toga, dodao sam.
- Čega?
- Jebanja.
Promeškoljio se, usporeno otreo perineum o moja kolena, pokazao gde bi da ga počešam a zatim kliznuo niz butine, prilepio mi prepone uz stomak, već nadrvljen tamo gde i svako muško ne retko. Pogled mu se zamaglio, beli obrazi buknuli tako nejebanom već šesti dan. Previše dugo, naročito u njegovim godinama i nakon što je najzad okusio ono od čega se uzdržavao još od kada je počeo da luči spermu. Drugi muškarac. Uzeo me je za ruku, podvukao si je pod majicu i duks, gladi se, preko moje šake ćapa se za sisu. Mlada, otvrdla bradavica golica me, utiskuje mi se u dlan. Koža mu nije topla već vruća. U normalnim okolnostim ovo je neophodno redovno jebati jer mali sebi stvarno nabije temperaturu kada se uspali ko blesav. Na dodir podatan, na osećaj sočan i vreo i, s obzirom na to gde smo, miriše nepojmljivo čisto. Raskomadao bih ga, rasčerečio ko najslađu piletinu da je druga situacija. Trenutno sam u tako dubokom neraspoloženju da mi nije ni do prcanja.
- A meni jeste. Baš.
- Izdrkaj. Slobodno. Ako te pali da te gledam dok mlatiš kurac, možeš i ovde.
- Mogu da drkam?!
- Možeš.
- Otkud to odjednom?
- Eto.
Zamislio se, kapci su mu se suzili, safir oke na tren blesnule kao smaragd pre nego me je obuhvatio oko torza, unakrsno, ortački po prvi put istinski zagrlio. Snažno, prisno. Možda je njemu, Nenadu zaista stalo do Aleksandra, kao čoveku do čoveka, kao… Nije prošlo dugo pre no je u njemu nadvladao mužjak. Lenjo me je olizao po vratu, ćapio nežno za isti. Da je muška kurva bio bi premijum kategorija, jeb'o mu pas mater šiptarsku. Tiho reži, umilo prede dok mi u uvo sipa pitanje:
- Zašto da drkam kad si ti ovde?
- Rekoh ti. Nije mi do toga. Ne diže mi se.
- Ne diže ti se više na mene?
- Ne diže mi se ovih dana uopšte.
- Sereš, rekao je i ustao. - Sereš, ćale, samo tako.
- Zajebi me, mali. Stvarno mi…
- Zajebi ti mene da zajebavaš!
- Šta te diram, šta napinjem? Ti mene salećeš i zaskačeš.
Prekinuo je da kruži po ćeliji, stao ispred mene, prodrao se.
- U tome i jeste fora, lisico matora!
- Ne kapiram.
Rekao sam to ravno i kao za sebe. Spolja, moja izjava možda izgleda kao neiskrena čak i cinična ali, ustvari, samo je tupi huk bezvoljnosti koja me utapa, obeživljuje. Nije mi do rasprave. Nije mi, bre, ni do čega. Želim samo tišinu i mir. Oslonio sam laktove na kolena, utonuo lice u dlanove.
- Ti stvarno jesi Aca Zver, Boga mi. Spolja, na izgled i još više… ma… potpuno, iznutra. Zver, đavo… to su sinonimi… prvo uzme telo pa preko njega iskvari, posedne i duu… ušu.
Kod poslednje reči lecnuo je, povukao me da na njega uspravim pogled, vidim kako mu se donja pući, obe usne krive nadole, nosnice drhte, oči pune suzama koje samo što ne prokapu.
- Šta bulazniš, mali? Kakvo telo, duša, đavo, pičke materine… Je l’ ti dobro?
Nehotice sam ga zagrebao po upaljenoj rani i sav nakupljeni gnoj, jed u njemu krenuo je da kulja van.
9.
Bio je bar toliko pribran i pametan da pljune mi pred a ne na stopala ili, ne dao mu Bog, u lice. Ustao sam polako, trom od manjka sna i raspoloženja. Šakama sam mu obujmio glavu, položio palčeve na čelo, onde gde plamti um, da ga i na taj način dozovem k pameti te istim lagano klizio duž profila, preko nosa, usana, brade sve do Adamove izbočine, nesumnjivog znaka muškog po rođenju pola. Poput tela i duha, glas mi je bio lenj i tih kao vetrić u toplo, kasno popodne. Nisam imao nameru da ga strašim tim spojem usporenih pokreta i ravnog tona koji budi podozrenje, piri bojazan da, po pravilu, nakon zatišja sledi naročito burna reakcija, luda oluja sled pospanog letnjeg dana. A ipak, na dlanovima osetio sam kako žustro mu na vratu odskače žila kucavica, kako sav treperi od nakupljenog besa i od straha u očekivanju kazne za izazov koji mi je prosuo pred noge. Nastavlja, ukočen telom i pogledom, da gleda pravo, sada u moje grudi. Odozgo, uprkos gustim trepavicama, vidim kako mu se oči cakle, suze oklevaju da najzad preliju, nežne nosnice poigravaju zajedno sa usnama izvijenim u pali polumesec.
- Oprezno, mali… Zaputio si se stazom duž samog ponora. Budući vešt, mnogo puta izbegao si pad ali na samoj ivici dosad se nisi toliko zaklatio. To što te jebem JE privilegija, takva da može biti i oduzeta a sa njom i sve što podrazumeva. Od najbednijeg, cigara pa do onog do čega ti je, priznavao si ti ili ne, najviše stalo. Moja pička jesi, da ti je sve dozvoljeno - nije. I za daleko manje uvrede slao sam ljude na ortopediju. Kažu da moji uputi specijalisti jako bole. Hoćeš da proveriš!?
Dreknuo sam na kraju. Bio je to jedini i, osetio sam to sa sigurnošću, odista dovoljan odušak ljutnji. Besa mlečnobelih očiju nije bilo.
Nenadova jabučica pod palčevima mi poskočila je na moj vik. Sa visine nisam mogao da je vidim ali zato jesam primetio kako je mali pišnuo u gaće i kako mu se kvrga u istim naglo napela pa stidljivo povukla. Srpski: zagolicalo ga je u preponama toliko da je pustio piš, kita mu poskočila pa smlitavila. Izgleda, kada sam ja u pitanju, da ga telo uopšte ne sluša nego vodi neku svoju, nezavisnu politiku. Kao kod onog lika, pojma nemam - valjda iz neke knjige, koji spontano svršava kad gubi na kocki. Malog to sigurno užasno nervira, čini na se’ ljutim, kao što bi i svakog ko je i odveć ponosan i sa tolikim stepenom samokontrole. Besnim i na mene, takođe, jer ga od dana broj jedan u istoj sabotiram. Ne radim to iz obesti, samo da bih ga, eto, saplitao već zato što stvarno uživam u telesnoj blizini sa njim. Niko mi nije izvukao toliko od putenih sokova, ni na koga mi se patka nije toliko drvila kao na ovog tvrdoglavog lepotana, jebem li mu i seme i pleme kosovarsko. Čak ni na Anu, priznao sam si. Niko, sa druge strane, na mene nije toliko i na taj način trzao kao ovaj balavac. Bilo je dana kada sam mogao da prčim sve što poželim, tresle su se od radosti već na samu najavu da ću da ih razvalim, svršavale mi ludački na kurcu više od sreće no od zadovoljstva i - to bi bilo to. Sledeća ili, povremeno, sledeći. Niko si nije nabijao temperaturu, preznojavao se, drhtao, sa takvim guštvom lizao mi kožu i znoj, gutao me i gutao mi i očima i rupama. Mali mi se, bre, nabijao u vrat i pazuh onih noći kada smo spavali zajedno da snifa MOJ miris! Šta dalje da pričam? Trudio se da izgleda spontano, kao, baš mu se tu našla faca, ali provalio sam ga. Još od kada sam smešten ovde, dobro sam podmazao da mogu da se tuširam svako veče ali dezodorans nisam koristio. Nisam se ni napolju zasipao hemikalijama sem kad je red, kad idem među ljude. Nisam prljav, svaki dan se kupam. Parfemi su ok ali ja od svih najviše volim svoj prirodni, muški miris. Zbog balavog sam promenio rutinu pa sam se umesto pred spavanje tuširao ujutru da može da me njuška kada mu se to već sviđa, voza ga. Njušio bi i lapao on mene, kao pravo kuče upijao nosem, kupao jezikom od poda do plafona kada ga stid i ponos ne bi zadržavali u tome. Kada bi se potpuno prepustio, sebi konačno otvoreno priznao da je pasivni peder.
- Čuješ li šta te pitam, pederčino šiptarska, pičko katolička!?
Sebe, pitao sam koje ga je omalovažavanje najviše zapeklo, ono na polnoj, seksualnoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi? Koje će ga okinuti da najzad pukne? Polako, miševi, nisam baš toliko đubre. Mali treba da mi bude zahvalan na tome što ga školujem. Ko kapira, kreker za njega. Ko ne, moje saučešće.
Do tada sav crven u licu od sabite jarosti, u trenu je pobledeo kao smrt pa su pune usne - iz polukruga saževši se tek u crtu, poput posekline - izgledale još modrije, oči što plutaju u suzama koje je odigao ka mojim još plavlje. Tirkizne… šta li je smislio sadaaa…aaa…aaa…
Kolenom me je krvnički opalio po familiji pa ni malo nežnije gurnuo na krevet iza. Pao sam na bok te izvrnuo se na leđa instinktivno savivši kolena i uhvativši se za prepone da zaštitim već ulupana jaja od novih milovanja. Seo je na ivicu dušeka, oslonio podlakticama na moje grudi i ruke što su sezale da pokupe žumanca, nadneo se licem nad mojim od bola skroz izobličenim. Dok sam u agoniji brojao sazvežđa, on je zasiktao, nezainteresovan čujem li ga uopšte ili ne, svoju dugo pisanu ispovest a moju optužnicu.
- Ja sam, bre, Srbin… pravoslavac… rodoljub i patriota i… i nemoguće je… ne mogu da budem… nema šanse… nisam…
Isprekidani uzdah napeo mu je koš grudi, tvorio mesta za svu bol koja se u njih survavala. Glava mu je zadrhtala, mišići ruku i vrata onemoćali, svoje čelo položio je na moje. Čuo sam kada je bez glasa, tek dahom zajecao, osetio kada je najzad zaplakao. Najkrupnijim suzama sada je on umivao mene, lice onog kojeg do srži mrzi i do iste obožava, jedinog, pa kakvog god, čoveka tu da svedoči pasiji rastrgnutog mu bića, njegovog demona i sveca, kušatelja i saklonika, uništitelja i spasioca istovremeno i naizmenično. Poslednju reč pustio je kao da se sa dušom pozdravlja.
…peder.
U toliko “ne” umotano priznanje ipak mu je donelo bar trenutni smiraj. Proći će mali kroz još mnogo kriza bolne samospoznaje i, ako bude pametan, prihvatanja. Staložio se polako, odigao, nastavio da sedi, da posmatra vlažnim očima tužioca moje još uvek zgrčeno, grešno lice.
- Još bole muda, je li, ćale? A? Opušteno. Znaš već, sigurno nije prvi put da ti neko razdvoji blizance, boli neko vreme pa prođe. To što sam ti umutio jaja je NIŠTA spram onog šta si ti meni uradio. I mene je bolelo, veruj, boli i tek će... ko zna koliko! Znam da možeš da me pošalješ kod svetog Pere zbog ovoga sad ili, kada ti se ćefne, uostalom. Dva puta si zamalo to učinio, sećaš se? Pitaj Boga šta te je zaustavilo. Pitaj ga i kako nisam skrenuo nakon ta dva puta dok sam mislio - plači, majko, odo’ ja mlad. Više me nije briga. Uzeo si mi telo, uprljao, iskvario, istrgao iz moje da staviš ga pod svoju vlast. Tebe više sluša nego mene. Eee… gade matori… već prvo veče si me silovao. Iskoristio si što sam gušter pa me kinje i moj jedini porok, tebi gadost meni jedinu radost ovde u kavezu da me navabiš na još veće zlo. Da bi osigurao uspeh, postigao da postanem tvoja… hmm, kako si beše rekao… istinski nezasita kuja uvek gladna kurca, zabranio si mi da drkam i, još podlije, dražio a držao bez svršavanja sve dok ni najveći čistunac ne bi odlepio od zagorelosti i pustio se po principu “daj šta daš”. Malopre te bukvalno molim da me jebeš. 'Eeeej… ubij se, M Nenade! Potpuno si me navukao na pederluk, mamu ti jebem bolesnu! Šta me streljaš pogledom, koj’ kurac?! Rekoh ti, ubij me ako hoćeš, više mi nije važno. Uzeo si mi telo pa poseo i dušu jer, jebote, počinjem da hvatam sebe kako razmišljam - slušaj sad ovo - o nama! Bez tela, bez duše šta mi znači i ovo jedino što mi je ostalo? Je l’ to jebeni život kad sem njega ništa drugo nemaš? I to što sam rekao nije najgore. Još manje je važno vređanje, dranje, pljuvanje, šamaranje. Prošao sam sito i rešeto, otupeo na te za mene sitne grubosti. Na kraju, s obzirom gde smo to je podnošljivo, malo zlo kad znaš šta sve ovde može da te snađe. Najgore od svega, so-to-no vatikanska - zarežao je ponovo se na tren nadnevši nada mnom - je to što si me ubacio da mislim kako možda ja zaista jesam jedan od njih, od onih koje najviše prezirem, mrzim iz dna duše više nego Šiptare, ustaše i Ciganšture zajedno. Od onih zbog kojih jesam ovde pošto sam ih mlatio do krvi i nesvesti. Da mislim da možda jesam peder ustvari. Još i da ramišljam o tebi, da lepim se za tebe. A kada si i to postigao… šutiraš me od sebe ko tuđe kuče! Bože… koliko ja tebe mrzim!
Malom je definitivno stalo do mene. Ne bi mu se, do tada smirenom dok recituje mi optužnicu, oči ponovo napunile suzama kod poslednjih rečenica - već samih po sebi značajnih više nego svo ovo moje teoretisanje koje ste imali nesreću da čitate. Da je gejčina, skontao sam skoro pa u startu. Samo mi je potvrdio ono što sam mislio i u praksi se uverio. Da je vremena… Da je vremena - šta?! Koju mater fantaziraš, Aleksandre? Nek’ je lep ko Apolon, nek’ je bistar, ponosan, odvažan toliko i tako i to još u tim godinama da mu se - 'ajde, priznaj si - diviš, da zna kako treba sa tobom kao baš niko pre… 'Alo, čoveče! On je muško! Ne možeš da ga ženiš. I koga to, kada to poželiš nekog da - forma je nevažna, bitno je značenje - oženiš, omužiš? Trebalo je sebe a ne njega da pitaš: je l’ ti dobro?
Treba ovo saseći dok još ima vremena. Boleće pa će zarasti. Šta je alternativa? Nema je. Našao si gde, u koga i, najgore, kada da se…
- Šta da ti kažem, mali? Ima i istine u tome što si napričao no to je isključivo tvoje gledište i, bar zato, nije baš sve tako. Šta više, neke stvari su totalno pogrešne ali sa tobom nema svrhe ubeđivati se. Na kraju, opušteno. Istrpećeš me još _ dana a onda - ćao.
- Ne kapiram.
- Idem.
- Gde… ideš?
- Idem odavde. Odrobijao sam svoje.
Ustao je lagano, odšetao do i seo na svoj krevet. Bled kao krpa. Ovo mora da ga je konačno dotuklo. Sve predhodno izrečeno, ma koliko krupno, odstupilo je u drugi plan. Jebi ga. Živote, kurvo. Nije ni meni baš svejedno, da budem iskren.
- Lepo… Blago tebi… Idem sad da ispušim jednu da…
- Batali to govno, sedi tu da porazgovaramo.
Jedna svetla misao, još uvek neoformljena, nejasna, blesnula je u daljini, na horizontu mog tmurnog raspoloženja danas, predhodnih dana.
- Nema šta više da se priča. Daj mi cigare.
- Nemoj da si toliko tvrdoglav. Sedi tu da razgovaramo. I čekaj… kad’ si pre ispušio dve pakle, jebote?!
- Nemoj da si toliko smor. Napolju sam pušio paklu dnevno.
- Pa, kad si majmun!
- Boli tebe kurac za bilo kog osim za sebe. Ne foliraj. Plivaš u parama a štekaš se za paklu, stipso!
- Jebale te cigare!
- Daš paklu bez da kenjaš, matori? Da ili ne?
Izvukao sam boks, pocepao ga da uzmem jednu ali nervozan rastrgao sam ga nevešto pa su mi sve paklice popadale iz šaka.
- Evo ti! Na! Napuši se! - dreknuo sam nakon što sam uzeo drugi pa mu ga ceo tutnuo u ruke.
- Sve ih izduvaj, idiote! Otruj se ako 'oćeš! Zabole me! - doviknuo sam mu.
I jeste.
Bio je bar toliko pribran i pametan da pljune mi pred a ne na stopala ili, ne dao mu Bog, u lice. Ustao sam polako, trom od manjka sna i raspoloženja. Šakama sam mu obujmio glavu, položio palčeve na čelo, onde gde plamti um, da ga i na taj način dozovem k pameti te istim lagano klizio duž profila, preko nosa, usana, brade sve do Adamove izbočine, nesumnjivog znaka muškog po rođenju pola. Poput tela i duha, glas mi je bio lenj i tih kao vetrić u toplo, kasno popodne. Nisam imao nameru da ga strašim tim spojem usporenih pokreta i ravnog tona koji budi podozrenje, piri bojazan da, po pravilu, nakon zatišja sledi naročito burna reakcija, luda oluja sled pospanog letnjeg dana. A ipak, na dlanovima osetio sam kako žustro mu na vratu odskače žila kucavica, kako sav treperi od nakupljenog besa i od straha u očekivanju kazne za izazov koji mi je prosuo pred noge. Nastavlja, ukočen telom i pogledom, da gleda pravo, sada u moje grudi. Odozgo, uprkos gustim trepavicama, vidim kako mu se oči cakle, suze oklevaju da najzad preliju, nežne nosnice poigravaju zajedno sa usnama izvijenim u pali polumesec.
- Oprezno, mali… Zaputio si se stazom duž samog ponora. Budući vešt, mnogo puta izbegao si pad ali na samoj ivici dosad se nisi toliko zaklatio. To što te jebem JE privilegija, takva da može biti i oduzeta a sa njom i sve što podrazumeva. Od najbednijeg, cigara pa do onog do čega ti je, priznavao si ti ili ne, najviše stalo. Moja pička jesi, da ti je sve dozvoljeno - nije. I za daleko manje uvrede slao sam ljude na ortopediju. Kažu da moji uputi specijalisti jako bole. Hoćeš da proveriš!?
Dreknuo sam na kraju. Bio je to jedini i, osetio sam to sa sigurnošću, odista dovoljan odušak ljutnji. Besa mlečnobelih očiju nije bilo.
Nenadova jabučica pod palčevima mi poskočila je na moj vik. Sa visine nisam mogao da je vidim ali zato jesam primetio kako je mali pišnuo u gaće i kako mu se kvrga u istim naglo napela pa stidljivo povukla. Srpski: zagolicalo ga je u preponama toliko da je pustio piš, kita mu poskočila pa smlitavila. Izgleda, kada sam ja u pitanju, da ga telo uopšte ne sluša nego vodi neku svoju, nezavisnu politiku. Kao kod onog lika, pojma nemam - valjda iz neke knjige, koji spontano svršava kad gubi na kocki. Malog to sigurno užasno nervira, čini na se’ ljutim, kao što bi i svakog ko je i odveć ponosan i sa tolikim stepenom samokontrole. Besnim i na mene, takođe, jer ga od dana broj jedan u istoj sabotiram. Ne radim to iz obesti, samo da bih ga, eto, saplitao već zato što stvarno uživam u telesnoj blizini sa njim. Niko mi nije izvukao toliko od putenih sokova, ni na koga mi se patka nije toliko drvila kao na ovog tvrdoglavog lepotana, jebem li mu i seme i pleme kosovarsko. Čak ni na Anu, priznao sam si. Niko, sa druge strane, na mene nije toliko i na taj način trzao kao ovaj balavac. Bilo je dana kada sam mogao da prčim sve što poželim, tresle su se od radosti već na samu najavu da ću da ih razvalim, svršavale mi ludački na kurcu više od sreće no od zadovoljstva i - to bi bilo to. Sledeća ili, povremeno, sledeći. Niko si nije nabijao temperaturu, preznojavao se, drhtao, sa takvim guštvom lizao mi kožu i znoj, gutao me i gutao mi i očima i rupama. Mali mi se, bre, nabijao u vrat i pazuh onih noći kada smo spavali zajedno da snifa MOJ miris! Šta dalje da pričam? Trudio se da izgleda spontano, kao, baš mu se tu našla faca, ali provalio sam ga. Još od kada sam smešten ovde, dobro sam podmazao da mogu da se tuširam svako veče ali dezodorans nisam koristio. Nisam se ni napolju zasipao hemikalijama sem kad je red, kad idem među ljude. Nisam prljav, svaki dan se kupam. Parfemi su ok ali ja od svih najviše volim svoj prirodni, muški miris. Zbog balavog sam promenio rutinu pa sam se umesto pred spavanje tuširao ujutru da može da me njuška kada mu se to već sviđa, voza ga. Njušio bi i lapao on mene, kao pravo kuče upijao nosem, kupao jezikom od poda do plafona kada ga stid i ponos ne bi zadržavali u tome. Kada bi se potpuno prepustio, sebi konačno otvoreno priznao da je pasivni peder.
- Čuješ li šta te pitam, pederčino šiptarska, pičko katolička!?
Sebe, pitao sam koje ga je omalovažavanje najviše zapeklo, ono na polnoj, seksualnoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi? Koje će ga okinuti da najzad pukne? Polako, miševi, nisam baš toliko đubre. Mali treba da mi bude zahvalan na tome što ga školujem. Ko kapira, kreker za njega. Ko ne, moje saučešće.
Do tada sav crven u licu od sabite jarosti, u trenu je pobledeo kao smrt pa su pune usne - iz polukruga saževši se tek u crtu, poput posekline - izgledale još modrije, oči što plutaju u suzama koje je odigao ka mojim još plavlje. Tirkizne… šta li je smislio sadaaa…aaa…aaa…
Kolenom me je krvnički opalio po familiji pa ni malo nežnije gurnuo na krevet iza. Pao sam na bok te izvrnuo se na leđa instinktivno savivši kolena i uhvativši se za prepone da zaštitim već ulupana jaja od novih milovanja. Seo je na ivicu dušeka, oslonio podlakticama na moje grudi i ruke što su sezale da pokupe žumanca, nadneo se licem nad mojim od bola skroz izobličenim. Dok sam u agoniji brojao sazvežđa, on je zasiktao, nezainteresovan čujem li ga uopšte ili ne, svoju dugo pisanu ispovest a moju optužnicu.
- Ja sam, bre, Srbin… pravoslavac… rodoljub i patriota i… i nemoguće je… ne mogu da budem… nema šanse… nisam…
Isprekidani uzdah napeo mu je koš grudi, tvorio mesta za svu bol koja se u njih survavala. Glava mu je zadrhtala, mišići ruku i vrata onemoćali, svoje čelo položio je na moje. Čuo sam kada je bez glasa, tek dahom zajecao, osetio kada je najzad zaplakao. Najkrupnijim suzama sada je on umivao mene, lice onog kojeg do srži mrzi i do iste obožava, jedinog, pa kakvog god, čoveka tu da svedoči pasiji rastrgnutog mu bića, njegovog demona i sveca, kušatelja i saklonika, uništitelja i spasioca istovremeno i naizmenično. Poslednju reč pustio je kao da se sa dušom pozdravlja.
…peder.
U toliko “ne” umotano priznanje ipak mu je donelo bar trenutni smiraj. Proći će mali kroz još mnogo kriza bolne samospoznaje i, ako bude pametan, prihvatanja. Staložio se polako, odigao, nastavio da sedi, da posmatra vlažnim očima tužioca moje još uvek zgrčeno, grešno lice.
- Još bole muda, je li, ćale? A? Opušteno. Znaš već, sigurno nije prvi put da ti neko razdvoji blizance, boli neko vreme pa prođe. To što sam ti umutio jaja je NIŠTA spram onog šta si ti meni uradio. I mene je bolelo, veruj, boli i tek će... ko zna koliko! Znam da možeš da me pošalješ kod svetog Pere zbog ovoga sad ili, kada ti se ćefne, uostalom. Dva puta si zamalo to učinio, sećaš se? Pitaj Boga šta te je zaustavilo. Pitaj ga i kako nisam skrenuo nakon ta dva puta dok sam mislio - plači, majko, odo’ ja mlad. Više me nije briga. Uzeo si mi telo, uprljao, iskvario, istrgao iz moje da staviš ga pod svoju vlast. Tebe više sluša nego mene. Eee… gade matori… već prvo veče si me silovao. Iskoristio si što sam gušter pa me kinje i moj jedini porok, tebi gadost meni jedinu radost ovde u kavezu da me navabiš na još veće zlo. Da bi osigurao uspeh, postigao da postanem tvoja… hmm, kako si beše rekao… istinski nezasita kuja uvek gladna kurca, zabranio si mi da drkam i, još podlije, dražio a držao bez svršavanja sve dok ni najveći čistunac ne bi odlepio od zagorelosti i pustio se po principu “daj šta daš”. Malopre te bukvalno molim da me jebeš. 'Eeeej… ubij se, M Nenade! Potpuno si me navukao na pederluk, mamu ti jebem bolesnu! Šta me streljaš pogledom, koj’ kurac?! Rekoh ti, ubij me ako hoćeš, više mi nije važno. Uzeo si mi telo pa poseo i dušu jer, jebote, počinjem da hvatam sebe kako razmišljam - slušaj sad ovo - o nama! Bez tela, bez duše šta mi znači i ovo jedino što mi je ostalo? Je l’ to jebeni život kad sem njega ništa drugo nemaš? I to što sam rekao nije najgore. Još manje je važno vređanje, dranje, pljuvanje, šamaranje. Prošao sam sito i rešeto, otupeo na te za mene sitne grubosti. Na kraju, s obzirom gde smo to je podnošljivo, malo zlo kad znaš šta sve ovde može da te snađe. Najgore od svega, so-to-no vatikanska - zarežao je ponovo se na tren nadnevši nada mnom - je to što si me ubacio da mislim kako možda ja zaista jesam jedan od njih, od onih koje najviše prezirem, mrzim iz dna duše više nego Šiptare, ustaše i Ciganšture zajedno. Od onih zbog kojih jesam ovde pošto sam ih mlatio do krvi i nesvesti. Da mislim da možda jesam peder ustvari. Još i da ramišljam o tebi, da lepim se za tebe. A kada si i to postigao… šutiraš me od sebe ko tuđe kuče! Bože… koliko ja tebe mrzim!
Malom je definitivno stalo do mene. Ne bi mu se, do tada smirenom dok recituje mi optužnicu, oči ponovo napunile suzama kod poslednjih rečenica - već samih po sebi značajnih više nego svo ovo moje teoretisanje koje ste imali nesreću da čitate. Da je gejčina, skontao sam skoro pa u startu. Samo mi je potvrdio ono što sam mislio i u praksi se uverio. Da je vremena… Da je vremena - šta?! Koju mater fantaziraš, Aleksandre? Nek’ je lep ko Apolon, nek’ je bistar, ponosan, odvažan toliko i tako i to još u tim godinama da mu se - 'ajde, priznaj si - diviš, da zna kako treba sa tobom kao baš niko pre… 'Alo, čoveče! On je muško! Ne možeš da ga ženiš. I koga to, kada to poželiš nekog da - forma je nevažna, bitno je značenje - oženiš, omužiš? Trebalo je sebe a ne njega da pitaš: je l’ ti dobro?
Treba ovo saseći dok još ima vremena. Boleće pa će zarasti. Šta je alternativa? Nema je. Našao si gde, u koga i, najgore, kada da se…
- Šta da ti kažem, mali? Ima i istine u tome što si napričao no to je isključivo tvoje gledište i, bar zato, nije baš sve tako. Šta više, neke stvari su totalno pogrešne ali sa tobom nema svrhe ubeđivati se. Na kraju, opušteno. Istrpećeš me još _ dana a onda - ćao.
- Ne kapiram.
- Idem.
- Gde… ideš?
- Idem odavde. Odrobijao sam svoje.
Ustao je lagano, odšetao do i seo na svoj krevet. Bled kao krpa. Ovo mora da ga je konačno dotuklo. Sve predhodno izrečeno, ma koliko krupno, odstupilo je u drugi plan. Jebi ga. Živote, kurvo. Nije ni meni baš svejedno, da budem iskren.
- Lepo… Blago tebi… Idem sad da ispušim jednu da…
- Batali to govno, sedi tu da porazgovaramo.
Jedna svetla misao, još uvek neoformljena, nejasna, blesnula je u daljini, na horizontu mog tmurnog raspoloženja danas, predhodnih dana.
- Nema šta više da se priča. Daj mi cigare.
- Nemoj da si toliko tvrdoglav. Sedi tu da razgovaramo. I čekaj… kad’ si pre ispušio dve pakle, jebote?!
- Nemoj da si toliko smor. Napolju sam pušio paklu dnevno.
- Pa, kad si majmun!
- Boli tebe kurac za bilo kog osim za sebe. Ne foliraj. Plivaš u parama a štekaš se za paklu, stipso!
- Jebale te cigare!
- Daš paklu bez da kenjaš, matori? Da ili ne?
Izvukao sam boks, pocepao ga da uzmem jednu ali nervozan rastrgao sam ga nevešto pa su mi sve paklice popadale iz šaka.
- Evo ti! Na! Napuši se! - dreknuo sam nakon što sam uzeo drugi pa mu ga ceo tutnuo u ruke.
- Sve ih izduvaj, idiote! Otruj se ako 'oćeš! Zabole me! - doviknuo sam mu.
I jeste.
10.
Znaju utešno da kažu kako se umire samo jednom, da je to tek treptaj i da odmah sledi oslobođenje od sve boli, telesne i duševne. Nije istina. Ja sam već dva puta umro, ustvari, umirao jer - u agoniji se bar tako čini - dugo nije bilo tog obećanog trenutka spasonosnog preloma nakon kojeg sva patnja umine, sve postaje nevažno. Kada je najzad došao, rasterećenja nije bilo. Naprotiv odnosno daleko od dovoljnog.
Oni koji ne uče na greškama osuđeni su da ih ponavljaju a upravo na tome se i zasniva pakao koji sam dva puta živ prehodao - na ponavljanju, na tome da iznova te rastržu već spoznate muke. Šta je trebalo da naučim a nisam?
Povrede glave su takve i tolike da ne postoji ni teorijska šansa da se probudi iz kome a čak ni kao biljka neće poživeti dugo. I na aparatima, organi će jedan za drugim krenuti da otkazuju te samo je pitanje vremena kada će se dušom već otputovao i telom potpuno ugasiti. Ne sećam se kako sam teturajući se, obnevideo od suza i bez daha, uspeo da izađem iz klinike nakon što su me najzad ubedili da i ja potpišem saglasnost. Znam samo da sam morao da se dokopam otvorenog neba da ponovo udahnem, prve kante za smeće da u nju povratim, prve klupe u parku Kliničkog da sednem kako ne bih pao. Tu su me se, nakon nedelju dana uspešnog izbegavanja, najzad dočepali. Okružili su me ko sitni strvinari zverinu kojoj, sada slomljenoj pa otud bezopasnoj, napokon mogu, smeju da priđu. I najmanji kapilar u mozgu mi osetno pulsira naduven do pucanja pa, iako sam pokrio lice rukama, svaki opaljeni blic kove me u glavu kao šilo. Slike čoveka koji se, dok sedi na klupici u parku bolnice, trese i jeca nisu ekskluziva ako se na istim jasno ne vidi da taj mučeni nije niko drugi do ponos nacije. Zato… Aco! Veliki! Aleksandre! …kevću dok obigravaju oko mene. Odlazim, tonem u tminu, ka dnu gde ne obitava baš ni jedna misao jer na površini svesti boli neizdrživo. Pokaži lice, Aco! Da vidi narod kako Veliki iskreno pati! Bol i tugu preliva ljutnja, nadeva ih, preuzima, utire put nečem još ljućem, snažnijem. Hajde, Aco! Lice! Za Srbiju! Pokaži kako najveći žali sina! Jedinca!
Tada sam ga prvi put upoznao. Uhvatio me je za ruke, istrgao iz tame pa se sav utopio u mene kao duh, istisnuo sve druge osećaje, celog me zaposeo. Vrelina mi je zastrujala do samih vrhova prstiju, svako vlakno mišića zatreptalo, napelo se do pre okidanja. Spustio sam šake, odigao glavu, izložio vlažno lice hladnoj luči najednom umnoženih bliceva. Pod udarima snažne i haotične svetlosti, moje oči - sažetih, jedva primetnih zenica, ionako bojom toliko blede da se plavim jedva mogu nazvati - mora da su izgledale skoro pa potpuno bele kao u nepromišljenošću prizvanog demona. Sekunda je u pitanju: poskočio sam te najdrskiju, najbližu mi među hijenama zgrabio levom za okovratnik, pesničio desnicom po faci sa tako bestijalnom žestinom, lubio je ko praznu flajku dvolitarku sve dok se onesvešćena, jednostavno i ravno poput stabla, nije postrla na licu mesta. Kada je shvatio šta se upravo dogodilo, ostatak čopora dao se u bezglavu bežaniju. Bez potrebe jer ja sam samo stajao, posmatrao si ruke koje mi je Bes polako vraćao, prvu krv na njima koja nije moja, osećao kako se u celoj toj situaciji, kao da već nije dovoljno nenormalna, dešava nešto još čudnije, kako dobijam… erekciju. Povrh svega još sam se i zbunio i postideo. Još uvek nisam bio Zver.
Pošto sam od navodnog čoveka napravio stvarnog invalida, sud mi je za nanošenje teških telesnih povreda rebnuo _ g. zatvora. Blaga kazna za tako zversko premlaćivanje - je najblaže što se u vezi mene govorilo u medijima. Da sam bio loš otac, da nisam ni bio za roditelja - je najviše što me je pogađalo. Mesecima su me vukli kroz blato i trnje - ocrnjivali i povređivali. I ne samo mene. Celu porodicu. Najednom su se setili da mi je ćale “lud” iako pati od Alchajmera, da se pokojna keva pre udaje zvala Ifeta, da mi je žena “pevaljka” koja “i previše često” gostuje u Hrvatskoj. Dok sam ovenčan zlatom oko vrata sa balkona Starog dvora mahao hiljadama koje su klicale, dok sam tvrdoglavo svojoj zemlji plaćao porez iako su mi svi pa čak i političari uvijeno govorili da sam budala… ništa od toga nije bilo važno. Kao od gubavca, prijatelji su napravili otklon od mene, oni korektniji su mi i rekli da tako mora, bar neko vreme. Za familiju, preko noći, to više nisam bio. Ana me je ostavila. Batalila je karijeru, otišla u Ameriku, preudala se. Ostao sam potpuno sam. Zatvor mi je, na neki nači, došao kao utočište od svega. Tu sam se otreznio. Od slave - shvativši da je njen sjaj jedna velika laž, da je ljubav mase površna i prolazna jer danas te obožavaju kao boga na zemlji a već sutra si za njih sotona. Od zabluda - da nisam ni imao, nisam znao da steknem prave drugare već sam se okružio ljubiteljima mojih miliona i poznanstava. Od grešaka - da nikome nisam rod već beskamatni kreditor ili, češće, samo bankomat, da sam i sam kriv za to jer sam ih tako naučio, da se krvni odnosi ne neguju novcem. Da nikome, ustvari, nije stalo do mene samog, kao čoveku do čoveka. Da sam, Bože, bio užasno naivan! Bio… jer došao sam do rasvešćenja, gorkog ali dvostruko vrednog budući proisteklog iz patnje i iz razočarenja. Bio… jer u zatvoru sam doživeo transformaciju, postao svoja opozicija, stoka prema već stoci. Životinja. Ne ona sitnog zuba, prosta a drska marva već sorte od koje prvopomenuta drhti. Predator. Zver.
Nisam se pretvorio u stipsu, kako me je mali ne retko prozivao, nego sam se opametio. Ne dajem više ništa za dž, ne delim šakom i kapom ko pijani bogataš, kao ranije Aca Veliki. Aca Glupi! Prvo mora da se zaradi ili zavredi a onda sledi plata, ponekad i preko nje. Otuda je “ništa za nešto” postao jedan od bezobrazluka koji me momentalno izbaci iz takta. Da podsećam na situaciju sa balavim od prve večeri? Svako malo kukao je zbog cigara a je l’ pominjao kako ga šopam mesom, voćem, slatkišima? Pohvalio se novim “tikama” i “trenama”? Mega pakovanjem najfinijeg veša? Jebote, ko bre daje tol'ke pare za obične gaće?! Eto ja, budala, dao… Je l’ se žalio da ga boli vilica? Možda od Orbita jer smlati svih deset za dan, ne preživa samo dok spava. Sam ne bi imao para ni za kusur-šećerušu a ostalo ni da ne pominjem.
Nisam postao više sujetan. Naprotiv. Nakon svega, svo to divljenje, dodvoravanje i svi ostali licemerni proseri nisu mi ni malo falili. Bilo je dovoljno da ne laješ i da ne rovariš protiv mene, utuvio sam vremenom - istina, više lemanjem nego rečima jer batine se mnogo bolje pamte - ovdašnjoj bagri u glavu. Da nikakve provokacije ne dolaze ni pod razno, podučio sam ih već u startu. Jebiga, svaka škola košta… nekog zub, nekog dva. Ako već radiš za mene dovoljno je da budeš lojalan i poslušan. Šta fali Mutavom i Droci, pored ostalih? Nisam imao ambicija već se to samo od sebe desilo da u niškoj buvari postanem capo di tutti capi. Ustavari, pre će biti savremeni suveren koji uživa svo dužno poštovanje, nedodirljiv je, iznad svih i svega a bez želje i obaveza da se meša u trzavice, presuđuje, zavodi i garantuje opšti red, poredak i hijerarhiju. Prema meni, rispekt - kako bi rekli klipani - sa daljine i u blizini, distanca dok te ne pozovem, čist račun ako imamo dil. Ostalo me ne zanima. Kad odem _ , buknuće dijadohijski ratovi al’ zabole me, neka se svi međusobno pokolju ako hoće. Mogu i odmah.
U takvim, za mene u najgorem slučaju dosadnim okolnostima brojao sam preostale dane robije. Verujući da je psihoterapija odradila svoje, pravio sam planove za vreme nakon izlaska koji, eto, nisu predvideli da će mi u život nenadano ušetati zgodni kozojebac i napraviti urnebes, sve ih razjebati. Ili, samo pokazati koliko toga još imam u glavi za srediti. Slučajnost, prst sudbine, nešto treće? Kako god, razdrmao me je, priznajem, do samih temelja. Sve bedeme koje sam oko sebe gradio _ g. potkopao je, minirao a sa ovim poslednjim što je uradio - sravnio ih sa zemljom. Isterao me je iz pameti. Umro sam po drugi put. Da se ne ponavljam, potonuo sam najdublje ali sada nije bilo nikog da me povuče ka površini. I Bes me je napustio. Sole sole sole.
- Klasičan nikotinski šok, teži oblik ali i to se preživi - rekao je Droca, jedini koji se tokom protekla 24 sata osmelio da mi priđe, inače najpouzdaniji među mojim šaptačima.
Pošto sam i dalje gledao u stranu i ćutao, nastavio je:
- Morali su da ga odvezu u Klinički na dijagnostiku i detoksikaciju jer to ne mogu ovde u ambulanti. Stabilizovaće ga, odležaće u bolnici dan za svaki slučaj, pa će ga vratiti. Sigurno. Ja to znam.
- Šta to mene boli kurac? - nekako sam progurao kroz zapeklo grlo.
- Nemoj krune da vam se nakrive a kamo li padnu s glave. Spusti malo nos da vidiš sreću koju propuštaš.
- Gledaj svoja posla, pesnikinjo raspala.
- Isti ste, da znaš. Ili će jedan prvi da savije koleno ili obojica odoste u kurac. Šteta.
- Čibe, pseto.
Dno kuja pasivnjača ali sa mudima većim od polovine crva ovde. I čovek… iako je žena skroz. Zarekao sam se tad, kad dođe vreme, primiće svoju platu.
Jesmo li zaista isti? Možda… Zato se i glođemo tako i toliko, sve znamo i ništa ne znamo jedan s drugim, motamo se u krug a niko nikog da uhvati ni za glavu, ni za rep. Izgleda da jesmo… Zašto sam odbijao da taj opažaj pustim u svest? Već odavno čeka pred vratima iste. Mali je preslikan ja u tim godinama po karakteru. Ko da mi je on sin a ne pokojni Peca, tih, povučen, emotivan… ni nalik meni. Sin moj… prah i sećanje. Nada kaže da je gubitak deteta trauma koja zauzima najviše mesto na tamo nekoj skali emotivnog bola a ja ću reći kako je ta vrednost i veća kada si prebacuješ da si ga sam, nehotice gurnuo u smrt. Šta je trebalo da naučima a nisam, pitam se opet dok sedim na ivici kreveta preko puta svog, skroz polomljen, poguren, sa podlakticama na butinama, prstima spletenim preda se, dok mali leži iza mene i pati.
Doveli su ga ili, tačnije, doneli pre nekih pola sata i strpali u krevet. Ni na koji način nije pokazao da je svestan mog prisustva, nije mi se obratio, nije me - taman posla - pogledao. Isprva sam se i ja pravio lud. Zavalio sam se na leđa pa se posle nekoliko minuta ipak okrenuo ka njemu. Leži nepomično, kako su ga i ostavili, grudi mu se odižu sporo a ipak dovoljno da umire, unormale tempo mojih. Glava utonula u jastuk da se samo profil jasno vidi. Beo kao najčistiji vosak. Bledoružičaste usne blago odignute kao da pire vazduh … ili zvuk? Naprežem se da čujem ali, da li zato što zvuka nema, previše je tih ili zbog toga što meni još uvek zuji u ušima, ne uspevam da razaznam. Pridižem se, sedam. Ma, on zvižduće nešto! Ne uspevam da odolim, ustajem, šetam po ćeliji kao nezainteresovan, iz čiste dosade dok izbegavam da gledam u njegovom pravcu. Njemu poručujem: nećeš me nahvatati kako zevam u tebe! Sebi priznajem: ne mogu da ga gledam tako bledog i sa zatvorenim očima… Čudno, jer kako mu se približavam dok kružim zvuk kao da se stišava i obrnuto kada se udaljavam. Pokušao sam, ljudi, da se oduprem ali nije vredelo! To je neka sila jača i od Besa! Noge su me same odvele do pa se savile u kolenima nateravši me da sednem mu kraj uzglavlja makar i leđima okrenut. Da, svira onu njegovu melodiju, sada sam čuo i sada skontao kako me je po ko zna koji put navozao, vešto i suptilno, kao ptičicu na dlan, navabio k sebi. I posle sam ja taj koji je lisica! Onaj koji je njega stisnuo pod šapu, obezvoljio ga, podvlastio, igra se s njim kako hoće, vrti ga oko malog prsta! I povrh svega, i posle svega skrhan i fizički i psihički nisam mogao a da se ne osmehnem. Mali, tek jedva čujno, nastavlja da zviždi. Melodija, u isto vreme, i tužna i poletna. Čuo sam je već negde, verovatno i više puta, ali ne mogu da setim. Čujem i sebe dok pitam:
- Kako si?
Znaju utešno da kažu kako se umire samo jednom, da je to tek treptaj i da odmah sledi oslobođenje od sve boli, telesne i duševne. Nije istina. Ja sam već dva puta umro, ustvari, umirao jer - u agoniji se bar tako čini - dugo nije bilo tog obećanog trenutka spasonosnog preloma nakon kojeg sva patnja umine, sve postaje nevažno. Kada je najzad došao, rasterećenja nije bilo. Naprotiv odnosno daleko od dovoljnog.
Oni koji ne uče na greškama osuđeni su da ih ponavljaju a upravo na tome se i zasniva pakao koji sam dva puta živ prehodao - na ponavljanju, na tome da iznova te rastržu već spoznate muke. Šta je trebalo da naučim a nisam?
Povrede glave su takve i tolike da ne postoji ni teorijska šansa da se probudi iz kome a čak ni kao biljka neće poživeti dugo. I na aparatima, organi će jedan za drugim krenuti da otkazuju te samo je pitanje vremena kada će se dušom već otputovao i telom potpuno ugasiti. Ne sećam se kako sam teturajući se, obnevideo od suza i bez daha, uspeo da izađem iz klinike nakon što su me najzad ubedili da i ja potpišem saglasnost. Znam samo da sam morao da se dokopam otvorenog neba da ponovo udahnem, prve kante za smeće da u nju povratim, prve klupe u parku Kliničkog da sednem kako ne bih pao. Tu su me se, nakon nedelju dana uspešnog izbegavanja, najzad dočepali. Okružili su me ko sitni strvinari zverinu kojoj, sada slomljenoj pa otud bezopasnoj, napokon mogu, smeju da priđu. I najmanji kapilar u mozgu mi osetno pulsira naduven do pucanja pa, iako sam pokrio lice rukama, svaki opaljeni blic kove me u glavu kao šilo. Slike čoveka koji se, dok sedi na klupici u parku bolnice, trese i jeca nisu ekskluziva ako se na istim jasno ne vidi da taj mučeni nije niko drugi do ponos nacije. Zato… Aco! Veliki! Aleksandre! …kevću dok obigravaju oko mene. Odlazim, tonem u tminu, ka dnu gde ne obitava baš ni jedna misao jer na površini svesti boli neizdrživo. Pokaži lice, Aco! Da vidi narod kako Veliki iskreno pati! Bol i tugu preliva ljutnja, nadeva ih, preuzima, utire put nečem još ljućem, snažnijem. Hajde, Aco! Lice! Za Srbiju! Pokaži kako najveći žali sina! Jedinca!
Tada sam ga prvi put upoznao. Uhvatio me je za ruke, istrgao iz tame pa se sav utopio u mene kao duh, istisnuo sve druge osećaje, celog me zaposeo. Vrelina mi je zastrujala do samih vrhova prstiju, svako vlakno mišića zatreptalo, napelo se do pre okidanja. Spustio sam šake, odigao glavu, izložio vlažno lice hladnoj luči najednom umnoženih bliceva. Pod udarima snažne i haotične svetlosti, moje oči - sažetih, jedva primetnih zenica, ionako bojom toliko blede da se plavim jedva mogu nazvati - mora da su izgledale skoro pa potpuno bele kao u nepromišljenošću prizvanog demona. Sekunda je u pitanju: poskočio sam te najdrskiju, najbližu mi među hijenama zgrabio levom za okovratnik, pesničio desnicom po faci sa tako bestijalnom žestinom, lubio je ko praznu flajku dvolitarku sve dok se onesvešćena, jednostavno i ravno poput stabla, nije postrla na licu mesta. Kada je shvatio šta se upravo dogodilo, ostatak čopora dao se u bezglavu bežaniju. Bez potrebe jer ja sam samo stajao, posmatrao si ruke koje mi je Bes polako vraćao, prvu krv na njima koja nije moja, osećao kako se u celoj toj situaciji, kao da već nije dovoljno nenormalna, dešava nešto još čudnije, kako dobijam… erekciju. Povrh svega još sam se i zbunio i postideo. Još uvek nisam bio Zver.
Pošto sam od navodnog čoveka napravio stvarnog invalida, sud mi je za nanošenje teških telesnih povreda rebnuo _ g. zatvora. Blaga kazna za tako zversko premlaćivanje - je najblaže što se u vezi mene govorilo u medijima. Da sam bio loš otac, da nisam ni bio za roditelja - je najviše što me je pogađalo. Mesecima su me vukli kroz blato i trnje - ocrnjivali i povređivali. I ne samo mene. Celu porodicu. Najednom su se setili da mi je ćale “lud” iako pati od Alchajmera, da se pokojna keva pre udaje zvala Ifeta, da mi je žena “pevaljka” koja “i previše često” gostuje u Hrvatskoj. Dok sam ovenčan zlatom oko vrata sa balkona Starog dvora mahao hiljadama koje su klicale, dok sam tvrdoglavo svojoj zemlji plaćao porez iako su mi svi pa čak i političari uvijeno govorili da sam budala… ništa od toga nije bilo važno. Kao od gubavca, prijatelji su napravili otklon od mene, oni korektniji su mi i rekli da tako mora, bar neko vreme. Za familiju, preko noći, to više nisam bio. Ana me je ostavila. Batalila je karijeru, otišla u Ameriku, preudala se. Ostao sam potpuno sam. Zatvor mi je, na neki nači, došao kao utočište od svega. Tu sam se otreznio. Od slave - shvativši da je njen sjaj jedna velika laž, da je ljubav mase površna i prolazna jer danas te obožavaju kao boga na zemlji a već sutra si za njih sotona. Od zabluda - da nisam ni imao, nisam znao da steknem prave drugare već sam se okružio ljubiteljima mojih miliona i poznanstava. Od grešaka - da nikome nisam rod već beskamatni kreditor ili, češće, samo bankomat, da sam i sam kriv za to jer sam ih tako naučio, da se krvni odnosi ne neguju novcem. Da nikome, ustvari, nije stalo do mene samog, kao čoveku do čoveka. Da sam, Bože, bio užasno naivan! Bio… jer došao sam do rasvešćenja, gorkog ali dvostruko vrednog budući proisteklog iz patnje i iz razočarenja. Bio… jer u zatvoru sam doživeo transformaciju, postao svoja opozicija, stoka prema već stoci. Životinja. Ne ona sitnog zuba, prosta a drska marva već sorte od koje prvopomenuta drhti. Predator. Zver.
Nisam se pretvorio u stipsu, kako me je mali ne retko prozivao, nego sam se opametio. Ne dajem više ništa za dž, ne delim šakom i kapom ko pijani bogataš, kao ranije Aca Veliki. Aca Glupi! Prvo mora da se zaradi ili zavredi a onda sledi plata, ponekad i preko nje. Otuda je “ništa za nešto” postao jedan od bezobrazluka koji me momentalno izbaci iz takta. Da podsećam na situaciju sa balavim od prve večeri? Svako malo kukao je zbog cigara a je l’ pominjao kako ga šopam mesom, voćem, slatkišima? Pohvalio se novim “tikama” i “trenama”? Mega pakovanjem najfinijeg veša? Jebote, ko bre daje tol'ke pare za obične gaće?! Eto ja, budala, dao… Je l’ se žalio da ga boli vilica? Možda od Orbita jer smlati svih deset za dan, ne preživa samo dok spava. Sam ne bi imao para ni za kusur-šećerušu a ostalo ni da ne pominjem.
Nisam postao više sujetan. Naprotiv. Nakon svega, svo to divljenje, dodvoravanje i svi ostali licemerni proseri nisu mi ni malo falili. Bilo je dovoljno da ne laješ i da ne rovariš protiv mene, utuvio sam vremenom - istina, više lemanjem nego rečima jer batine se mnogo bolje pamte - ovdašnjoj bagri u glavu. Da nikakve provokacije ne dolaze ni pod razno, podučio sam ih već u startu. Jebiga, svaka škola košta… nekog zub, nekog dva. Ako već radiš za mene dovoljno je da budeš lojalan i poslušan. Šta fali Mutavom i Droci, pored ostalih? Nisam imao ambicija već se to samo od sebe desilo da u niškoj buvari postanem capo di tutti capi. Ustavari, pre će biti savremeni suveren koji uživa svo dužno poštovanje, nedodirljiv je, iznad svih i svega a bez želje i obaveza da se meša u trzavice, presuđuje, zavodi i garantuje opšti red, poredak i hijerarhiju. Prema meni, rispekt - kako bi rekli klipani - sa daljine i u blizini, distanca dok te ne pozovem, čist račun ako imamo dil. Ostalo me ne zanima. Kad odem _ , buknuće dijadohijski ratovi al’ zabole me, neka se svi međusobno pokolju ako hoće. Mogu i odmah.
U takvim, za mene u najgorem slučaju dosadnim okolnostima brojao sam preostale dane robije. Verujući da je psihoterapija odradila svoje, pravio sam planove za vreme nakon izlaska koji, eto, nisu predvideli da će mi u život nenadano ušetati zgodni kozojebac i napraviti urnebes, sve ih razjebati. Ili, samo pokazati koliko toga još imam u glavi za srediti. Slučajnost, prst sudbine, nešto treće? Kako god, razdrmao me je, priznajem, do samih temelja. Sve bedeme koje sam oko sebe gradio _ g. potkopao je, minirao a sa ovim poslednjim što je uradio - sravnio ih sa zemljom. Isterao me je iz pameti. Umro sam po drugi put. Da se ne ponavljam, potonuo sam najdublje ali sada nije bilo nikog da me povuče ka površini. I Bes me je napustio. Sole sole sole.
- Klasičan nikotinski šok, teži oblik ali i to se preživi - rekao je Droca, jedini koji se tokom protekla 24 sata osmelio da mi priđe, inače najpouzdaniji među mojim šaptačima.
Pošto sam i dalje gledao u stranu i ćutao, nastavio je:
- Morali su da ga odvezu u Klinički na dijagnostiku i detoksikaciju jer to ne mogu ovde u ambulanti. Stabilizovaće ga, odležaće u bolnici dan za svaki slučaj, pa će ga vratiti. Sigurno. Ja to znam.
- Šta to mene boli kurac? - nekako sam progurao kroz zapeklo grlo.
- Nemoj krune da vam se nakrive a kamo li padnu s glave. Spusti malo nos da vidiš sreću koju propuštaš.
- Gledaj svoja posla, pesnikinjo raspala.
- Isti ste, da znaš. Ili će jedan prvi da savije koleno ili obojica odoste u kurac. Šteta.
- Čibe, pseto.
Dno kuja pasivnjača ali sa mudima većim od polovine crva ovde. I čovek… iako je žena skroz. Zarekao sam se tad, kad dođe vreme, primiće svoju platu.
Jesmo li zaista isti? Možda… Zato se i glođemo tako i toliko, sve znamo i ništa ne znamo jedan s drugim, motamo se u krug a niko nikog da uhvati ni za glavu, ni za rep. Izgleda da jesmo… Zašto sam odbijao da taj opažaj pustim u svest? Već odavno čeka pred vratima iste. Mali je preslikan ja u tim godinama po karakteru. Ko da mi je on sin a ne pokojni Peca, tih, povučen, emotivan… ni nalik meni. Sin moj… prah i sećanje. Nada kaže da je gubitak deteta trauma koja zauzima najviše mesto na tamo nekoj skali emotivnog bola a ja ću reći kako je ta vrednost i veća kada si prebacuješ da si ga sam, nehotice gurnuo u smrt. Šta je trebalo da naučima a nisam, pitam se opet dok sedim na ivici kreveta preko puta svog, skroz polomljen, poguren, sa podlakticama na butinama, prstima spletenim preda se, dok mali leži iza mene i pati.
Doveli su ga ili, tačnije, doneli pre nekih pola sata i strpali u krevet. Ni na koji način nije pokazao da je svestan mog prisustva, nije mi se obratio, nije me - taman posla - pogledao. Isprva sam se i ja pravio lud. Zavalio sam se na leđa pa se posle nekoliko minuta ipak okrenuo ka njemu. Leži nepomično, kako su ga i ostavili, grudi mu se odižu sporo a ipak dovoljno da umire, unormale tempo mojih. Glava utonula u jastuk da se samo profil jasno vidi. Beo kao najčistiji vosak. Bledoružičaste usne blago odignute kao da pire vazduh … ili zvuk? Naprežem se da čujem ali, da li zato što zvuka nema, previše je tih ili zbog toga što meni još uvek zuji u ušima, ne uspevam da razaznam. Pridižem se, sedam. Ma, on zvižduće nešto! Ne uspevam da odolim, ustajem, šetam po ćeliji kao nezainteresovan, iz čiste dosade dok izbegavam da gledam u njegovom pravcu. Njemu poručujem: nećeš me nahvatati kako zevam u tebe! Sebi priznajem: ne mogu da ga gledam tako bledog i sa zatvorenim očima… Čudno, jer kako mu se približavam dok kružim zvuk kao da se stišava i obrnuto kada se udaljavam. Pokušao sam, ljudi, da se oduprem ali nije vredelo! To je neka sila jača i od Besa! Noge su me same odvele do pa se savile u kolenima nateravši me da sednem mu kraj uzglavlja makar i leđima okrenut. Da, svira onu njegovu melodiju, sada sam čuo i sada skontao kako me je po ko zna koji put navozao, vešto i suptilno, kao ptičicu na dlan, navabio k sebi. I posle sam ja taj koji je lisica! Onaj koji je njega stisnuo pod šapu, obezvoljio ga, podvlastio, igra se s njim kako hoće, vrti ga oko malog prsta! I povrh svega, i posle svega skrhan i fizički i psihički nisam mogao a da se ne osmehnem. Mali, tek jedva čujno, nastavlja da zviždi. Melodija, u isto vreme, i tužna i poletna. Čuo sam je već negde, verovatno i više puta, ali ne mogu da setim. Čujem i sebe dok pitam:
- Kako si?
11.
- Kako si? - ponovio sam pitanje pošto na predhodno odgovora nije bilo.
- Briga tebe.
- Što bih pitao?
- Bez brige. Ništa nisam drukao. Keve mi. Ne mora da podilaziš.
- Koji si ti majmun...
- ...
- Mali...
- Bolje.
- Je l' te boli nešto?
- Ne.
- Boleće te ako te još jednom vidim sa cigarom. Nalupaću te da svu čađ iz tebe istresem. Sve prste ću da ti pokršim. I one dole jer ti kakav si blesav i nogama bi se snašao da zapališ.
- Pretnje više ne pale. Možeš da ričeš koliko hoćeš. Ne čujem te, ne drhtim jer ništa mi više nije važno. A i kako ćeš da me vidiš kad ideš sutra?
- Ja idem, moje oči i uši ostaju još neko vreme.
- A, da... Tvoji poslići ovde.
- Jeste, zbog toga. Pametan si u pičku materinu. Pa... lepo si i ti živeo od biznisa.
- Sem cigara ništa drugo nisam tražio.
- Ništa nisi ni odbio.
- Što bih? Sve sam ja to preplatio. Sam si me zasipao svim i svačim. Jasno je i zbog čega.
- Prosvetli me.
- Da pereš savest i hraniš sujetu.
- Aha.
- Pošto sam ja, je l', tvoja kučka onda mora i da izgledam dobro. Ustvari, najbolje. Kao i sve tvoje, kao i sve za tebe. Dok sam tvoja kučka. A posle... To je to. Prosto i jasno.
- Glup si.
- Mani me.
- Gde nestade ono od mozga što imaš? I gde ti je BILO to od mozga?
- Sjaši, matori.
- 'Ajde, reci mi, života ti. Koliko si izduvao zaredom?
- Aman, čoveče, batali me! Već mi je dovoljno loše.
- I dalje ti je loše?! - cimnuo sam se ko oparen. - Da zovem...
- Ne! Sedi tu i ne smaraj... Ma, gubi mi se s' kreveta!
- Jesi li to namerno uradio?
- Šta?
- Švajsao pljuge jednu za drugom sve dok se nisi onesvestio?
- Je l' se vi SVI redom jebeno drogirate?! Da me zajebete sa tim pitanjem i ti i upravnik i ona babetina Nada i... Sve joj jebem, krv joj jebem... Nisam želeo da se otrujem!
- Zašto si onda ispušio toliko u nizu?
- Usladilo mi se. Valjda.
- Šone...
- Ne znam!
- Što jednom ne kažeš kako jeste, majku mu? Jednom da priznaš, da se otvoriš. Što si, bre, toliko tvrdoglav?
- Javio se. Što si toliko uporan?
- To nije odgovor.
- Jeste i možda je i na tvoja i na moje pitanje - isti.
- Ne kapiram.
- Naravno.
- Je l' mi to kažeš da sam glup?
- Praviš glup kada ti odgovara. - Šta te je nateralo da odjednom iscimaš cirka pola pakle?
- Ne znam.
- Ko se sad uporno pravi glup? A?!
- 'Ej, 'ajde teraj se na svoj krevet! Nema potrebe da mi sediš tu ko pop za poslednju ispovest. Već sam ti rekao sve... što sam imao a i neću da umrem.
- Ne lupaj! Naravno da nećeš. Ne boj se, mališa.
- I ne izigravaj mi brižnog tatu. Blagost ti ne stoji, gluma ti ne ide. Takav, izgledaš smešno. Nakaradno. Neprirodno, bre! Ko da si ljudsko biće. Ko da imaš dušu. Makar i u lošem ostani dosledan da te bar po jednom dobrom pamtim kad o-odeš. Budi do kraja ono što jesi. Zver!
- Nisam zver! - ispalio sam - Ja samo... ja imam... ja...
Glas mi puca, mrvi se, sa svakim narednim "ja" sipi do tišine. Prvi put da mi je zasmetalo. Ma, da me je zabolelo. Prvi put da sam je se odrekao. Time kao nešto rasterećen konačno sam uspeo da se okrenem, da sednem postrance, da ga pogledam. Iz prekrivača viri mu samo glava, u beli jastuk bojom utopljena. Oči zatvorene. Kao da je... pokojan. Kako mi je zasvitkalo u svesti, majkomila!
Glas mi puca, mrvi se, sa svakim narednim "ja" sipi do tišine. Prvi put da mi je zasmetalo. Ma, da me je zabolelo. Prvi put da sam je se odrekao. Time kao nešto rasterećen konačno sam uspeo da se okrenem, da sednem postrance, da ga pogledam. Iz prekrivača viri mu samo glava, u beli jastuk bojom utopljena. Oči zatvorene. Kao da je... pokojan. Kako mi je zasvitkalo u svesti, majkomila!
- Gledaj me, baksuze!
- Neću!
- Hajde. Vidi.
- Ne želim.
- Pogledaj me, mišu mali. Samo jednom me pogledaj.
Poda mnom se nebo otvorilo, topli zraci iz njeg' zatitrali, ozeblog me Sunce ogrejalo, planina mi otpade sa grudi. Višnjić da budem. Posle dva dana, udahnuo sam kako treba. Nadvio sam se nad njim oslonivši se na podlaktice, uronio u plavetnilo.
Bože, kako je on meni lep i ovako sjeban. Koliko, bre, ja njega ustvari... Šta li bi rekao da čuje šta mislim? Onda možda ne bi mislio ono što je rekao. Da sam, 'ej, bezdušan. Prema ostalima možda nisam najbolji, možda sam ponekad nezgodan uopšte, ali kad je on u pitanju... Od nekog neodređenog trenutka mi je, shvatam, postalo važno da o meni ne misli loše, zatim da o meni misli dobro i, na kraju, najbolje. Ima li gorče od želje da neko o tebi misli ono što je pre nego te je upoznao?
Da, poblesavio sam. Iz KP Doma, usput mi je, samo pređem u Topaju. Urazumi se, čoveče. Nisi balavac.
A zašto ne reći? Baš to je razumno i zrelo jer - navaljuje dalje, nastavlja da mami Jača i od Besa - tek jedno kratko, slatko priznanje raspetljalo bi sve čvorove.
Uzimam dah, zastajem, pa još jedan, dva, tri... i... Ne mogu. Neće. Pesnica mi u grlu. I šta da kažem? Umesto toga:
- Kad izađeš _og sledećeg meseca... da, znam kad se skidaš, ne beči se... pravac na bus i kod mene u Beograd.
- Što?
- Da se družimo. Provod, piće, skupe kurve. I neki posao.
- Ahm.
- Ustvari, kakav bus, sačekam te ja kolima.
- I onda?
- Ono, živimo kao ortaci nas dvojica. Kod mene si, za početak... I tako.
- I tako da i na slobodi budem tvoj sluga plus kurton. Je l' to? Hajde TI jednom otvori karte, kaži šta hoćeš ustvari.
- Hoću, bre, da te poguram malo!
- ...
- Da staneš na svoje noge, sinko. Da bude nešto od tebe a ne...
- A ja ko da ne znam ko si i šta si. Prst daš, šaku uzmeš. Ko da nisam gledao sa strane a i sam osetio, nagrabusao, šta radiš sa ljudima i...
- Pusti ti druge.
-... kako svakom nađeš svrhu, izmanipulišeš, iskoristiš i, kad više nisu potrebni ili zanimljivi, odbaciš. Samo mi nije jasno koj' kurac više od mene 'oćeš?! Uzeo sve što si hteo al' i dalje ne pustaš. Driblaš, mažeš, lažeš.
- Batali ostale! Ti si drugo, Neverni Tomo. Ti si mi... drugo.
- ...
- I mora ponekad da se laže, takav je život jebiga.
- Ja tebe slagao samo dve stvari.
- Ih, dve! Gde zapamti samo dve.
- Te dve ću da pamtim dok sam živ.
- Koje? Šta?
- Ne čekaj.
- Ne mogu. Nema više čekanja. Sutra devet-nula-nula i mene nema više ovde.
Nebo se zatvorilo. Posiveo sam i ja. Neko vreme naši su životi tekli uporedo kao šine a uskoro, mora se, nastavljaju u posebne koloseke. Razdvajanje. Znalo se za tu neizbežnost i potiskivalo. Zato sam i pao u depru.
- Hoćeš li da dođeš kod mene?
- Ne znam.
- Želiš li? Ne mozgaj nego kaži šta ti duša hoće.
- Ne znam. I želim i ne.
- Lomiš se.
- A ti?
- Više ne. Nek' sve ode u kurac, nije me briga, samo da ti budeš tu. Eto, to ustvari želim. Tebe.
Pokazao je najlepšu plavu koju sam do tada video, šetao mi njome po licu tražeći i najmanji nagoveštaj pritvornosti i, kada baš ništa nije našao, odigao se, obgrlio me oko vrata. Ja sam njega zgrabio, stegao kao da ga otimam. O, kako je ovo lepo...
- Ti si ko led, čoveče. - primetio sam posle nekog vremena.
Ustao sam, skinuo se do gola, podvukao pod ćebad, nešto oslonjen na kolena i laktove legao nad njim, obgrlio da ga grejem. Izrotirao sam nas potom, nabacio ga na sebe i, da bi bilo što više kože uz kožu, strgao mu gaće, povukao majicu koju je prebacio preko glave, skinuo. Mazio sam ga i trljao niz leđa, guzu, nogu da mu prostruji krv. Stao sam tek kada sam osetio da se vraća u normalu. Izmorio sam se, zadihao, oznojio. Iz ćebeta pahne blag muški šmek. Dva dana se nisam tuširao. Nisam, bre, znao za sebe. Malom to ne smeta, naprotiv jer klizi niz mene, umeće facu u jedan pa u drugi pazuh. Miris mog tela ga i uzbuđuje i opušta. Udiše sporo i duboko, gušta mi aromu na tenane i, da si pojača uživanje u mužjaku, provlači prste kroz dlake mi na torzu i trlja pišu o kurčinu. Upalio se, tako brzo si napucao temperaturu, isparava. Butine su mu vlažne, osećam dok među muvam šape a ono što zaklanjaju vrelo je i nadošlo. Guram ga na ivicu ležaja, na bok, ka meni leđima. Nogom sapinjem njegove, prebacujem levicu preko iste mu i oko grudi poduhvatam za drugu ruku. Kurac me bukvalno boli koliko je natekao, glavić ko da je sa drugog kako je utrnuo. Uveliko balav lako razdvaja vlažne guzove, lepi mu se za čmar, probija ga, u raspuklu furunu sa lakoćom nadire. Do pola, ceo - ne znam jer od pregorele uspaljenosti sam odlepio i samo nabijam mahnito, ne razmišljam da li sam mu pokidao pičku, pregnječio prostatu, pocepao u dubinu. Da je uopšte tu. Činilo se kao večnost to divljačko karanje a gazio sam ga, trošio do kraja već toliko oštećenog, tek nekoliko minuta pre nego mu sasuo spermu u utrobu, anulirao ga kao muškarca.
- ' Si svršio, pederčino?
- Nisam... - jedva da sam ga čuo.
Hajde, neka mu bude. Otkrio sam ga spreda, posegao za njegovom skrajnutom, polutvrdom kitom. Deset, dvanaest puta najviše nadrkao je i čuo kako je sperma u tek jednom, obilnom mlazu pljusnula na betonski pod ispraćena dugim, grlenim aaa...
Slagao sam te, mali. Jesam zver jer bar za jebanje ću to zauvek biti. Za ostalo i to samo kada si ti u pitanju, pristajem da pregovaram. Mnogo ti je to od mene. Najviše što se može dobiti. Budi pametan dečko, nastavljam da mislim dok vrelina iz prepona pretvarajući se u toplinu prelazi u grudi, dok ga vraćam pod prekrivač a on se okreće, mili mi se o nedra. Budi dobar dečko. Je l' hoćeš? - pitam kao. 'Ćeš da mi dođeš? - pitam stvarno. Pre no smo potpuno iscrpljeni zaspali, još nekoliko puta ponavljam isto pitanje. Sledi ga isti odgovor: Ne znam.
Sutra ujutru, stara priča. Mali se pravi blesav, ni ja nisam ništa otvoreniji iako je trenutak sve bliži. Razmenimo po koju o važnim a ipak sporednim stvarima i onda ćutimo. Poskočili smo sa kreveta kada nam se učinilo da idu k' nama pa nastavili da stojimo između. Imam osećaj da ću da puknem, kao da ispumpavam taj preteći pritisak dišem ubrzano a mali me prati. I opet me i dosad najozbiljnije prevarila Najjača: sagnuo sam se i spustio mu pusu na usne. Uzvratio mi, ne varam se, pa pustio pogled na pod posramljen. Postideo sam se i ja, onako skroz čedno jer prvi put u životu sam poljubio nekog. Ko zna koliko dugo smo stajali tako zabagovani dok čuvari nisu stvarno došli.
Na parkingu su me sačekala kola sa ključem ispod sedišta i, na suvozačkom, poklon-kutijom: nakit, parfem, bombonjera i piće za Nadu. Nije danas došla na posao, odgovorio mi je jedan od čuvara kada sam pitao za nju. I bolje je tako nego da me vidi uzneverenog, skroz van sebe. Ljudi su radosni kad izlaze iz zatvora. Daću joj sledeći put kad dolazim u Niš, daćebog, da pokupim malog.
Jedva sam dočekao da zatvorim vrata, da se iza tamnih stakala rastresem, izridam, napunim celu paklu maramica ali mi je i dalje u glavi njegova poslednja slika bila u boji, živa: stoji nasred ćelije bled i jadan, ravnog lica, širom otvorenog pogleda. Posljednju snagu gori da ne zadrhti od iznurenosti i, još više, od muke. I istrajava kure moje da me ispoštuje, da me isprati kako treba, na nogama i dostojanstveno. Pre no sam se okrenuo, u dilemi da li je okej da pred drugima bar mahne, podiže ruku pa je na pola ipak supusta.
Što ga nisi makar zagrlio za kraj, konju jedan? Koj' kurac sad pomišljaš da se vratiš i haos napraviš, da ga otrgneš, sa sobom povedeš - kad od toga nema ništa? Još sat vremena preko možeš da sediš u autu, da zuriš u taj paviljon gde si ostavio blago i ništa neće da se promeni. Ti si napolju, on ostaje unutra. Saberi se. Strpi se. Još neko vreme. Sledeći put kad budeš bio ovde i tada ćeš da se treseš ali od ushićenja dok gledaš kako se kapija otvara i on izlazi.
Startovao sam mašinu pa je ugasio. I dalje treperim.
Oprostićeš mi, Nado, za liker. Obećavam, kupiću ti drugi. Najskuplji.
Zgrabio sam, navrnuo flašu i, kada su me alkohol i šećer pripalili i primirili, ipak pozvao taksi da me odbaci kući. Nisam sposoban da vozim tri sata. Ne gine mi se sad kad opet imam za šta stvarno da živim.
12.
Kad će 11. deo? Čekam godinama, a znaš da sam veliki fan... ;)
ОдговориИзбришиJako dobra priča. Šteta što si prestao da je pišeš.
ОдговориИзбриши